Roditelje su mu ubili Nemci, preživeo je Aušvic i prevodio 20 godina za Tita: Ivan Ivanji nam je otkrio sve o svom "lepom životu u paklu" (FOTO)

On se ponosi svojim rodnim Bečkerekom, jevrejskim poreklom, životnim iskustvom, svojom porodicom i knjigama. Čuvani srpski pisac i kolumnista Ivan Ivanji, ponosi se i Titom.

Preporučujemo

PREŽIVEO JE AUŠVIC I MARŠ SMRTI: Sudbina neustrašivog Ace Singera (92) će vas ostaviti bez komentara! (FOTO) (VIDEO)

Kao dete ugledne jevrejske porodice lekara, rano ostaje bez roditelja koje Nemci ubijaju posle nemačke okupacije 1941. godine. Sam Ivan spasao se od smrti bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald, ali i mnogim drugim manjim logorima u međuvremenu, sve do aprila 1945. godine.

Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko dvadeset godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima u socijalističkoj Jugoslaviji. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame.

Foto: Marko Todorović

U svojoj 88. godini života i dalje oštrog jezika i britkog uma, Ivan Ivanji kao svedok jedne epohe i turbulentnih događaja u novijoj domaćoj istoriji, za Telegraf.rs otvoreno je govorio o hapšenju pred odlazak u logor, o tome kako je preživeo Aušvic i Buhenvald, o sećanjima na Tita i 20 godina tokom kojih mu je bio bio lični prevodilac sa nemačkog jezika.

Čitaćete odlomke iz vašeg novog romana "Moj lepi život u paklu" koji počinje pitanjem "Da li me je sopstveni stric izručio Nemcima?", na festivalu Krokodil. Pa da li vas je izručio?

- Kao što smo se izdavač i ja dogovorili, to je roman. I kao što u knjizi moj otac vaskrsava u jednoj laboratoriji, tokom čitanja je jasno da ipak nije sve bukvalno istinito, tako da neka ostane da se u romanu to tako desilo.

Foto: Marko Todorović

Pa kako ste onda dospeli u logor? Vas su sa 15 godina uhapsili u Novom Sadu i odveli, ali kako je uopšte došlo do toga?

- Negde 1940. je moj otac osetio da postaje opasno, pa smo otišli u reformatorsku crkvu u Bečkereku gde me je tamošnji sveštenik, naš kućni prijatelj, krstio. Sa tim papirom sam do 1944. bio Mađar reformatske vere, mnogi nisu imali druge dokumente, a zahvaljujući još jednom polufalsifikovanom dokumentu upisao sam se i u mađarsku gimnaziju. To je trajalo do proleća 1944. kada je Hitler posumnjao u Mikloša Hortija pa su Nemci ušli u prijateljsku Mađarsku i počela su hapšenja Jervreja prvo u Novom Sadu.

Foto: Privatna arhiva

Da li je istina da su u jednom momentu specijalno došli baš po vas?

- To što su nemački policajci došli baš po mene i jeste malo čudno. Tada sam bio kod strica čija je žena Švabica pa po mađarskom zakonu nisu bili Jevreji. Meni je to bilo jako zanimljivo, dva odrasla naoružana policajca sa puškama bajonetima me vode kroz Novi Sad, a ja sve gledam okolo da li će neko da vidi koliko sam ja važan. Uopšte nisam shvatao ozbiljnost te situacije, mislim da je delimično tako i danas.

Onda su nas odveli u sinagogu pa te noći u Suboticu u nekakav privremeni logor u nekom starom mlinu, pa odatle u Baju takođe u privremeni logor pod upravom Mađara, pa nas 27. aprila 1944. preuzimaju SS-ovci. Ulazimo u jedan od tih čuvanih vagona koji se mogu videti po filmovima, pa odatle pravac Aušvic. U Aušvicu nisu znali šta da rade sa celim tim transportom mađarskih Jevreja pa smo tu bili nedelju dana pa su ceo kontigent prebacili u Buhenvald, koji mi je dakle bio osnovni logor. Tako da ja nemam aušvicki broj nego buhenvaldški, ali nam ih nisu tetovirali već ga znam napamet - 58116.

Foto: Privatna arhiva

Oko godinu dana ste bili u Buhenvaldu. Kada ste shvatili šta vam se dešava, koja su to sećanja i emocije koje nosite iz tog perioda. Da li se sećate nekog detalja?

- Sve što gledamo na filmovima, kako ti vozovi tutnje, kako ti vagoni izgledaju, sve se to preklapa sa pravim uspomenama. Još je komplikovanije kod pisca koji želi nešto o tome da napiše ali ne zna šta je njegovo stvarno sećanje a šta mašta. Navešću jedan najjeziviji detalj, kada je jedan logoraš u Buhenvaldu slučajno zaspao na radu, pa nije bio tu na prebrojavanju te su ga našli uspavanog na gradilištu, vučjak čuvara logora pred celim strojem ga je ubio, tačnije izujedao.

To sam opisao u svom prvom romanu "Čoveka nisu ubili" ali mi je bilo sumnjivo da li je to moguće. Mnogo decenija kasnije, nemačka televizija pravi sa mnom emisiju o tom logoru i mi odlazimo na lice mesta. Tu je bilo i nekoliko Nemaca a jedan od njih odjednom počinje da priča kako je celu tu scenu gledao sa mansadre i tek tada sam saznao da se to što je bilo u mojoj glavi zapravo i desilo. Tako je sa većinom sećanja.

Foto: Marko Todorović

Kako je izgledao život u logoru?

- Osnovni posao u logoru je bio ostati živ do sutra. Pošto sam pretežno bio u takozvanim radnim komandosima logora, prvo u Buhenvaldu, pa u Magdeburgu pa opet u Buhenvaldu, a pošto se tu nije ubijalo na veliko, bio sam predviđen da me vrate u Aušvic i tamo ubiju, ali sam se nekako izvukao i prebacili su me u jedan mali logor Nideroršel koji je zapravo bio nešto kao sanatorijum za logorske pojmove gde sam prezimio kao štićenik logorskog lekara. Tamo sam umesto da radim sedeo i čitao Ničea i Pirandela pa su me prebacili u Langenštain-Cviberge koji je bio baš logor smrti gde su se kopali tuneli i tu se aprila 1945. sve završilo. Logor je oslobođen 11. aprila kada su se povukli SS-ovci, svi reflektori su bili ugašeni, ali mi se nismo usudili da izađemo pa su ljudi nastavili da umiru od gladi i bolesti.

Prvo su neki Rusi krenuli da izlaze, a ja sam tek u petak 13. aprila zajedno sa dva Čeha, od kojih je jedan kasnije postao poznati pisac H.G. Adler, izašao iz logora. Na drumu smo naleteli na američku patrolu koji su nas videli u logorskim sivo-belim uniformama na štrafte i rekli nam "Nemojte nas grliti, sigurno imate vaške", a zatim nam dali žvake, koje ni dan danas ne mogu da stavim u usta, jer je užasno kad posle toliko vremena gladi prvo što zvaćete budu žvake. U Kikindi smo bili već 3. septembra.

Foto: Privatna arhiva

Kakvim ste se trikovima služili da biste ostali živi?

- Možda su zapravo moje godine i bile najbolje godine da bi se ostao čitav. Brzo se nauče trikovi. Jednom sam se sakrio na gornjem ležaju, na trećem spratu pa nisu naleteli na mene pri hvatanju zarobljenika. Sve se to nalazi dosta detaljno u mom romanu "Preskakanje senke". U kontaktu sam ostao sa Adlerom tokom celog života, pa čak i sa jednim lekarom iz Nideroršela.

Foto: Marko Todorović

Većina Jevreja koji su preživeli holokaust ne želi da govori nemački pa ni "jidiš", koji samo podseća na nemački jezik. Kako to sa vama nije slučaj, budući da se veliki deo vaše karijere zasniva baš na nemčakom jeziku?

- Ja pored srpskog imam i austrijski pasoš, tako da ja zapravo govorim austrijski, i to često nemačkim nacionalistima nabijam na nos. Šalim se naravno ali istina je sasvim drugačija. Ja sam recimo prvi put u Aušvicu čuo za jidiš i bio mi je jako neprijatan. Ali imati nešto protiv nemačkog jezika je jako glupo, jer prvi ljudi koji su bili u logorima od 1933. su bili upravo Nemci, nemački komunisti, nemački socijalisti, komedijaši, homoseksualci, nemački Jehovini svedoci i ostali, a ako neki Jevrejin nije bio u tim skupinama niko ih nije ni dirao sve do 1938. kada posle takozvane "kristalne noći" počinju neki Jevreji da se zatvaraju pa tek od januara 1942. kreće rešavanje "jevrejskog pitanja".

Foto: Laguna

Postali ste svedok cele jedne epohe. Sa jedne strane preživeli najgora ljudska stradanja u logorima, a sa druge iskusili slavu Titove Jugoslavije, pošto ste bili njegov prevodilac celih 20 godina. Kakvo je isustvo raditi za Tita?

- Ja sam prevodio Titu i drugim državnicima kada se radilo o nemačkom području, što su bila područja Zapadne i Istočne Nemačke i Austrije. Radio sam za njega i viđao se sa njim svega nekoliko dana u toku godine. Malo sam namirisao kako to izgleda na dvoru, čega ima u mojim knjigama "Dioklecijan" i "Titov prevodilac".

Foto: Privatna arhiva

Kakav je Tito bio iz vašeg ugla? Kakav ste odnos imali sa njim?

- On je bio čovek koji je neverovatno umeo da sluša. Kod njega je bio običaj da pusti drugog da govori, pa kad taj sve ispriča, onda nastupa Tito koji kada uzme reč on poentira i tu je razgovor završen. Tako je bilo i sa sastancima, plenumima, konferencijama ali i na personalnim sastancima. Sa mnom je čini mi se imao malo specifičan odnos i Jovanka je uvek govorila "Evo ga drug Ivanji koji je uvek tako ljubazan da prevodi". Izričito prijatan odnos smo imali. Jednom mi je rekao da je čitao mog "Dioklecijana" a knjigu mu je dao Blažo Mandić, njegov dugodecenijski PR. Drugi put kad sam pisao dramu o Ferdinandu Lasalu i njegovom odnosu sa Marksom i Engelsom i tu mi je dosta pomogao, jer je dobro znao istoriju nemačkog radničkog pokreta koju je čitao na nemačkom.

Foto: Privatna arhiva

Pa zašto mu je onda trebao prevodilac na nemački?

- Nije Titu bio potreban prevodilac uopšte. Morate da zamislite sastanke gde je tu recimo jugoslovenska delegacija i nemačka. Tada se nije išlo na treći jezik kao sada na engleski, a uostalom nisu svi članovi delegacije znali nemački. Događalo se kada su delegacije da prevodim u oba pravca ali bilo je i razgovora u takozvanih četiri oka kada bi Tito rekao "Nemoj mi prevoditi sa nemačkog, ali ja ću govoriti na našem jeziku". Bilo je prilika kada samo rukom pokaže da zaostanem, i da svi treba da odstupe jer hoće recimo sa Vilijem Brantom ili Herbertom Venerom da govori u četiri oka, onda nema prevodioca ali nema ni zabeleške o tom razgovoru.

Foto: Marko Todorović

Godinama ste radeći za Tita bili tamo gde se kroji istorija. Da li ste možda prisustvovali nekim zanimljivim i važnim događajima za jugoslovensku istoriju?

- Bio sam zadužen za nemački jezik, prevodio sam Branta, Šmita, Kola, Venera, Honekera, Ulbrihta i Krajskog, a bio sam na osnivačkoj Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju 1975. To se tada zvao KEBS a sada je OEBS. Zatim na Konferenciji na vrhu komunističkih radničkih partija u istočnom Berlinu 1976., a u Havani 1979. na poslednjem Titovom učešću na jednom samitu nesvrstanih nisam bio u ulozi prevodioca nego sam svakoga dana pisao bilten za Tita ko se sa kim od naše delegacije tog dana sastajao. Sve sam informacije prikupljao tokom dana a onda bih to noću pisao da bi on to ujutru imao na 12 strana. To je bilo najteže nešto što sam radio jer te nedelje nisam spavao. Na kraju je Tito sa svima nama želeo da ruča, al verujte meni je glava padala i bilo mi je strašno. Tada sam ga i poslednji put video, a sve je to opisano u mojoj knjizi "Pisma iz Havane".

Foto: Privatna arhiva

Živeli ste u socijalističkoj Jugoslaviji, nadživeli Tita, Slobodana Miloševića, voleli svoju zemlju. Sada je Srbija zemlja u nekoj čudnoj tranziciono-kapitalističkoj fazi. Kada pogledate iza sebe, kako vidite ceo taj put naše države?

- Jugoslaviju i dalje volim, ali znate kako, ja sam prilično star čovek. Poznavao sam Tita, a neke čudne životne okolnosti su me dovele do toga da privatno poznajem i Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića, koji je bio mlađi brat Borin a Bora je bio Titov prevodilac sa ruskog. Izašao sam iz komunističke partije kada je Sloba preuzeo vlast i kada je izigrao Ivicu Stambolića, rečima: "Ne dolazim više na sastanke i neću više plaćati članarinu, ne znam šta ćete pomisliti ali ja smatram da nisam ja izašao iz partije nego da je partija izašla iz sebe." Ali nisam znao da ću ih sve nadživeti. Mislio sam da posle nailazi neko bolje vreme, ali prevario sam se, eto, toliko bih rekao. Mogao bih da odem odavde, ali ovde mi je kuća.

Sa još mnogo otvorenih i nedovršenih tema, razgovor se ovde završio jer nam je gospodin Ivanji saopštio da je vreme za čašu vina i ručak. Ostatak njegove priče, protkane fikcijom, sećanjima i stvarnim događajima možemo pronaći u njegovim knjigama, koje su svedočanstva devet decenija ponosno naređanih u istoriji ovog neverovatnog čoveka. A tako i treba biti, jer su stranice knjiga upravo ono što ostaje nakon života ovakvih velikana.

Foto: Marko Todorović

Ivan Ivanji će u subotu 17. juna u okviru večernjeg programa festivala KROKODIL, ispred Muzeja istorije Jugoslavije čitati odlomke iz svoje knjige "Moj lepi život u paklu", a u nedelju 18. juna u Centru za kulturnu dekontaminaciju učestvovaće u debati "Senke" - O nestanku folksdojčerske i jevrejske zajednice u Jugoslaviji, zajedno sa Slobodanom Šnajderom, dok će moderator biti Igor Štiks. Ivan Ivanji i Slobodan Šnajder napisali su, na osnovu ličnih i porodičnih iskustava, velike, potresne romane o događajima koji su ove dve zajednice pretvorili u senke na našim prostorima.

Folksdojčeri i Jevreji, zajednice koje su ostavile snažan uticaj na ovim prostorima koji osećamo do današnjih dana, nestale su gotovo bez traga u prvoj polovini pete decenije dvadesetog veka. Jevrejska zajednica je pre Drugog svetskog rata brojala 70.000 pripadnika od kojih je samo 3.500 preživelo Holokaust a taj broj se nije značajno popravio sve do današnjih dana. Folksdojčerska zajednica je pre Drugog svetskog rata brojala 500.000 pripadnika dok je već u posleratnim godinama doslovno desetkovana da bi danas na našim prostorima njenih pripadnika bilo manje od 10.000.

(Gordana Ćosić - g.cosic@telegraf.rs)