ŠTA SA TELOM POSLE SMRTI (2. DEO)? Zelena sahrana i razgrađivanje tela pomoću gljiva!

Pogreb je u Srbiji svakako najprihvatljivija i najuobičajenija opcija sahranjivanja. Telo se u zemlju može položiti samo na groblju. Zvuči logično, ali treba naglasiti da pojedine države dozvoljavaju da se telo pokopa i na nekim drugim mestima.

Preporučujemo

Urbanističkim planom se tačno određuje zemljište na kojem se mogu odvijati pogrebi, a proces kojim se telo odlaže većini je dobro poznat. Iako je propisano da se prilikom određivanja zemljišta za groblja mora voditi računa o zaštiti izvorišta za snabdevanje vodom, objekata za snabdevanje vodom za piće i geološkim sastavom tla, zagađenje postoji, a nastaje u procesu raspadanja organizma.

Zakonom o sahranjivanju i grobljima je, pored pogreba, obuhvaćeno jedino kremiranje. To znači da će u skorijoj budućnosti, ukoliko budemo dovoljno otvoreni i spremni da prihvatimo nove, ekološke metode sahranjivanja, biti potrebno da se zakon dopuni.

O otvorenosti ljudi u Srbiji nećemo govoriti, ali ćemo predstaviti odnos prema kremiranju. Maja Nikolić iz Udruženja krematista "Oganj", kaže za Žurnalist da je odnos pogreba i kremiranja na strani pokopavanja posmrtnih ostataka.

- U 2012. godini preminulo je 102.400 ljudi, a kremirano je u Beogradu i Novom Sadu 2.878 osoba, što je samo 2,8 posto. Radi poređenja, u Sloveniji se kremira oko 80 posto preminulih, a u Hrvatskoj oko 40 (u Zagrebu 80 posto), što je otprilike kao u Švedskoj, Češkoj, Slovačkoj, Austriji i Nemačkoj, odnosno zemljama gde je stanovništvo pretežno katoličke ili protestantske vere, koje kanonski prihvataju kremaciju i drže verski obred prilikom ispraćaja - kaže Nikolićeva i dodaje da postoji još jedan problem: dostupnost krematorijuma onima koji bi želeli da koriste njihove usluge.

Ona kaže da je za stanovnike južne Srbije ovakav način sahrane izuzetno skup, jer treba da plaćaju prevoz do Beograda.

- Udruženje se zalaže za to da se u Srbiji izgradi bar još jedan krematorijum, i to u Nišu, jer pristalica kremacije ima, ali im je zbog prevoza preskupo da se tako sahranjuju. Pritom, postojeća groblja su nedovoljna i postoji ozbiljan problem gde će se ljudi ubuduće sahranjivati - dodaje ona.

Problem nedovoljnog broja grobnih mesta povlači sa sobom nove probleme. Naime, postoje slučajevi gde pojedini vlasnici zemlje, koja nije predviđena za groblja, prodaju njen deo u tu svrhu. Tu dolazi do kršenja zakona i potencijalne opasnosti od zagađenja izvorišta za snabdevanje pijaćom vodom, samog plodnog zemljišta i drugog.

- Pored takvih parcela gaji se voće i povrće koje služi za ljudsku ishranu, a ljudi vekovima ni stoku ne hrane travom pokošenom sa groblja - objašnjava Nikolićeva opasnost koja preti zbog takvog ponašanja ljudi.

Ukoliko biste želeli da vas sahrane na neki drugi način, moraćete da idete u zemlje gde su drugi oblici sahranjivanja dozvoljeni, ili ćete biti primorani da kršite zakon.

Ima još zanimljivih, čudnih, a ekološki prihvatljivijih načina sahranjivanja. Centar za kontrolu i prevenciju bolesti Sjedinjenih Američkih Država kaže da u svakom od nas postoji preko dve stotine toksičnih zagađivača, a neki od njih se nakon smrti oslobađaju.

Zeleno sahranjivanje je relativno nov način zbrinjavanja mrtvih uz smanjen uticaj na životnu okolinu (snižavanjem emisije ugljen-dioksida u atmosferu), očuvanje životnog staništa i povećanu zdravstvenu zaštitu pogrebnika. Poslednje navedeno nije nimalo zanemarljivo, jer se u SAD pokojnici premazuju raznim hemikalijama i šminkama, kako bi što duže izgledali živo.

Godišnje se potroši oko 20 miliona litara tečnosti za premazivanje. Proces raspadanja se na taj način usporava, a jedna od supstanci koja se tom prilikom koristi je formaldehid, koji je u SAD-u proglašen za kancerogenu supstancu, jer može da izazove i probleme respiratornih organa ili leukemiju. Srećom, danas se proizvode i neke tečnosti za premazivanje koje ne sadrže otrovne supstance, ali njihova upotreba nije široko rasprostranjena.

Proces zelenog sahranjivanja razlikuje se od običnog pogreba po tome što se ne koriste veliki sanduci, već se upotrebljavaju manji, biorazgradivi sanduci ili platneni pokrivači. Prednost je u tome što se u jedan grob mogu položiti dva tela. Zbog biorazgradivih sanduka i pokrivača proces raspadanja tela je drugačiji, "čistiji", jer se razgrađivanje u okruženju sa kiseonikom odvija drugačije u odnosu na ono gde ga nema. Ovaj način sahranjivanja se vodi idejom da priroda ne pravi otpad, već sve reciklira.

Umetnica Jae Rim Li izjavila je kako smo svi mi filteri toksina i kako se sve te štetne materije vrate u prirodu nakon naše smrti, na različite načine. Tipični načini sahranjivanja oslobađaju mnoge toksine iz organizma u atmosferu, čime se utiče na zagađenje vazduha. Ona je pokrenula "The infinity burial project", čiji je cilj nastanak jedinstvenog soja gljiva koji razlaže toksine iz zemljišta.

Neke jestive pečurke imaju tu sposobnost, zbog čega je Li radila eksperimente na njima. Njena želja je da, nakon što pronađe najefikasniju vrstu pečurki, napravi odelo u kome će biti smeštene spore gljiva, čiji bi zadatak bio da se hrane telom koje se tu smesti. Napravljeni su prototipi odela, a njihova efikasnost će najpre početi da se ispituje eskperimentima na životinjskom mesu. Nakon toga će se testirati i reakcije ljudskog tela, i to zahvaljujući donatorima koji imaju poverenja u namere ove umetnice.

Činjenicu da smo fizička bića koja su direktno povezana sa životnom sredinom Jae je upotpunila mišljenjem da naš opstanak zavisi od opstanka životne sredine i planete, te zbog toga treba da budemo što odgovorniji.

(Telegraf.rs / Izvor: novinarnica.net/Žurnalist / Miloš Stojanović)