A ŠTA DA HITLER NIJE NAPAO RUSIJU? Kako bi izgledao rat, tok istorije i na koga bi se Nemačka okomila? (FOTO)

Svi znamo da je pitanje iz naslova ultimativno pitanje iz vrste šta-bi-bilo-kad-bi-bilo. Razlog tome je istorijski značaj Hitlerove odluke da 22. juna 1941. godine, na letnju dugodnevnicu, pokrene Operaciju Barbarosa, odnosno pohod na Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.

Preporučujemo

Treći rajh je ovim potezom prešao iz jednofrontovskog rata protiv oslabljenje Britanije i neutralne Amerike, u dvofrontovski, upravo ono što su svi nemački stratezi oduvek želeli da izbegnu. Istočni front će u narednim godinama apsorbovati tri četvrtine nemačkih oružanih snaga i naneti dve trećine svih gubitaka u ljudstvu.

Prema tome, u čitavoj istoriji čovečanstva, ovo je jedna od najsudbonosnijih odluka koje su ikada donese, i to bukvalno; sadašnjost i budućnost bi bile dramatično drugačije da nemački "firer" nije uradio to što je uradio, odnosno, da je umesto toga odlučio da učini nešto drugo.

Stoga, šta bi bilo da Hitler nije napao Rusiju? Dinamika Trećeg rajha i samog "firera" je bila takva da nije bilo šanse da Nemačka postane i ostane pasivna. Oni su morali da ratuju, takva je bila priroda nemačkog imperijalističkog nacionalnog socijalizma. Možda to nije nužna posledica svakog nacional-socijalizma, ali hitlerovskog jeste.

Plan Operacije Morski lav, predložene nemačke invazije na Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/BokicaK

Jedna opcija je svakako pokretanje Operacije Morski lav, odnosno nemačke invazije na Britaniju 1941. godine, čime bi se ili okončao konflikt na Starom kontinentu, ili bi se Nemačka oslobodila pritiska i svake bojazni na zapadu, te bi stoga kasnije mogla lakše i uspešnije da uđe u rat sa Sovjetskim Savezom na istoku.

Problem sa ovim sledom događaja je činjenica da je ratna mornarica Velikonemačkog rajha bila daleko slabija od britanske, da su kopnene snage Ujedinjenog Kraljevstva do tada već dobrano bile obnovljene nakon sloma Francuske prethodnog proleća, te da bi svakako imali pomoć Sjedinjenih Država i pre i posle japanskog napada na Perl Harbur, zato što ishod rata na Pacifiku nikada nije došao u pitanje a Vašington ne bi ni u ludilu dozvolio pad Londona.

Tako dolazimo do realnije opcije i realnijeg ratnog puta kojim bi krenuo Berlin: ka jugu. Sa celom kontinentalnom Evropom pod svojom čizmom, umesto da sledi svoj instinkt i krene na komunističkog diva, Hitler je mogao da krene na Mediteran i na Bliski istok, baš kao što je admiral Erih Reder i predlagao.

Severnoafričko ratište 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Stephen Kirrage

U stvarnoj istoriji, Romelova severnoafrička kampanja je bila sporedno ratište na kome se tuklo paralelno sa glavnim - u Rusiji; u ovom alternativnom scenariju, Severna Afrika je glavno ratište.

Ovde bi Hitler imao ozbiljnu dilemu. Morao bi, naime, ili da primora Franka da propusti nemačke trupe kroz Španiju kako bi zauzeli Gibraltar i presekli britansku kontrolu nad tom ključnom tačkom, ili da okupira Španiju i onda zauzme Gibraltar. Ali Gibraltar bi morao da zauzme.

A morao bi da zauzme i Suecki kanal, što je samom Romelu umalo pošlo za puškom jula 1942. Da bi se to stvarno i desilo, morao bi značajno da ojača Afrički korpus, što ne bi bio problem jer bi ljudstva imao napretek; tako osnažen, ovaj bi u nezadrživom naletu jurnuo preko libijske i egipatske pustinje, te okupirao ne samo ovaj ključni prolaz već i sva naftna polja na Arabljanskom poluostrvu.

Ervin Romel, zapovednik Nemačkog afričkog korpusa, u razgovoru sa svojim podređenim, negde u Libiji 1942. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Istovremeno, Nemačka bi izašla na Kavkaz, pa bi eventualni napad na Rusiju mogao da krene i sa istoka i sa juga.

Međutim, ako uzmemo da nikakvog napada na SSSR ne bi bilo, onda bi se odigralo "šaltanje" nemačke ratne industrije sa masovne proizvodnje tenkova na masovnu gradnju podmornica, koje bi srušile britansku talasokratiju. Naravno da bi Nemci i dalje pravili ogroman broj tenkova, ne kažemo da ne bi, samo bi se koncentrisali više na podmornice.

Da li bi ovakva alternativna strategija bila uspešna za Treći rajh? Teško pitanje na koje je nemoguće dati odgovor. No, uprkos tome, neke stvari možemo tačno da pretpostavimo. Za početak, mediteransko bojište bi bilo potpuno drugačije iskustvo od sovjetskog.

Napredovanje Nemačkog afričkog korpusa po Severnoj Africi 1942. godine. Foto: Wikimedia Commons/afrika-korps.de

Umesto ogromne kopnene tromilionske vojske, bitka za Sredozemlje bi se prevashodno vodila brodovima i avionima, uz manji broj ljudi na terenu. Luftvafe je i u stvarnosti nanosila veliku štetu britanskoj mornarici tokom 1941-42. godine uprkos žestokim borbama na Istočnom frontu; zamislite šta bi bilo da je Berlin pustio svu svoju vazdušnu silesiju na njih.

Sa druge strane, možda bi ovo logistički bilo problematično, ako bi se Nemci previše oslonili na Italijane koji su već tada imali snižene borbene i transportne kapacitete. Ako bi došlo do angloameričke kontraofanzive, to bi mogao da bude ozbiljan defekt.

Postoji još jedna stvar: šta da je Hitler samo odložio Operaciju Barbarosa za godinu dana, i da ju je pokrenuo u leto 1942, nakon pobede na Bliskom istoku i nakon dodatnih dvanaest meseci pljačkanja resursa i blaga po okupiranoj Evropi?

Nemački vojnik, pripadnik Afričkog korpusa, negde u Libiji aprila 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Za početak, Vermaht bi 1942. bio taktički, operativno i borbeno daleko iskusniji nego godinu dana ranije.

Sa druge strane, kao što smo gore pomenuli, Sovjetski Savez bi se suočio sa ratom na dva fronta, zapadnom i južnom (pričamo o pravcima iz ruske perspektive), što svakako ne bi bilo dobro za njih.

Jedva su se iščupali i sa ratom na samo jednom frontu (Vermaht je decembra 1941. godine bio u predgrađima Moskve), zamislite da su morali da se tuku na dve strane, i da su ostali bez kavkaskih naftnih polja odmah na početku invazije.

Ali u tome i jeste caka. 1941. godine Crvena se armija još uvek oporavljala od Staljinovih čistki zbog čega i jeste tako užasno reagovala u prvih nekoliko meseci.

Godinu dana kasnije ne samo da Nemci verovatno ne bi mogli da ih uhvate "na krivoj nozi", nego bi Crvena armija još i dovršila apsorbovanje novog tenka T-34 i višecevnog bacača raketa "kaćuše" (koju su Nemci zvali "Staljinove orgulje", zbog specifičnog zvuka koji je proizvodila), dva oružja koja su odlučila pobednika Drugog svetskog rata.

A ako želite da vidite kako je izgledalo biti pod vatrom kaćuša, pogledajte insert iz nemačke serije "Generacija rat" priložen iznad i samo će vam se kasti. Spojler: nije prijatno.

(O. Š.)