• 5

Ana je stopirala do Bora Bore, kroz ekstremno lepe i loše scene: Prestala je da koristi telefon, da se šminka i da pije alkohol (FOTO)

"Vozili smo se po mraku i tu su krenula neka intimnija pitanja u vezi novca. Koliko novca imam i koliko nosim sa sobom. Odmah mi se upalio crveni alarm"

  • 5

Putovanja su jedinstvena iskustva koja čoveku obogaćuju život i razbijaju monotoniju svakodnevice. Mnogi sada već iskusni svetski putnici kažu da se osoba veoma brzo navikne da živi u pokretu, a da kada duže vreme miruje u jednom mestu, da se uvek i iznova rodi nova potreba za upoznavanjem sveta oko sebe. Kada uspeju da ostvare dugogodišnje želje i posete krajeve o kojima su maštali, pojedinci kažu da je to za njih bila neponovljiva avantura. Upravo takvo mišljenje ima i Ana Bakran (35), mlada devojka iz Zagreba.

Milica ne zna gde će spavati i u kojoj će se državi probuditi: Vozila je traktor na Tajlandu i upoznala "najbogatijeg" predsednika (FOTO)

Pre putovanja Ana je imala sopstvenu marketinšku agenciju, koju je delila sa poslovnim partnerom iz Austrije. Bavila se digitalnim marketingom i prodajom autorskih prava za digitalne fotografije.

Nakon što je njihov internacionalni klijent odlučio da zbog finansijskih problema zatvori kancelarije po Evropi, pa tako i Zagrebu, Ana je odlučila da napravi prekretnicu u svom životu i da ispuni svoju dugogodišnju želju, a to je autostopersko putovanje od Zagreba do Bora Bore.

Za Telegraf.rs je govorila o svojim željama i težnjama, ali utiscima i iskustvima tokom ovog neobičnog putovanja. Kao ženi, nije joj bilo lako da putuje sama, ali ovo neponovljivo iskustvo joj je otvorilo sasvim nove poglede na svet.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Smatra da većina ima neku urođenu znatiželju da istraži planetu na kojoj je rođena, pa da se po tome ni ona ne razlikuje.

- Izuzetak sam eventualno po tome što svoju znatiželju ne ignorišem već je provodim u delo. Ljubav prema putovanjima se razvijala od malena, sa prvim odlascima na put sa roditeljima do kreativnijih studentskih putnih kombinacija – kaže ona.

Ideja da ode do ostrva Bora Bora na koje je stigla posle tri godine i osam meseci putovanja, bila je prisutna izuzetno dugo. Međutim, Ana je uvek uspevala da pronađe razlog zašto još uvek nije pravo vreme da se otisne na to putovanje.

Foto: Facebook/Ana Bakran

- Najčešći razlog bio je posao. Od Zagreba do Bora Bore odabrala sam da putujem autostopom zbog ličnog izazova, jer su mi zanimljivi ljudi koje upoznajem stopirajući i zato što uštedim dosta novca za troškove prevoza. Zašto baš Bora Bora? Zato što je predivno ostrvo, zato što se nalazi usred okeana i do njega nije jednostavno doći autostopom. Ima reputaciju odmarališta za bogate i baš zato što nisam materijalno bogata intrigiralo me da do tamo stignem autostopom – kaže Ana.

Ova devojka je do svog cilja obišla 25 zemalja.

- Stopirala sam različite vrste prevoznih sredstava, od automobila i kamiona, do autobusa, trajekta, konja, brodova i jednog helikoptera – ističe ona.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Najjači utisak na nju je ostavio Iran, ne samo zbog mesta, već najviše zbog ljudi.

- U Iranu sam provela 44 dana i svakodnevno se vrtela između dva ekstrema. Ili su mi se događale ekstremno lepe, dobre i pozitivne stvari ili ekstremno loše. Velikim delom je to bilo uslovljeno mojim načinom putovanja. Da nisam putovala autostopom, verujem da bi moje iskustvo Irana bilo mnogo normalnije. Jedna od najupečatljivijih scena sa putovanja dogodila se upravo u Teheranu kada sam sedela nasuprot 3 mlade devojke.

Sve smo bile umotane u marame i odeću koja ne otkriva kožu - kako je propisano po zakonu. Samo su nam lica bila otkrivena. Njihova lica bila su prekrivena debelim slojem šminke. Sve 3 devojke imale su zalepljen flaster preko nosa. Neverovatna scena, pomalo smešna kao iz crtaća. U Iranu je jako popularna operacija nosa kojom se ispravlja bilo kakva nepravilnost.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Ideal je imati nos koji izgleda kao avionska pista za sletanje. Gledam ja njim - gledaju one mene. Obuzela me baš neka neopisiva tuga. Zašto mi žene to sebi radimo? Same sebi. I ja imam grbu na nosu, ali ta grba mi je tog dana postala nekako milija. Noć pre nego što sam napustila Iran, u Mashadu sam podelila svu svoju šminku i već se godinama ne šminkam. Ko zna da li bi se to ikada dogodilo da nije bilo Irana i 3 devojke koje su sele nasuprot mene – iskrena je Ana.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Posebno joj je u sećanju ostala situacija koja joj se dogodila dok je stopirala kroz zapadnu Australiju.

- Svi moji “beli” vozači su me upozoravali da ne ulazim u vozila od Aboridžina jer su često pod uticajem alkohola i imaju loše namere. Uvek sam im odgovarala neka ne brinu jer me Aboridžini ignorišu na autoputu i nikada ne staju. Sve dok mi tako jednom nije stao beli kombi sa petoro Aboridžina koji su mi ponudili vožnju do sledećeg grada. Dvoumila sam se u sebi šta da uradim jer intuicija mi je govorila da će sve biti ok, a reči “belih” vozača su odzvanjale: "Ma kloni se toga!".

Ipak sam poslušala svoj osećaj i ušla u kombi. Vozili smo se po mraku i tu su krenula neka intimnija pitanja u vezi novca. Koliko novca imam i koliko nosim sa sobom. Odmah mi se upalio crveni alarm. Dok sam diplomatski odgovarala na pitanja - bila sam sigurna da žele da me opljačkaju. Odgovor da imam dovoljno za hranu ih nije zadovoljio i nastavili su da forsiraju jedno te isto pitanje.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Moja sumnja je bila potpuno promašena jer su me odvezli do hostela i pre nego što sam izašla iz kombija u ruke mi gurnuli 20 dolara za noćenje u hostelu kako ne bih spavala napolju. U tom trenutku mi se rastopilo srce. Ne samo da nisu nameravali da me opljačkaju, već su želeli da mi pomognu.Vratila sam im 20 dolara, izgrlila ih i zahvalila se na ljudskosti. Predrasude su zeznuta stvar – kaže ona.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Teško joj je da izdvoji koja joj je osoba posebno bila zanimljiva tokom putovanja, jer je upoznala dosta novih ljudi. Međutim, ako baš mora da bira, na prvom mestu ističe Pjera iz Francuske koji putuje već 12 godina.

- Trabantom do Rusije, sovjetskim motorom oko Afrike, brodom oko Polinezije. Niz godina je držao bar u Sao Tomeu u kojem je imao priliku da upozna Elona Muska. Pjer je dečko bez Fejsbuka ili bilo kakvih društvenih mreža, ali s neverovatnim životnim iskustvom. Imala sam tu sreću da ga upoznam na ostrvu Hiva Oa u Polineziji gde je radio u školi pre nego što je otišao na novo putovanje kroz Kinu. Nedavno sam u njegovoj kući provela 3 meseca pišući deo svoje knjige – ističe ona.

Ističe da se plašila da putuje sama, ali ne zbog situacija zbog kojih ljudi obično imaju predrasude.

Foto: Facebook/Ana Bakran

- Moj najveći strah bio je da ću imati saobraćajnu nesreći jer sam non-stop na autoputu i realno postojala je veća mogućnost da me udari auto nego bilo šta drugo što se povezuje sa stopiranjem. Nije mi bilo svejedno tokom velikih protesta u Turskoj 2013. godine, ni kada sam stopirala sama preko Turkmenistana, nije mi bilo svejedno ni da stopiram prvu jedrilicu s obzirom da nisam imala nikakvog iskustva što se tiče plovidbe, ni kada su me nepoznati muškarci pratili po Teheranu, i još mnogo sličnih glupavih situacija. Draga mi je izreka koja kaže da strah ne sprečava smrt već život. Ponekad me bude strah, ali uporno nastavljam dalje – priznaje Ana.

Kaže da svako ima svoju percepciju novca i njegove vrednosti, pa da od toga zavisi da li je neko putovanje skupo ili ne.

Foto: Facebook/Ana Bakran

- Na početku putovanja odlučila sam da se ne zamaram računanjem koliko će mi novca trebati da bih bila ok. Imala sam svoju ušteđevinu koju sam skupljala duži niz godina. Znala sam da sam dovoljno pametna i snalažljiva da u toku puta pronađem posao ako ostanem bez novca. Radila sam na Tajlandu, Maleziji, Singapuru i Australiji.

Bilo je to najčešće u zamenu za smeštaj i hranu. Tokom svog putovanja imala sam čak 14 poslova – od podučavanja engleskog do rada u rege baru, čuvanju 92-godišnje bake i deke, do rada na svetskom pejnt bol takmičenju – kaže ona.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Na ovaj put je krenula ne tragajući ni za čim posebno. Otišla je jer joj se putovalo i htela je da vidi svet na njoj zanimljiv način. Ali uzbrzo je došlo do preokreta.

- Nakon prvih godinu i po putovanja, primetila sam prve promene na sebi i to me je dosta zbunjivalo. Do kraja putovanja prestala sam da koristim mobilni telefon, da se šminkam, da pijem alkohol, postala sam vegan i niz drugih stvari o kojima govorim u svojoj knjizi.

Sve se nekako dogodilo spontano. Da ste pre 5 godina rekli “staroj Ani” da će prestati da pije alkohol i da će postati vegan, vrlo verovatno bi umrla od smeha. Poprilično sam sigurna da se ništa od toga ne bi dogodilo da sam ostala u svom starom okruženju – ističe Ana.

Trenutno ne postoji nijedno posebno mesto koje joj je na vrhu liste prioriteta da ga odmah poseti.

- Imala sam žarku želju ove godine vratiti se natrag u Francusku Polineziju i da posetim Markižanska i Tuamotu ostrva. To trenutno ispunjavam dok stopiram oko tih ostrva i završavam knjigu – kaže ona.

Priznaje da ljudi pozitivno deluju kada im kaže odakle iz Hrvatske.

Foto: Facebook/Ana Bakran

- Nema nas mnogo pa lokalcima često dođem kao neka egzotična biljka, pogotovo ovde u Polineziji. Asocijacije na Balkan najčešće su vezane uz sport i rat. Dve stvari u kojima se očigledno najviše ističemo – kaže ona.

Najneprijatnije iskustvo je imala dok je stopirala u Maleziji. Čovek koji ju je primio u automobil nije posle hteo da je pusti da izađe.

- Usred vožnje je otkopčao šlic i nije hteo da zaustavi auto. Situaciju sam uspela da rešim bez panike, ali uz ozbiljne pretnje suzavcem. Kada je shvatio koliko sam ozbiljna u svojoj nameri, zaustavio je auto i pustio me da izađem. Srećom, nisam imala previše takvih incidenata. Mnogo manje od očekivanog. Verujem da mi i visina od metar i osamdeset pomaže jer ne izgledam baš krhko – ističe ona.

Što se hrane tiče u početku je jela sve što jedu i lokalci. Od kuvanog psa do zmija, tarantula, crva i slično.

Foto: Facebook/Ana Bakran

- Egzotika nije uvek bila ukusna, ali bila je zabavna i zanimljiva. U to vreme, to mi je jedino bilo bitno. Nisam razmišljala o tome kako moj izbor hrane utiče na životinje, moje zdravlje i zdravlje planete. To se igrom slučaja promenilo u Chiang Maiju kada sam postala vegan. Od tada jedem manje po uličnim restoranima, a češće kupujem hranu na pijaci zbog većeg izbora voća i povrća. Zanimljivo je da se sva lokalna jela uz prave sastojke mogu napraviti u veganskoj verziji tako da nemam osećaj da bilo šta propuštam. Najviše su mi se svidela turska, tajlandska i polinezijska jela – iskrena je Ana.

Dok je putovala prenoćište je tražila svuda i snalazila se na različite načine.

- Nisam izbirljiva i mogu zaspati bilo gde, dokle god se osećam sigurno - od betona pored autoputa do tepiha u džamiji, kamiona, plaža, terasa, jedrilica, muslimanske sobe za molitvu, hostela, parkova, hramova... lista je podugačka.

Da li mi je teško palo da tako dugo budem daleko od kuće? Nije. Sa 18 godina sam otišla na studije u Ameriku gde sam provela 4 godine tako da sam se navikla da budem daleko od kuće. Retko me ulovi nostalgija – priznaje ona.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Što se pakovanja za ovako dug put tiče, isprva se spakovala onako kako bi to uradila i svaka žena, ali je već nakon nedelju dana iz Dubrovnika višak stvari poslala kući poštom.

- Tokom putovanja sam shvatila da mi većina stvari uopšte nije potrebna, tako da sam deo poklonila i do Bora Bore stigla sa polupraznim rancem. Neću vam reći šta sam ponela jer nije dobar primer, ali ću vam reći sa čime sam završila putovanje. U rancu se nalazila najosnovnija odeća za leto, mali laptop, fotoaparat, vreća za spavanje, japanke i vrećica sa najosnovnijim stvarima za higijenu – kaže ona.

Pored knjige, Ana piše i blog, koji je pokrenula pri kraju putovanja, dok je radila u Australiji.

- Moja iskustva od samog početka putovanja nalaze se na Fejsbuku i ljudi obično jako pozitivno reaguju na priče sa putovanja. Klonim se samoinicijativnih deljenja saveta osim ako nisu od mene naručena kao što je to bio nedavno slučaj kada sam pisala savete za osiguravajuću kuću – kaže ona.

Foto: Facebook/Ana Bakran

Tokom celog putovanja porodica joj je bila velika psihološka podrška, iako im nije uvek bilo jednostavno, jer im je mnogo nedostajala.

- Nakon dolaska na Bora Boru, vratila sam se kući na par meseci, održala tri predavanja u Hrvatskoj i otišla natrag za Francusku Polineziju. Ni ovde nisam na jednom mestu već mesece provodim pišući i stopirajući sa ostrva na ostrvo – kaže ona.

Ipak kada se sve sabere i oduzme, Ana priznaje da se nijednog trenutka nije pokajala što je krenula na putovanje, niti je ijednog trenutka razmišljala da odustane od svog cilja.

Anu možete da pratite preko njenog Fejsbuk profila.

Daljinac

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)

Komentari

  • Milena

    Ma ti si super djevojka. Odusevila si me tvojom snagom, hrabroscu i odlucnoscu da krenes na takav put, da ispunis svoj san. Vidim i da si veoma lijepa i lijepo gradjenna. Ne zaustavljaj se bez tvoje volje. Zelim ti ostvarenje tvojih zamisli i zelja. Jedna Milena

  • N

    Fantastična priča! Bravo

  • Srele

    Radjaj decu zeno

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima