ENGLEZI NISU IZMISLILI FUDBAL: Pre 2.000 godina igrao se u zemlji koja danas veze s vezom nema (FOTO)

Kineska deca igraju cuđu, njihovu verziju fudbala, na ilustraciji iz 12. veka. Foto: Wikimedia Commons/tieba.baidu.com

Preporučujemo

Cuđu, ili cuču, prastara je kineska igra loptom kojom se baratalo nogama uz zabranu korišćenja ruku, a cilj je bio ubaciti loptu kroz otvor u mrežu. FIFA ga priznaje kao najraniju formu fudbala za koju postoji istorijski dokaz, mada se konstatuje i činjenica da se savremeni fudbal u Ujedinjenom Kraljevstvu razvio totalno nevezano za njega.

Prvi dokument u kome se pominje cuđu su "Strategije Zaraćenih država" (u pitanju je period kineske istorije između 5-3. veka p.n.e.) i u to delu koji se bavi kraljevstvom Ći. Ova se igra pominje i u "Zapisima Velikog istoričara", remek-delu Sime Ćena, utemeljitelja kineske istoriografije, koje je završeno oko 94. godine p.n.e.

Cuđu je prvobitno bio vojna takmičarska vežba, ali je tokom vladavine dinastije Han (206. p.n.e. - 220. n.e.) postao i dvorska zabava, kao i zabava viših klasa. U to vreme su ustanovljena i standardizovana pravila; na carskom dvoru je postojao specijalno izgrađeni teren sa po šest golova (oblika polumeseca) na obe strane.

Tokom dinastije Tang (618-907. godine) cuđu je doživeo znatna unapređenja. Na primer, lopta napunjena perjem zamenjena je dvoslojnom vazdušnom loptom. Pojavile su se i dve različite vrste golova: jedna je podrazumevala stative sa mrežama na obe strane terena, dok je druga podrazumevala jedan gol na sredini terena.

Devojke igraju cuđu, kinesku varijantu fudbala, na drevnoj ilustraciji. Foto: Wikimedia Commons/Shizhao

Prestonica Tanga, grad Čangan, imala je pregršt terena za cuđu koji su se nalazili ne samo u palatama već i dvorištima privatnih kuća elite. Vojnici su igrali caru za dušu, a igrale su i devojke; zabeleženo je da jednom ekipa 17-godišnjakinja pobedila ekipu vojnika. Igrali su čak i učenjaci i intelektualci.

Cuđu je procvetao posebno tokom vlasti naredne dinastije Song (960-1279), kada je zbog društvenog i ekonomskog napretka postao popularan u svim slojevima društva. Bilo je čak i profesionalnih igrača koji su uživali veliku popularnost; u jednoj grupi su bili dvorski "fudbaleri" a u drugoj obični civili koji su živeli od ovog sporta.

Tokom 10. veka u velikim gradovima postojalo je čak i nešto što se može nazvati ligom, "Ći Jun Še". Da bi igrao u nekom timu, ako nisi bio profi, morao si da platiš profesionalcu da te podučava; to je obezbeđivalo prihode pravim igračima. Navodno je čak svake godine organizovan turnir za prvaka, verovatno u prestonici, ali to treba uzeti sa rezervom.

Dvorski evnusi igraju cuđu, drevnu kinesku varijantu fudbala, za dušu cara iz dinastije Ming. Foto: Wikimedia Commons/Louis le Grand

Jedan tim cuđua je obično imao između 12 i 16 igrača, ali je ipak na vrhuncu popularnosti ovog sporta postojalo nekoliko varijacija igre. Recimo, baida, koja je postala posebno popularna tokom dinastije Song, igrala se vrlo neobično i pobednik je odlučivan na bazi broja faulova; recimo, ako bi ispucali loptu nedovoljno precizno, da li premalo ili previše, skidali bi vam se bodovi. U ovom obliku, koji je sve manje ličio na fudbal, igralo je od dva do deset igrača na obe strane.

Cuđu je počeo da nestaje sa dolaskom mongolske dinastije Juan, a konačni pad je doživeo u drugoj polovini epohe dinastije Ming, sredinom drugog milenijuma posle Hrista.

Osam vekova kasnije cuđu se vratio u formi modernog fudbala i ponovo osvojio srca Kineza. Trenutno nisu baš vešti u ovom sportu, trese ih ko stigne, ali imaju i vremena i resursa. I imaju milijardu i trista miliona stanovnika. Do kraja veka bi mogli da budu prvaci sveta.

(O. Š.)