Sveštenik Marko ispovedio najgoreg serijskog ubicu u istoriji zemlje: "Video sam borbu između dobra i zla"

Godinama pre nego što je preminuo, Donato Bilancija, čovek kojeg Italija pamti kao najokrutnijeg serijskog ubicu 20. veka, zamišljao je svoj kraj.

“Nakon smrti želim da moj pepeo bace u smeće. Ići ću u pakao, ali molim Boga da mi dopusti da prođem pored svih žrtava i zatražim od njih oproštaj“, govorio je svešteniku Marku Pociju, koji je služio kao kapelan zatvora.

Preporučujemo

Praznih 17 stolica u crkvi

Svoj kraj, Bilancija je dočekao pre pet godina u Padovi, krajem decembra. Preminuo je od kovida u 69. godini, prenosi Jutarnji list.

Uhapšen je u maju 1998. godine, nakon 17 ubistava za koja je dobio 13 doživotnih kazni. Nakon smrti, pored kovčega u crkvi San Bartolomeo postavljeno je sedamnaest praznih stolica. Na svakoj od njih jedno ime, jedan prekinuti život.

Sahranu je predvodio Poca, koji je uz njega proveo deset godina. Planirali su je zajedno.

Žrtve birao nasumično

Bilancija je svoje žrtve ubio između 1997. i 1998. godine na severu Italije. Među zločinima nije bilo očiglednih veza.

Žrtve različitih profila uglavnom je birao nasumično, sejući strah među ljudima koji su živeli duž italijanske rivijere. Ubijaо je vatrenim oružjem, nožem i davljenjem.

Dobio je nadimke “Ligursko čudovište” i “Ubica iz voza”, a novine su ga nazvale “najgorim serijskim ubicom u istoriji Italije”. Tokom suđenja je tvrdio da nije svesno počinio zločine jer je bio “opsednut bolešću”.

Zvao ga je "gospodin Donato"

Sveštenika Marka Pocija u samicu je dovela jedna volonterka, objašnjavajući da “mora da krene od Bilancije ako zaista želi da razume zatvor”.

“Kada sam ga prvi put sreo, bio je zatvoren, sa divljim pogledom. Plašio me je, odbijao. Vikao je bez razloga“, rekao je.

Njihov odnos se promenio jer je insistirao da ubicu zove “gospodin Donato”, bez zadiranja u njegovu prošlost.

“Pre toga ga 20 godina niko nije zvao gospodinom, taj respekt ga je uzdrmao više od batina koje je dobijao u zatvoru. Nikada o njima nije govorio, iako su se videle na njegovom otečenom licu“, objašnjava Poca.

Ispovest trajala četiri sata

Za mladog sveštenika, koji je devedesetih godina vozom putovao na univerzitet - u strahu da bi mogao postati jedna od Bilancijinih žrtava, to je bio šok. Nikada nije zamišljao da će jednog dana stajati pred njim. Njihov odnos se razvijao s godinama, a Poca ga opisuje kao čoveka “sahranjenog pod težinom svojih dela”.

Poslednjih godina, Bilancija je ulazio u zatvorsku kapelu i sedeo pozadi, objašnjavajući da ne želi da ga vide kako plače. Svakog ponedeljka, nakon mise, poveravao se svešteniku, navodeći da mu se čini kako Jevanđelje govori o njemu. Glavna prekretnica dogodila se 2018. godine.

“Želim da se ispovedim. Nikada to nisam učinio, nauči me ti“, rekao je Pociju.

Ispovest je trajala gotovo četiri sata, a sveštenik kaže da je tada video “borbu između dobra i zla” u jednom čoveku. Kada su izašli iz ispovedaonice, predložio mu je da se zajedno pomole.

Bilancija je, napamet, izgovorio jedno po jedno ime i prezime svojih žrtava, što je, kaže Poci, bila jedan od najpotresnijih scena u njegovom životu koju nikada neće zaboraviti.

Foto: Shutterstock

"Ne postoji nikakvo opravdanje..."

Bilancija sebi, dodaje sveštenik, nikada nije oprostio i često je pominjao kako je najteže oprostiti samome sebi. Navodno je pri kraju života pokušavao da čini dobro.

“Ne mogu da oživim one koje sam ubio, ali mogu da održim u životu neke druge“, rekao je svešteniku.

Niko nije smeo da zna, prema Bilancijinom zahtevu, da zahvaljujući njemu preživljavaju jedna porodica sa juga Italije i jedno dete sa invaliditetom sa severa, kojima je serijski ubica namenio svoju penziju.

Sveštenik kaže da je ispričati ovu priču, a ne povrediti sećanje na žrtve, najdelikatniji izazov.

“Ne postoji nikakvo opravdanje, zlo nikada nije opravdano. Ali u zatvoru, kada se zlo susretne sa dobrim, nešto počinje da se lomi“, rekao je.

(Telegraf.rs)