• 0
 ≫ 

Uspon i pad krvne osvete u Crnoj Gori

, Telegraf
 ≫ 

Nije moguće precizno datirati pojavu ove tribalne pravne sankcije, na prostoru Crne Gore, Brda i Malesije. Ipak, s izvesnom sigurnošću se može reći, da se, tokom državnog sloma u poznom srednjem veku i nastankom pravnog vakuuma s dolaskom Turaka, razvila i ustalila iz već postojeće represalije

  • 0

Tragični događaji na Cetinju, kojima se već navršilo 40 dana, ponovo su otvorili priču o krvnoj osveti. Tema je to, o kojoj treba obazrivo pisati i govoriti, jer nikome valjda nije cilj da druge provocira i podstrekuje idealizovanjem i romantizovanjem jednog, premda duboko ljudskog, takođe vanzakonitog i antihrišćanskog običaja, da ne kažemo varvarskog.

Upravo je idealizovanje i romantizovanje krvne osvete ono što se prečesto i krajnje neodgovorno radi; to rade ljudi, među njima i novinari, skriveno ili neskriveno, svesno ili nesvesno slaveći osvetitelje, ne misleći na posledice koje napisana ili izgovorena reč može imati na labilnu ili nesigurnu osobu.

Obući belo na sahrani, to je tragično a ne romantično. Sprovesti u delo ono što se belinom nagoveštava, nije ispunjenje dužnosti već bezumlje. To bezumlje, kao što rekosmo, izvire iz dubine ljudske, i javlja se svuda gde manjka jakih, ili bilo kakvih, sudskih institucija, posebno u društvima utemeljenim na (realnim ili virtuelnim) krvnim zajednicama.

Svaka osveta je proizvod ljudske težnje za ispravljanjem subjektivno doživljene nepravde, tj. za obnovom reda i ravnoteže u kosmosu (i prema tome je u suštini ateistički ili antiteistički čin, jer se ili ne veruje u Boga ili se deluje protiv Boga jer se nema poverenja da će On obnoviti ravnotežu; na stranu sada državne institucije).

Krvna osveta je vansudsko izvršenje smrtne kazne za zlodelo koje njen izvršilac (ili društvo) doživljava kao ekvivalentno ubistvu; može je izazvati ubistvo, silovanje, krađa, uvreda, a njeno izvršenje može izazvati krvnu zavadu, tj. lanac krvne osvete.

Njena pojava u Crnoj Gori ne može se posmatrati odvojeno od one u severnoj Albaniji, tj. Malesiji (na albanskom „Gorje”; ponekad: Velika Malesija), gde se krvna osveta među Albancima javila i prelila na Kosmet — one se dodiruju, smeštene su na jedinstvenom geografskom, dinarskom prostoru, vekovima su upućene jedna na drugu, istorijski gotovo nerazdvojne.

Razvijale su se u sličnim uslovima. Plemensko-bratstveničko ustrojstvo je bio temelj društvenog uređenja na obe strane. Takođe, većina Malisora su katolici (~85%), a Crnogoraca pravoslavci; od XVI do XVIII veka samo su manjine među njima prelazile na islam, premda se to kod Albanaca odvijalo uz manje tenzija (ali ne bez tenzija).

Kao što Rimljani nikada nisu u potpunosti gospodarili sardinjanskim gorjem (Ciceron ga zove Barbaria, današnja Barbađa), nisu ni Turci Crnom Gorom i Malesijom, a ni poluostrvom Mani na jugu Peloponeza, domovinom Maniota, čije je društvo nalikovalo crnogorskom i malisorskom, i među kojima je takođe postojala krvna osveta.

Stega nad Malesijom bila je jača nego nad Crnom Gorom i Brdima, zbog izvesnog stupnja transkonfesionalnog zajedništva koje je postojalo (mada nije uvek bilo savršeno), i i dalje postoji, među Arbanasima, usled bivanja jezičkim izolatom u svom okruženju, ali ona nikada nije bila integrisana u carevinu kao što su bile srednja i južna Albanija.

I Crna Gora i Malesija (i sardska Barbarija) su pored mora i uz more, ali ne na moru; stočarski su predeli nepovoljni za zemljoradnju, prehrambeno umnogome zavisni od žita spolja bez kojeg vlada glad; izolacija takvih krajeva po automatizmu proizvodi ekonomiju zasnovanu na pljački i pohari, i sve posledične obrasce ponašanja.

Krvnu osvetu u prvom redu izaziva slaba ili nikakva država. Postojala je tako u arhajskoj Grčkoj, i među starim Jevrejima, te otuda i potreba Mojsijevih zakona da ju reguliše („oko za oko, zub za zub” se redovno čupa iz konteksta; u stvari se radi o principu, da zakonska kazna bude jednaka zločinu).

Postojala je, a u izvesnom smislu postoji i dalje, uprkos islamu, krvna osveta među Arapima i Kurdima i drugim muslimanskim narodima; sâm Kuran ima odredbu u kojoj govori o isplati krvarine oštećenoj porodici, u slučaju da vernik nehotice ubije vernika (4:92), pošto je hotimice „nezamislivo” (takav ubica ide u džehenem).

Entoni Vilkin u knjizi „Među Berberima Alžirije” (1900) pominje krvnu osvetu koja nesputano besni i svako selo razdire iznutra, pominje i česte međuplemenske ratove, kao i to da se Berberi ujedinjuju protiv zajedničkih neprijatelja i da sklapaju primirja o verskim praznicima, što takođe odgovara ponašanju ovdašnjih naroda.

Touareg, Tuareg, Tuarezi

Tuarezi su berberski narod koji živi u Sahari, poznat po nošnji boje indigo, koja im plavi kožu, pa ih zovu i „plavi ljudi”. Foto: GEORGES GOBET / AFP / Profimedia

No Crnogorci, Malisori i Manioti su jednom, makar nominalno, makar i neintegrisani, makar i na 7.000 km od njih, bili u istoj državi s Berberima, turskoj; zato su, zbog potpune odvojenosti dva podneblja i u kulturnom i u svakom drugom smislu, zapanjujuće sličnosti koje postoje između krvne osvete na Balkanu, s onom među južnosudanskim Nuerima, na šta je još 1967. ukazao Andrej Simić, s Univerziteta Kalifornije u Berkliju, u svom članku „The Blood Feud in Montenegro”.

Rasiste će ovo poređenje uvrediti; međutim, ovo je kompliment prvog reda, jer na svetu se nikada nije pojavio slobodniji i slobodarskiji narod od Nuera, čiji je svaki pripadnik „proizvod strogog i egalitarnog vaspitanja, duboko demokratičan i lako podstaknut na nasilje”, kako je pisao ser Edvard Evans-Pričard u svom kapitalnom delu „Nuer” iz 1940.

Razlika u odnosu na balkanska patrijarhalna društva je u tome, što Nueri nisu imali hijerarhiju među odraslim iniciranim muškarcima; Evans-Pričard kaže: „Njegov uzburkani duh nalazi svako ograničenje razdražujućim i nijedan čovek ne priznaje sebi nadređenog”; „bogatstvo ne pravi razliku”; „poreklo ne pravi razliku”.

Ali sličnosti su značajne, strukturalne (bratstva/plemena), političke (život bez države, i njenog represivnog aparata) i ekonomske (stočarstvo je osnovno zanimanje muškarca, kao i kod Crnogoraca i Malisora, s tim što je Nueru krava sveta životinja; njemu je zabranjena muža, a time se, kao i zemljoradnjom, bave žene i deca).

Čini se da su to najpovoljniji uslovi za nastanak i razvoj represalije kao mere, krvne osvete kao pravne sankcije i krvne zavade kao njene direktne, gotovo neizbežne posledice, usled društvu imanentne nesposobnosti da dosegne nepristrasni sud (otuda i naše čuđenje kada naše krvnike drugi slave kao svoje heroje, iako mi tuđim krvnicima pružamo isti tretman).

Nueri, Nuer, Afrika

Nueri su sudanski narod, koji je razvio neobično anarhično društveno uređenje, i kod kojega je krvna osveta igrala veliku ulogu. Foto: Hugo Adolf Bernatzik / brandstaetter images / Profimedia

(Represalija se u ovom slučaju definiše kao pravo oštećenog pripadnika jedne zajednice, da štetu koju mu je učinio pripadnik druge zajednice, namiri od bilo kog pripadnika te druge zajednice, ako do vinovnika zločina ne može da dođe.)

Ovde valja napraviti razliku između krvne osvete u širem i užem smislu. U širem smislu, radi se o pukom ubistvu iz osvete, koja se odigrava van sudstva i van zakona, koji međutim postoje i funkcionišu i generalno govoreći poštuju se; u užem smislu to je tribalni institut koji je zakon, doduše običajni, zato što drugi ili ne postoji ili se ne poštuje jer je državni aparat slab.

Šire shvaćena krvna osveta/zavada može biti posledica (trajnog ili privremenog) ludila jednog ili više članova zakrvljenih porodica; u užem smislu, ona je imperativ tradicionalnog društva, utemeljenog na rodbinskim vezama, konceptima časti i obraza, i nije proizvod nečijeg ludila već norma, a njeno izvršenje posledica društvenog pritiska i očekivanja, te straha od prezira.

Često je teško napraviti distinkciju, zato što slučaj zna biti veoma graničan: nije lako ukalupiti tzv. Rat družinâ, koji se, zbog moći i zbog časti, vodio između baskijskih rodova koncem srednjeg veka, ali je relativno lako za primer krvne zavade u širem smislu uzeti sukob Hetfildâ i Mekojâ u Apalačiji, koji je trajao od 1863. do 1891. i postao deo američkog folklora.

Prema tome, da bi krvna osveta bila shvaćena kao (prastari i prevaziđeni) pravni institut, a ne pojedinačni izolovani osvetnički čin, izvršilac, umesto stihijski, mora delovati onako kako to šire društvo od njega zahteva i očekuje (upravo šire društvo, ne pojedinci koji ga huškaju iz svojih interesa ili dosade), zato što bi bilo društveno neprihvatljivo ne osvetiti se.

Do ubistva među Nuerima dolazilo je zbog stvari koje nama izgledaju kao sitnice, recimo, krava ili koza pojedu proso nekog čoveka i on ju udari ili pozajmi plesni ukras bez pitanja.

Niko drugi ne mora biti prisutan i niko drugi ne mora da zna šta je uzrokovalo sukob; dovoljno je što njih dvojica znaju (i što osećaju pritisak šireg društva). A pošto Nuer nema vlast iznad sebe, a osetljive je i uvredljive prirode, ponosan, drži do svoje časti, može da se osloni jedino na sebe da bi dobio odštetu ili zadovoljenje.

U takvim situacijama, ako bi zavađene strane bile velika plemena, mogućnost momentalnog izmirenja bila je ravna nuli; a inače je postojao kuaar muon, tzv. „poglavica s leopardskom kožom”, što nije adekvatan prevod, jer kao što rekosmo, Nueri nisu imali glavare u pravom smislu, radilo se o vrsti arbitra kojem je Nuer, počinivši ubistvo, sâm dolazio i kod kojega je pronalazio utočište.

Kuaar muon bi ubici ritualno posekao ruku, čime je počinjao proces njegovog pročišćenja zbog zločina, kao i proces pregovora s oštećenom stranom, tj. rodbinom ubijenog. Pregovori bi bili teški, i trajali bi mesecima, tokom kojih bi kuaar muon ubeđivao drugu stranu, da prvo prihvati sâmu ideju „krvarine”, a zatim i ono što im se konkretno nudi zauzvrat.

Kao poslednje „oružje”, kuaar muon bi posezao za bacanjem kletvi, što je svaki Nuer hteo da izbegne; konačno, dolazilo je do dogovora, „mira”, koji je zapravo bio puko primirje, zato što „Nuer zna da se ’zavada nikada ne završava’”.

Ako Kavkaz sračunamo u Aziju, na tlu novovekovne Evrope običaji naših balkanskih suseda s ovim u vezi imali su izvesnih sličnosti s vendettom u južnoj Italiji, na Siciliji, Sardiniji i Korzici, gde nije postojalo tribalno uređenje u izvornom smislu, već snažna familija, u smislu roda, svojte (interesantno je da se posle 1676. na Korziku naselilo oko 700 maniotskih izbeglica).

Nemački istoričar Ferdinand Gregorovijus u „Korzici” (1855) s punim pravom je skeptičan prema procenama nekih tamošnjih istoričara, koji su godišnju stopu ubistava zbog krvne osvete procenjivali na 1.000, i to tokom viševekovnog perioda (mada jedan daje uznemirujuće precizan broj: 28.715 mrtvih od 1685. do 1715.); ali navodi podatak korzikanskog prefekta, da je od 1821. do avgusta 1852. vendeta odnela 4.300 života.

Prema tome, vidimo da je teza, da je uže shvaćena krvna osveta običaj slovenskog porekla, koja se ponegde može pročitati (recimo ovde), prosto nonsens, jer se u sličnom ili istovetnom obliku, javlja svuda gde ima „povoljnih” uslova. Teza je verovatno potekla od hrvatskog istoričara i albanologa Milana Šuflaja (1879—1931), koji je tvrdio da su Albanci krvnu osvetu usvojili od Slovena (Srba).

I zaista, mletački Skadarski statuti iz XV veka (u kojima su možda sačuvani i elementi gradskog uređenja iz prethodnog perioda srpske vlasti), s čijim sadržajem Šuflaj nije zapravo ni mogao biti upoznat jer su objavljeni tek 1997, na jednom mestu koriste slovensku reč „uražba”, tj. „vražba” ili „vražda” (jedina albanska reč u ovim statutima je besare, koja se odnosi na zakletvu pred sudom).

Prevod Statutâ na albanski, istoričara Pelumba Džufija, kritikovao je pokojni Ardijan Klosi, zato što se na barem jednom mestu krivotvori, pa se „Sloven” prevodi kao „zemljoradnik” a „Arbanas” kao „gorštak”, valjda s ciljem negacije slovenskog elementa u ondašnjem Skadru, u kojem su Albanci verovatno bili manjina, mada za današnjicu nije ni važna demografska struktura Skadra od pre 500 godina.

U svakom slučaju, Džufi ističe reč „vražba” kao dokaz da je Šuflaj bio u pravu i da su Albanci zbilja od Slovena usvojili krvnu osvetu, koju oni zovu gjakmarrja, „zavada”, doslovno: „uzimanje krvi” (etimološki srodna reč, hakmarrja, uopšteno znači „osveta”, doslovno: „uzimanje osvete”).

To bi valjda trebalo da unizi sam običaj pred Albancima i da pomogne u njegovom iskorenjivanju, i da možda dokaže da oni nisu sami po sebi varvari (kao da neki narod može sam po sebi biti bilo šta), nego da su, da tako kažemo, upali u loše istorijsko-geografsko društvo i da su ih susedi-divljaci korumpirali. Ali zašto tu Šuflajevu nociju usvajaju neki srpski autori, već je misterija; ili nije.

Razume se samo po sebi, i to smo već naglasili, da se ne može osporiti stalan uzajamni uticaj Crne Gore i Malesije u prošlosti, kao ni mogućnost da su se neka arbanaška bratstva posrbila nakon prelaska iz katoličanstva u pravoslavlje, ili da su se neka srpska bratstva poarbanašila. Ali to nas ne sme navesti da upadnemo u zamku ekstrapolacije.

Slični uslovi mogli su, kao što smo videli, izazvati prirodan, nezavisan nastanak krvne osvete čak i u dve susedne zemlje; ili se ona mogla razviti iz već postojeće represalije; ili prvo javiti u nekom graničnom bratstvu ili plemenu, možda nekom koje je promenilo ili počelo da menja etničke markere, odakle se potom mogla istovremeno širiti na obe strane.

No nevezano za cilj teze o slovenskom poreklu, Džufijevo tumačenje teksta Skadarskih statuta nama zaista deluje ili naivno, ili tendenciozno. Pre svega, „vražda” nije krvna osveta. Ova slovenska reč izvorno znači „neprijateljstvo”, izvedena je iz „vrag”, što znači „neprijatelj”, i u ruskom i bugarskom i dalje ima to značenje (za krvnu zavadu Rusi kažu кровная вражда).

Međutim, irelevantno je njeno izvornije značenje, kao i to što se možda u prelaznom periodu odnosila uopšteno na represaliju; relevantno je samo to, što u srpskom srednjovekovnom pravnom kontekstu (jedinom bitnom za Skadarske statute), već od XIII veka pa nadalje, „vražda” prvenstveno ima smisao krvarine, tj. globe koja se plaća kao naknada za ubistvo, kako bi se familija ubijenog obeštetila.

Nema samo taj smisao, ali se uvek odnosi na nekakvu globu. Član 20 Dušanovog zakonika „vraždom” naziva i naknadu koju plaća ono selo koje nekima dopusti da vradžbinama vade mrtve iz grobova i da ih spaljuju (prva stvar koju treba imati na umu kada se ovako nešto pročita: da bi se zakonodavac potrudio da nešto zabrani, to prvo mora biti učestalo).

Takođe, član 154 određuje da će carstvo, od porotnika koji su se zakleli i opravdali onoga za koga se posle dokaže krivica, uzeti vraždu od po „tisušt perpera” (srpski perper, virtuelna valuta, vredeo je 12 srebrnih dinara; stoga je ovo ogromna svota), a propisuje i de fakto zatiranje njihovih kuća, pošto zabranjuje da se za njihove bilo ko udaje ili ženi.

U svom glavnom značenju, vražda, stoga, u srpskom srednjovekovnom pravu, stoji u nenužnoj vezi s krvnom osvetom. Ako je i zaustavljala vrzino kolo krajnje represalije, nije osmišljena s tim ciljem, već da pravdi vrati ravnotežu i da ekonomski nadoknadi pogođenu porodicu; ali možda delom i zato, da deluje odvraćajuće, i na izvršenje ubistva, i na istovetnu reakciju na njega.

Represalija je, inače, bila veliki problem srednjovekovne Srbije; ona je unosila tegobu, delovala vrlo nepovoljno po ondašnju ekonomiju (današnjim rečnikom rečeno, „investitori” ni tada nisu voleli nesigurnost) i potkopavala autoritet vlasti.

Te vlasti, mada su uporno pokušavale, nikada nisu uspele da je do kraja suzbiju; da je opstala, barem na dinarskom prostoru o kojem danas govorimo, svedoče ugovori između srpske države i Dubrovnika, kao i sudski zapisi. Nema sumnje da je postojala i na prostoru Bosne, a verovatno i Hrvatske, koja je bila zasebna kraljevina ali integralni deo Ugarske.

Simpatičan primer, doduše, ne svim učesnicima samog događaja, vodi nas u 1280. godinu, onu u kojoj Mlečići napadaju na Kačiće i zaposedaju Omiš, da bi eliminisali pirateriju na Jadranu, budući da su ovi harali čak i italijansku obalu, a o južnoj Dalmaciji, s Dubrovnikom koji je tada bio pod mletačkim sizerenstvom, da ne govorimo.

Vodi nas, dakle, taj primer u Zahumlje, nedaleko od srpsko-dubrovačke granice, gde jedan svedok sreće svog poznanika Grdana, koji sa sinom Bratoslavom stoji pored puta i, zato što su mu neki Dubrovčani naneli nekakvu štetu, čeka bilo kog Dubrovčanina da bi je namirio, što se zaista i desilo, pošto su otac i sin naposletku opljačkali dvojicu. O ovome je Telegraf.rs pisao pre šest godina.

Stoga, da su represalije postojale u Zahumlju susednoj Kraljevini Duklji te potom Zeti, u to ne bismo smeli sumnjati, ali koliko je raširena bila krvna osveta kao ultimativni vid represalije, to je već drugo pitanje, na koje niko nema odgovor.

S jedne strane, sugestivno je što su nemanjićki prestolonaslednici baš nju često dobijali na upravu, kao da je ta kršna zemlja bila nekakav poligon ili učionica za sticanje veštinâ vladanja; iz toga bi mogao da se izvede zaključak, ne preterano nategnut, da je ona i tada bila problematična oblast, mada ne van zakona kao pod Osmanskom carevinom.

(Napad Malonšića, Bjelopavlića, Ozrinića i Maznica na dubrovački karavan 1411, na šta se raguzansko građanstvo preko Srpske kancelarije žalilo Jeleni Balšić, ne treba ekstrapolirati. Taj period je bio kudikamo nestabilniji od nemanjićkog, i nije reper za čitav srednji vek, ali nas može navesti na pretpostavku da su neki procesi na tom širem prostoru već bili počeli — posebno, rađanje novovekovnih plemenâ i odumiranje države.

U tom smislu treba imati u vidu albanski Kanon, koji se pripisuje Leki III Dukađiniju, koji je cvetao tokom treće četvrtine upravo tog stoleća. Ali na Kanon, koji uspostavlja krvnu osvetu po načelu koka për kokë, „glava za glavu”, ne treba gledati kao na zakonik koji je „napisao” jedan čovek; to je zbirka običajnog prava koje se vremenom menjalo i razvijalo i bilo zapisano tek u XIX veku.)

Zbog toga, što je postojala vlast sa zakonima i sudovima, može se pretpostaviti da krvna osveta na prostoru Zete, mada prisutna kao i drugde u ondašnjoj srpskoj državi, kao i u ondašnjoj Evropi (i za dobro i za loše, mi uvek mislimo da smo mnogo posebni; nismo), nije pre Turaka imala pandemične razmere i manijakalni karakter, i nije bila uzdignuta na ravan kosmičke teleologije.

Tek s Turcima, ili bolje reći, s odbijanjem turskog državnog autoriteta, s nastankom pravnog vakuuma koji nije imao ko da u punom smislu ispuni (Cetinjska mitropolija, uz svu dobru volju i deklarativno ultrapravoslavlje življa, nije to bila u stanju učiniti), ispunjeni su svi uslovi da se krvna osveta ustali kao nužna pravna sankcija, radi opšte stabilnosti i trajnosti društva, koje nije imalo represivni aparat s njegovim zakonima, sudovima, tamnicama i krvnicima („krvnik” izvorno znači „dželat”, što je turcizam), već samo kuburu u ruci oštećenog.

Negde između XVII—XIX veka nastala je fraza: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti”, možda povezana s tvrdnjom ruskog istoričara Pavla Rovinskog (1831—1916), da su Crnogorci deo Simbola vere, „свјета от свјета, Бога истина (от Бога истина)” tumačili kao: „sveta osveta, Boga istina”. U tom slučaju, verovatno nije nastala pre XVIII veka, kad je ruskoslovenski potisnuo srpskoslovenski iz crkvene upotrebe u nas.

Kad god da je nastala, pogrešno ju je tumačiti u kontekstu borbe protiv Turaka (što se takođe radi), bez obzira šta je neki nacionalno osvešćeni autor iz XIX veka o tome imao da kaže, zato što je on merama svog revolucionarnog vremena merio sva prethodna vremena. Takvo tumačenje krvne osvete za posledicu ima njenu romantizaciju, kao i razvodnjavanje pojma, koji će na kraju ostati lišen svakog smisla i sadržaja.

Krvna osveta/zavada se odvijala bez obzira na versku/etničku pripadnost dve strane. Crnogorsko i „tursko” ili arbanaško bratstvo su se mogli zakrviti, ali te razlike su tada postajale kontingencija, igrajući prividnu ulogu i služeći kao dodatno opravdanje. Naravno, u takvim situacijama se granica između krvne osvete i borbe protiv Turaka maglila, ali to nam ne daje za pravo da dve stvari jednačimo.

Deniz Polm u „Afričkim civilizacijama” iznosi ono univerzalno načelo, da „sistem kolektivne odgovornosti zahteva da svaki pripadnik nekog plemena, čiji je član ubijen, pleme ubice smatra neprijateljskim”.

Ako reč „pleme” shvatimo uopšteno i uzmemo u obzir tribalistički karakter etnonacionalizma, neće nas začuditi to, što nacionalisti rezonuju plemenski, što savremenim merama tumače prošlost, što uzimaju postojanje svoje nacije kao konstantu u vremenu, kao nešto što je oduvek postojalo i zauvek će postojati, u obliku u kojem danas postoji, nepromenjivog korpusa, kroz vekove jednako teritorijalno protegnuta.

Ali oni svesni složenosti procesa etnogeneze, ne smeju dozvoliti da pojam „krvna osveta” obuhvati i nekada permanentni sukob Bajicâ i Donjekrajaca, i događaje poput Holokausta, Jasenovca ili Foče 1943. (samo navodimo neke strašne događaje iz perioda Drugog svetskog rata, ne stavljamo znakove jednakosti između njih).

Albanci, Albanija, Malesija

Fis Škrelji se 1908. skuplja u Bžeti, severno od Skadra, na slavlju povodom praznika Svetog Nikole, sveca-zaštitnika tog plemena. Foto: Royal Anthropological Institute/Durham Collection/Robert Elsie/Abanianphotography.net

 

Za razliku od nuerskih, plemena Crne Gore su virtuelne krvne zajednice; realno su više teritorijalne, mada mnoga imaju jezgro koje se nalazi u daljem srodstvu (grananjem porodice je nastajalo bratstvo, grananjem njega pleme, koje je u svoje redove i na svoju teritoriju primalo porodice i bratstva sa strane, što su činila i plemena koja nisu crnogorsko-brdska, poput Paštrovića i Pivljana; iako se ovde radi o semantičkoj razlici, tj. ono što bismo mi nazvali bratstvom, drugi bi možda nazvali plemenom, i obrnuto).

Ako bi neko ubio sabratstvenika, u stanju krvne zavade nalazile su se dve porodice; ako bi neko ubio saplemenika, dva bratstva bi se zakrvila; a ako bi neko ubio inoplemenika, dolazilo je do posebno krvave i dugotrajne zavade dva plemena, koja je neretko uvlačila u sukob čitave nahije, u koje su plemena nominalno bila okupljena (bilo ih je četiri u Staroj Crnoj Gori).

Često se dešavalo da se pleme nalazi u više paralelnih sukoba: Bjelopavlići su u jednom trenutku bili istovremeno u odvojenim konfliktima s Piperima, s plemenima Katunske nahije (koja su bila u sukobu s plemenima Riječke) i s Rovčanima (koji su takođe bili u ratu s Piperima), itd. Crnogorci i Brđani su se nalazili u stalnim unutrašnjim sukobima, koji su ih razdirali.

Završavani su „hvatanjem vjere”. Kao i kod Nuera, kao i kod svih drugih naroda, neko je morao platiti krvarinu, ili „krvninu”, uz obred pomirenja, koji se znao završiti brakom, pobratimstvom i/ili kumstvom. Plaćala je uvek slabija i malobrojnija strana, koja fizički više nije mogla produžiti sukob bez rizika od totalne pogibelji.

Prvi sistemski pokušaj da se tome stane na put bio je Zakonik opšči crnogorski i brdski donet 18. oktobra 1798, dve godine nakon Stege crnogorske i brdske, prvog pisanog zakona te zemlje. Zakonik je imao 33 člana (izvornih 16 je dopunjeno 1803) i ambiciju da bude krivični zakonik; a pošto je imao i nekoliko članova druge vrste, može se smatrati svojevrsnim početkom ustavnog razvoja Crne Gore.

Stoga nema sumnje da je, nadovezujući se na Stegu, pravno ujedinjujući crnogorsko-brdska plemena, odigrao ključnu ulogu u stvaranju crnogorske države i razvijanju crnogorskog identiteta, koji je postojao i postoji, bez obzira na to kako ga ovaj ili onaj Crnogorac lično shvata i doživljava.

Takođe je odigrao važnu ulogu u suzbijanju krvne osvete, čiji su samo repovi (ona u širem smislu) po inerciji opstali do naših vremena, dok je suštinski, u smislu institucije plemenskog društva — davno nestala. Zakonik opšči crnogorski i brdski bio je, ne njen kraj, ali svakako početak kraja.

Iz nekih njegovih mera saznajemo zbog čega se sve počinjao da kuje krvavi lanac osvete. Najočigledniji razlog je bilo hotimično ubistvo (Zakonik ga razlikuje od nehotičnog i u nužnoj odbrani), ali i ubistvo lopova u krađi (obično koze, brava, krave, vola, konja, ili košnice; Zakonik je takvog ubicu oslobađao) te ranjavanje puškom ili nožem, pa čak i verbalna uvreda.

Takođe: otmica devojke, ili čak udate žene pored živa muža (s obzirom da se ova odredba uglavila u jedan omaleni zakonik, izvesno nije bila retka; Zakonik je kažnjavao i popa koji bi udatu ženu preudao); to je impliciralo silovanje, mada nije bilo na to svedeno, a pritom je do silovanja dolazilo i bez „krađe”.

Uopšteno govoreći, osramoćenje ženskog člana porodice/bratstva/plemena je bilo najčešći razlog krvne osvete, budući da su je tretirali kao svoju najsvetiju imovinu; istovremeno, krvna osveta se nikada nije sprovodila nad samim ženama, jer, kako kaže Milovan Đilas u „Besudnoj zemlji”, „nije bilo u običaju Crnogoraca da dižu oružje na ženskinje” (isto je u Kanonu Leke Dukađinija; žena nije smatrana vrednom toga, i ubiti je, bilo je ispod časti).

Uvođenjem strogih zakonskih kazni za neke zločine, ili oslobađanjem od odgovornosti za druge, osnovna zamisao zakonodavca je bila jasna: sprečiti da takve stvari izazovu krvnu osvetu koja pokreće zavadu koja se lako otme kontroli, nanosi ogromnu ljudsku i materijalnu štetu, pritom i slabi narod u borbi protiv spoljašnjeg neprijatelja.

Zakonik je postepeno, narednih decenija, gurao krvnu osvetu iz legalnog u ilegalni domen, zato što se s njim iznenada pojavila (međunarodno nepriznata ali u povoju i sasvim postojeća) država kao nasilni arbitar između plemenâ, koja su i dotad poštovala cetinjskog vladiku ali u praktičnim terminima posedovala svojevrsni summa potestas.

Mi iz prepiske Svetog Petra Cetinjskog znamo da su 1813. Cuce bili u unutarnahijskom sukobu s Bjelicama (i jedni i drugi su Katunjani), da su Čevjani (Ozrinići) bili na ivici obnove sukoba s Ćeklićima, da se nekakvo zlo opet pomaljalo između Bjelopavlića i Pipera.

Ali je krvna osveta kao pravna sankcija za počinjeno zlodelo u drugoj polovini XIX veka već prešla u ilegalni domen (a da je bila u svojevrsnom nepisanom običajnom legalnom domenu nam se čini dokazano ranije u tekstu; ne krvna zavada, kao niz, već upravo krvna osveta kao pojedinačni čin), možemo videti iz Đilasovog porodičnog primera.

Strah od krvnič­kih bratstava i mržnja prema njima, nasleđivani su si­lovitije no prema dušmanima, prema Turcima... Čini mi se, rodio sam se s krvlju na očima i krvavim slikama pred njima. Prve riječi su bile krv i u krvi okupane”, kaže on, pa dodaje:

Milovan Đilas, KPJ, Kraljevina Jugoslavija

Milovan Đilas u sremskomitrovačkoj „kaznioni“ 1933. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/djilas.info

„Na uzrok i na pojedinosti ovih smrti pada zaborav, ali ostaju, za večernja pričanja oko ognjišta, krvave i je­zive slike, koje pamćenje nije kadro da istisne. Vatralji razgrću pepeo s ognja i žar i plamen živnu svakičas, a riječi ne daju krvavim događajima da se utule... Najprije se to, živo u sjećanju, zbilo nad stricem moga djeda, gla­sovitim hajdukom Markom Đilasom...”

Dotični je 26 godina hajdukovao po Župi nikšićkoj, koja je tada bila pod Turcima. Neke tri-četiri godine, navodno, bio je i perjanik Petra II, ali je od velikog vladike morao da beži na tursku stranu, da tamo obnovi hajdučko preduzeće, zbog ubistva dva Turčina koje je trebalo po zadatku da čuva i isprati sigurno do Cetinja.

S hajdučijom je nastavio i nakon što su 1858/59. obodni delovi Župe nikšićke pripojeni Crnoj Gori (uz Vasojeviće na drugoj strani), krajem vlade knjaza Danila, koji je, možda, i sâm postao žrtva već zamirućeg običaja krvne osvete, pošto ga je Todor Kadić navodno ubio zbog silovanja bjelopavlićkih devojaka, što je izazvalo, ne do kraja uspešnu, istragu Kadića. (Kažemo već zamirućeg, jer zašto dug u krvi nije naplaćen i od ostalih učesnika?)

Marka je, opkoljenog u njegovoj pećini, navodno na prevaru, iz nje izveo novopostavljeni župski kapetan Akica Ćorović, i zatim ga streljao pred župskom crkvom, ne davši mu poslednju reč; Milovan Đilas to ne navodi, ali neki kažu da je Marko bio oženjen Akicinom sestrom Stanom, što ipak treba uzeti s rezervom.

Đilasi, tada svega par kuća, deo šireg bratstva Vojinovića koje se glavninom iselilo u Sandžak, oćutali su. Sve dok dve-tri godine kasnije nije stasao Aleksa Đilas, sin Marinka, rođenog brata Markovog, koji sâm ništa nije preduzimao, delom što nije osećao društvenu prisilu, delom što se smatralo da je Akica bio vršilac volje knjaževske vlasti, čak možda i sudija koji je radio svoj posao.

Ali jednoga dana Aleksa je orao njivu, a Akica je naišao s dva momka i nazvao mu Boga. Aleksa je oćutao, Akica ga je ispsovao, Aleksa je otišao u kuću, od majke na prevaru uzeo pušku, sačekao Akicu u zasedi i ubio ga sindžirlijom. Zatim s ocem i braćom, od osvete utekao u turski Nikšić, odakle je, po Đilasovim rečima, uskakao u Crnu Goru radi pljačke.

Iako je zanimljivo, skratićemo: Aleksa je oteo i oženio Novku iz kuće Radovića s Lukova („otmica je tada bila već rijetka, obično s privolom djevojke”, tj. s njenim pristankom), nakon što je čuo da je ona izjavila, da se neće udavati dok je Aleksa Đilas neoženjen. Vratili su se valjda 1875, kada su zbog Nevesinjskog ustanka pomilovani svi uskoci.

Ubrzo potom, Aleksu je na gozbu pozvao njegov kršteni kum (koji se možda zvao Periša Vlastelovac), za čijom trpezom ga je, pošto su ga napili i uljuljkali pričom o zaboravljanju onoga što je bilo, „drvenim maljem u babinu rupu” ubio verovatno Tuko Radović, Novkin rođeni brat; potom su mu odsekli glavu i njegov obezglavljen leš bacili nasred njive.

Đilas tvrdi da su ubistvo „naputile” cetinjske vlasti. „Za te vlasti ni kumstvo nije bilo nikakva svetinja — već su i mnogi drugi njime bili prevareni. Vladika Rade lomio je zadatu riječ često, iako nerado, ali nije gonio Crnogorce da najsvetije običaje gaze. Knjaz Danilo nije ni od toga prezao. Pod knjazom Nikolom protivnici su uklanjani više mučki i neopazice. No nije se svakad moglo tako.”

Iste večeri pokušano je zatiranje Đilasâ. Aleksinog oca Marinka, toliko gluvog da ništa nije čuo, ubili su pored ognjišta uz koje se grejao; on je pao u njega i sav izgoreo. Mlađi brat Veljko, ranjen, utekao je kroz mrak; najstariji sin Mirko, dete od 12 godina, pobegao je kroz prozor, dok je srednjeg Lazara, majka Novka, od rođene braće i njihovih pomagača, sakrila u seno.

Na najmlađeg Nikolu, Milovanovog oca, bebu u kolevci, jedan napadač je potegao nož, ali ga je neko od Radovića uhvatio za ruku i zadržao. Najstarije Aleksino dete, 15-godišnju Stanojku, niko nije dirao. Upravo je na nju pala dužnost da ode po očevu glavu, koju je čitave noći po mraku nosila, preko nadošle reke Gračanice, usput izgubivši nešto od razuma.

Možda je Nikola Aleksin, pripadnik prve školovane klase crnogorskih oficira, planirao osvetu kada je stasao, ili je knjaz Nikola samo mislio da ovaj to planira; zato je ležao u tamnici na Cetinju, i dvaput noćom bio vođen u dvor, knjazu na razgovor, posle čega su jedan drugom oprostili, slabiji valjda zato što se jači zakleo da nikakve veze nije imao s ubistvom Aleksinim.

Blizu sela gde su se potom naselili Đilasi („Skoro sve zemlje u kolašinskom kraju bile su otete od muslimana koji su — čim su ih Crnogorci posvojili — pobijeni ili odagnati do zadnjega s njihovih ognjišta. I groblja njihova su zatrta da se ne zna da su nekad tu bili”), stradao je, od nepoznate ruke, sin Aleksinog kuma, koji se s braćom posle krvave gozbe iselio u Tursku.

M. Đilas veli da je ubistvo Akice Ćorovića uzdiglo Aleksu među vrsne Crnogorce, jer „iako je vlast gonila krvnu osvetu kao državno zlo, ova je u narodu, pogotovu ako je junački izvršena, još visoko cijenjena”. I nije bitno da li je M. Đilas zašećerio svoju porodičnu istoriju, tako što je neke predstavio u povoljnijem svetlu, za šta se takođe optužuje.

Milovan Đilas, KPJ, SFRJ

Milovan Đilas 1950. godine, dok još nije postao kritičan prema komunističkom režimu i dok je bio jedan od njegovih najviših funkcionera. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Stevan Kragujević, Tanja Kragujević

Jer, ma koliko zlokobno bilo ono konkretno što Đilas opisuje, sporedno je, bitan je samo duh koji provejava kroz ovu pripovest: krvna osveta je opstajala krajem XIX veka, ali se proredila, i umesto uobičajene norme ponašanja postala izuzetak koji se javlja stihijski, kroz jedno-dva naraštaja, a koja se vrši, ne zato što se mora nego zato što se hoće.

Takođe se čini da je pleme prestalo uzimati učešće u zavadi, koja je postala stvar porodice, čak retko i bratstva; to je bila neizbežna posledica, prvo jačanja centralne vlasti, koja je nametala svoj autoritet, ne dozvoljavajući krvnoj osveti da ga potkopava, sem ako sama ne dopusti, a drugo, početka gubljenja plemenskih markera, posebno među Brđanima i crnogorskim Hercegovcima, što i Đilas pominje, mada u drugom kontekstu.

Nadalje je (sada već šire shvaćena) krvna osveta u Crnoj Gori bivala sve ređa i ređa, iako se o njoj senzacionalistički pisalo i pričalo svaki put kada bi se desila (ovo je svakako najstrašniji savremeni primer), ili kada bi se desilo nešto što liči na krvnu osvetu. To se čita, to rasprodaje tiraž, donosi novac. Nezvanično poslednja izvršena u toj zemlji odigrala se januara 1989, a njen izvršilac je bio Nikola Kaluđerović.

Dve godine ranije, Rade Grdinić je u jednoj cetinjskoj kafani ubio Nikolinog sina jedinca Željka, za šta je on sâm osuđen na robiju, ali ne i njegov brat Rajko, koji je bio prisutan kada se zločin desio.

Kaluđerović je govorio da mu je Rajko posle toga dolazio ispred kuće i svirao iz kola, a do njega su stizale i priče, da mu je nakon zločina vređao mrtvog sina i celu porodicu; neko „dobronameran” mu je sve uredno prenosio.

VIDEO: Suđenje Nikoli Kaluđeroviću

Štaviše, na osnovu njegove ispovesti „VICE-u”, može se zaključiti da je zbog toga i prelomio da se sveti, što se uklapa u njegovu drugu izjavu, da je „bio potcenjen čovek”. Taj element, lična provokacija i omalovažavanje, uglavnom se ignoriše kada se govori o njegovom slučaju, pošto se uopšte ne uklapa u uži koncept krvne osvete.

Delom dakle zbog toga, delom iz želje za osvetom, delom iz revolta prema korumpiranom sistemu koji ni ranije nije delio pravdu u slučaju ubice i njegovog brata, Kaluđerović je Rajka Grdinića sačekao ispred jednog kafića kod Svetog Stefana i ubio ga posle borbe, ranivši tom prilikom nedužnu osobu, taksistu Šofranca, koji je posle 20 dana preminuo od sepse.

Osuđen je na 20 godina, ali je odležao devet. Mada nema sumnje da se radilo o harizmatičnoj i emotivnoj osobi, koju je bilo vrlo teško ne gledati sa simpatijama zbog svega što je proživeo, njegov čin se ne sme glorifikovati, iako ćete na društvenim mrežama upravo glorifikaciju pronaći lako a osudu samo uz dosta napora.

Zbog statusa koji krvna osveta ima u ovdašnjem folkloru i svesti, zato što je neko „osvetio” svoju „krv”, i zato što se sve desilo u Crnoj Gori, njegov čin se smešta u kontekst krvne osvete u užem smislu, onakve kakva je postojala u pred-državnim vremenima. Želi se da se veruje da krvna osveta i dalje postoji u Crnoj Gori, „samo se o njoj ne priča”.

A ipak, slučajeve poput ovog pronaći ćete danas i u „najcivilizovanijim” zemljama u kojima je krvna osveta pradavna prošlost: da ogorčeni otac ubije ubicu svog sina, koji se na suđenju provukao zbog neke tehnikalije ili greške policije, to nije baš stvar svakodnevnice (nije ni kod nas; opisani slučaj se desio pre više od 30 godina) ali nije ni samo filmski ili televizijski motiv.

Uostalom, da je to bio individualni čin u jednoj zemlji u kojoj je krvna osveta prošlost, vidimo već po pažnji koju je tada izazvao, i koju i dalje decenijama kasnije izaziva, ali pre svega po tome, što je Nikola Kaluđerović, koji je ubio brata ubice i jednu nedužnu osobu, pre par godina preminuo od starosti, dakle, nije sâm (hvala bogu) postao žrtva krvne osvete.

Krvne osvete među Albancima u Crnoj Gori takođe više nema u pravom smislu te reči; ali bitno je drugačije među Albancima u Albaniji, gde se posle sloma komunističkog režima, koji ju je iskorenio, ovaj običaj vratio na velika vrata usled sloma autoriteta države i gubitka poverenja u institucije, posebno posle krize 1997, kada je u zemlji sedam meseci vladala potpuna anarhija.

Gjakmarrja je danas tamo ponovo jaka i ponovo ima dečaka koji nikada nisu izašli van svog dvorišta, muškaraca koji godinama ne izlaze, iz straha za vlastiti život, dok žene rade a svi skupa zbog toga žive u dubokom siromaštvu. Ponovo punom pare rade mirovna veća, „krvni ljudi”, neretko katolički sveštenici, koji mire porodice koje su u zavadi. Ali doći će i tome kraj, kad-tad.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Više sa weba

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Ne želim da budem informisan
Ok