• 4

Ana je bila satima smrznuta pod vodom, a onda je otvorila oči nakon 12 dana

Bizarna nesreća dovela ju je na sam rub smrti te joj spustila temperaturu tela na najnižu koju je ljudsko telo ikad iskusilo

  • 4

Ljudska tela nisu dizajnirana da mogu podneti uslove ekstremne hladnoće - najbolje funkcionišu pri temperaturi od 37 stepeni Celzijusovih, uz prilagođavanje na desetak stepeni više ili manje.  U slučajevima povećane hladnoće ili toplote, povećava se pritisak na naše vitalne organe, a telo se bori da preživi. Ipak, postoje slučajevi koji se graniče s čudima, gde je telo preživelo nešto što nauka ne može objasniti, demonstrirajući neverovatnu volju za životom. Upravo se to dogodilo 1999. švedskoj lekarki koju je vrlo neobična nesreća dovela na sam rub smrti te joj spustila temperaturu tela na najnižu koju je ljudsko telo ikad iskusilo, a ekipa bistrih doktora brzinskom su je reakcijom vratili među žive.

Ana Bagenholm provela je veći deo svog života u Univerzitetnoj bolnici u severno norveškom gradu Tromso. Radeći kao radiolog izvodila je magnetske rezonance i CT skenove, proveravala stanje pacijenata i išla u vizite. No, pre gotovo dve decenije u istoj je bolnici i sama ušla u istoriju - ali s druge strane operacionog stola.

Bizarna nesreća

Dan nesreće bilo je jedno jutro u maju 1999, kad je Ana i nekolicina njenih prijatelja završilo sa svojom smenom, zgrabili su skije te se uputili na obližnju planinu Kjolen. Svi su voleli skijati i živeli su u Narviku upravo zbog blizine skijališta. Uslovi su bili odlični, sneg puderast, a arktičko sunce je obećavalo odličnu vidljivost dugo u noć.

No, nakon nekoliko rundi spuštanja, Ana je nezgodno zahvatila sneg i posrnula, izgubivši svoje skije. Nekako je završila ispod smrznutog slapa, lunjajući dezorijentisano. Potom je čula pucanje leda i pljusnula je naglavačke u brzu i hladnu vodu. Sekundama kasnije, njeni su prijatelji posegnuli za njom. Zgrabili su je za čizme sprečavajući da potone dublje, ali nisu je mogli izvući van. Brzo su nazvali pomoć, dok je Ana glavom zarobljena ispod površine leda uspela pronaći džep vazduha dovoljno velik da udahne. Njena je odeća postala sve teža, namočena vodom toliko hladnom da je bila gotovo zamrznuta. Temperatura njenog tela se naglo spustila i pala je u nesvest.

Anna Bagenholm

Foto: Anna Bagenholm

Tako niska temperatura je misterija za nauku

Ani je po svim merilima bilo previše hladno. Do vremena kad su se spasioci pojavili s jakim užetom i lopatom za razbijanje leda te je izvukli van, bila je potopljena oko 80 minuta. Nije imala puls, koža joj je bila sablasno bleda, a zenice su bile ogromne. Helikopter ju je hitno prevezao u bolnicu. Šef odeljenja za hitnu pomoć dr Mads Gilbert bojao se najgoreg budući da je Ana bila ledena, a EKG je prikazivao potpuno ravnu liniju.

Nije pokazivala baš nikakve znakove života. Čak i nekoliko sati izvan ledene vode, temperatura njenog tela nije prelazila neverovatnih 14 stepeni.

- Tako niska temperatura je potpuno nepoznato područje za sve nas, a svaki pokušaj oživljavanja oslanjao se na znanje u prethodnim sličnim situacijama, koje su do sada uvek bile bezuspešne - rekao je fiziolog Kevin Fong.

No Gilbert i njegov tim nisu željeli odustati i doneli su odluku - nećemo je proglasiti mrtvom sve dok ne bude topla i mrtva. Gledajući hladnoću u svom originalnom obliku, ona označava nedostatak energije. Toplina proizlazi iz pokreta i obrnuto - kad nema jednog nema ni drugog. Budući da je Ana propala u potok, njeno se telo nije imalo vremena prilagoditi, a najbolja moguća opcija je bila ta da se njen mozak brzinski smrznuo, odlazeći u stanje u kojem mu je potrebno minimalno kiseonika da preživi. Prema tome, mogla bi oživeti ako je ugreju. Odveli su je u operacionu salu gde su je prikopčali za uređaj srce/pluća, pumpajući njenu krv van tela kako bi se zagrejala i vraćajući je natrag.

Čuda se događaju

Posmatrali su njene znakove života i polako, satima kasnije, temperatura joj se počela podizati. EKG je proizveo zvuk, a potom opet pokazao ravnu crtu.  Opet se čuo BIP, pa tišina. Čekali su. Oko 16 sati tog dana Anino srce se vratilo u brzinu, stežući i otpuštajući sada toplu krv samostalno. Vođeno njenim oživljenim srcem, ostatak tela pratio je ritam i počelo zaceljivati.

Nakon 12 dana otvorila je oči. Bilo je potrebno puno duže, godine, da bi se mogla micati, hodati i naposletku ponovno skijati.  No s vremenom, uz pomoć volje i odlučnosti, uspela je. Gledamo smrt kao samo jedan trenutak u vremenu, no zapravo to je proces. Obično se taj proces dogodi u nekoliko minuta, no hladnoća sve usporava, čak i progresivni nedostatak kiseonika koji u većinu slučajeva brzo ubija mozak. Kod Ane se umiranje razvuklo na sate, dovoljno dugo da su lekari uspeli da intervenišu. Iako joj je hladnoća zaustavila srce, paralizovala mišiće i zamrznula živce, očuvala je njen mozak, kome treba zahvaliti preživljavanje.

Mehanizam obrane tela

Kad god telo oseti da mu spoljni uslovi "kradu" toplinu, bilo da je reč o hladnom povetarcu ili polarnim uslovima, započinje braniti svoju telesnu temperaturu. Budući da hladni vazduh odvlači temperaturu, krvne žile u koži počinju se stezati, smanjujući dovod krvi prema nogama i rukama, a zadržavajući da u središtu tela. To je dobro za preživljavanje, ali ne tako dobro za prste i uši - česte žrtve promrzlina.

Ako takav način konzerviranja temperature nije dovoljan, telo započinje proizvoditi temperaturu na jedini način na koji zna - aktiviranje vlastitih mišića. Ako nismo u mogućnosti sami se kretati, započinje drhtanje, prvo grudnih mišića, a potom onih nogu i ruku. No, ako to mora raditi duže, samoobrana može biti kontraproduktivna zbog trošenja zaliha energije i ubrzanja rada srca zbog čega je veći rizik infarkta. Ako temperatura nastavi padati ispod 35 spepeni, započinje hipotermija - pada krvni pritisak, disanje postaje plitko, a kako mozak gubi kiseonik govor može postati nerazgovetan, javlja se zbunjenost...  Rani istraživački Arktika nisu imali naziv za hipotermiju, no znali su šta je kad bi započela.

- Bez sumnje svako u snežnoj oluji mora paziti na cirkulaciju u udovima i boriti se sa zamućenim mozgom, inače bi ga to moglo dokrajčiti - zapisao je Robert Falcon Skot u beleškama sa svoje ekspedicije 1911.  Upravo tada mozak može učiniti lošu situaciju još gorom, pa neki koji pate pod pothlađenosti započinju skidati svoju odeću, drugi se zakopaju u sneg i sl. Jednom kad se smrznemo do smrti - to bi trebalo biti to, zar ne? Ne nužno, otkrivaju retki medicinski slučajevi oživljavanja takvih srećkovića.

"Bila je tvrđa od smrznute daske"

Temperatura je iznosila minus 30 stepeni Celzijusovih u decembartskoj noći 1980. kada je automobil 19-godišnje Džen Hiliard skliznuo s ulice. Tinejdžerka se vraćala kući nakon posete prijatelju, a nosila je kaubojske čizme, kaput i rukavice. Kako je auto bio zaglavljen, odlučila je prošetati do obližnjeg prijatelja, ali 15-ak metara od njegovih vrata se srušila. Vali Nelson ju je pronašao sledećeg jutra - bila je potpuno smrznuta i čvrsta. Zgrabio ju je za okovratnik i odvukao na trem. Mislio je da je mrtva jer je bila tvrđa od daske, ali video je nekoliko mehurića koji su joj izlazili iz nosa.

Kad je došla do bolnice, puls joj je iznosio 12 otkucaja u minutu. Uspeli su je utopliti ispod električnog pokrivača, a tokom sledećih dana potpuno se oporavila. Prekriven snegom i plav Džastin Smit (25) iz Pensilvanije izašao je s prijateljima jedne večeri 2016. godine kada je klinički umro. Pili su i uspeli se odvojiti, a sledećeg jutra Smit je pronađen bez svesti na ulici prekriven snegom i potpuno plav. Celu je noć proveo na ledenoj temperaturi, a nije imao traga ni pulsu ni krvnom pritisku.

Lekar s hitne dr Gerald Coleman, nije hteo odustati. Njegova logika bila je vrlo jednostavna: "morate biti topli da biste bili mrtvi".

Dr Coleman povezao je Smita sa uređajem za dodatnu kiseonikovu oksigenaciju membrane (ECMO) - on pumpa i oksigenira pacijentovu krv pokrećući srce i pluća. Smitova temperatura počela se zagrevati; iako je na kraju izgubio nekoliko nožnih prstiju i dva prsta, Smit je tokom sledećih nekoliko nedelja napravio potpuni oporavak.

- Kad imate vrlo nisku temperaturu, ona može sačuvati mozak i druge organske funkcije - rekao je dr Džejms Vu.

Beba u ledenoj kanadskoj noći

U zimu 2001., 13-mesečna Erika Nordbi probudila se usred noći u kući porodičnog prijatelja. Iako se u krevetu grejala s trogodišnjom sestrom i majkom, Erika je ustala usred noći i izašla u dvorište, u hladnu kanadsku noć noseći samo pelene i majicu.

U 3 sata ujutro njena se majka probudila i shvatila kako ćerke nema kraj nje, a kad ju je napokon pronašla videla je da je smrznuta. Kad je došla hitna, borili su se s uvođenjem infuzije u njeno telo, a naposletku su iglu zabili ravno u kost noge kako bi direktno ugrejali koštanu srž.

Nakon tretmana zagrevajućim pokrivačem poznatim kao "Bair hugger" njeno srce je ponovo počelo kucati; dete je na kraju ostvarilo potpuni oporavak.

- Sve dok se dovoljno brzo ohlade, telo završava s dovoljno kiseonika u različitim delovima tela, kao što je mozak - rekao je dr Alan de Caen, koji je vodio tim na hitnoj službi.

Hibernacija ga spasila

Mitsutaka Ušikoši, 35, iz Japana, možda je jedini poznati slučaj ljudske hibernacije. U oktobru 2006., Ušikoši je pao niz strmu planinsku padinu dok je sam šetao kući s posla. Zatim je slomio karlicu dok ga je nosio potok. Lekari veruju da je tek dan kasnije izgubio svest. Niko nije siguran jer ga nisu pronašli - tek 24 dana kasnije kada su izletnici naišli na njegovo telo.

Temperatura tela mu je bila samo 22 stepena, i gotovo nije imao puls. U bolnici je proveo dva meseca, gde su ga lečili od teške hipotermije, višestrukog zatajenja organa, te gubitka krvi zbog udarca i preloma. No, lekari smatraju da ništa u njegovom organizmu nije trajno oštećeno.

- Bio je u stanju sličnom hibernaciji, pa su mnogi njegovi organi znatno usporili rad, a mozak mu je pritom bio zaštićen i očekujem njegov sto postotni oporavak - rekao je njegov lekar.

Video: Dečak čudo: Doktori mu predvideli nekoliko sati, sada ima sedam godina i čeka operaciju koja će mu promeniti život

(Telegraf.rs/Express.hr)

Komentari

  • Mara

    Da...ovo je vracanje iz mrtvih..ovi nasi nas vracaju smatrajuci da nam nije nista mene čak 5 puta u toku 24h a onda me jedva ostavili uključili infuziju i zaboravili da sam tu do sjutra dan. Tada sam dobila sepsu, ja sam se isčupala ali mnogi nisu. Niko na kraju nije bio kriv sem mene sto sam dobila sepsu.

  • Stasa

    Divan tekst! Hval

  • CG

    Bog joj je pomogao tog dana a i kasnije.nije moguće da preživi ovakvu nesreću i da se posle potpuno oporavi,nije moguće ali Bogu je sve moguće.Slava Bogu zivome i istinitom

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima