Biće još gore: Oko Novog Zelanda zabeleženi ogromni talasi, među njima i "jedan u 3.000 godina"

Foto: Pixabay

Visokotehnološke plutače raspoređene u okeanskim vodama kod Novog Zelanda registrovale su neke čudovišne talase ove godine - uključujući talas koji se vodi kao "jedan u 3.000 godina" u blizini Nejpijera, kao i giganta od četiri sprata dalje istočno od te zemlje.

Bove – koje se nalaze oko obala Novog Zelanda, ali i stotinama kilometara južno u nekim od najopasnijih voda planete – sada pomažu naučnicima da preciziraju modele i prognoze, javlja "NZ Herald".

Preporučujemo

Ove godine, usred niza ekstremnih vremenskih događaja, dobili su neka neverovatna očitavanja.

Usred februarskog destruktivnog eks-tropskog ciklona Gabrijele, plutače za talase stacionirane uz obalu Vangereija pokazale su maksimalnu visinu talasa od gotovo 10 metara visine - i značajne visine talasa od nešto više od šest metara.

Maksimalna visina pojedinačnog talasa iznosi visinu od vrha do najniže tačke, dok je značajna visina talasa bila prosečno merenje najveće trećine talasa – nešto što je dobro odgovara našim sopstvenim vizuelnim procenama.

"Jedan u 3.000 godina"

Usred ciklona Gabrijel, plutača u luci Nejpijer pokupila je talas koji je dostigao značajnu visinu talasa od šest metara.

"Naša analiza sugeriše da bi se stanje mora sa visinom talasa od šest metara u proseku dešavalo samo jednom u 3.000 godina na lokaciji Vejv Rajder", rekao je okeanograf kompanije "MetOcean Solutions" dr Severin Tibo.

"Iako se ovi događaji češće dešavaju zbog klimatskih promena, oni ostaju retki i nisu nužno uzeti u obzir u retrospektivnim modelima."

Talas visine četvorospratnice

Dalje, plutača istočno od ostrva Čatam zabeležila je ogroman talas 29. aprila sa značajnom visinom talasa od 13,6 metara: otprilike ekvivalentnom visini četvorospratnice.

Ista plutača izmerila je slične talase 16. aprila i 8. marta.

Ipak, to je i dalje bilo mnogo manje od najveće maksimalne visine talasa ikada izmerene u Južnom okeanu: visokog talasa od 23,8 metara u blizini ostrva Kembel koji se formirao u ogromnoj oluji u maju 2018.

Usred zime, ovi talasi su bili ogromni, prosečno više od pet metara, redovno prelazeći 10 metara - a ponekad verovatno i više od 25.

Sve što je više od 20 metara bilo je veoma opasno za plovila.

Godine 2014, talasi koji su se popeli na 14 metara primorali su ratni brod HMNZS Velington da se okrene delom ka subantarktičkim ostrvima - a brodovi su imali tendenciju da izveštavaju o veoma teškim morima ploveći direktno u pravcu iz koga su talasi dolazili.

Generalni direktor kompanije "MetOcean Solutions" dr Bret Bimsli rekao je da je moguće da se talasi ove veličine često javljaju u Južnom okeanu, ali nije bilo načina da se direktno izmere.

"Imamo pristup globalnim satelitskim podacima visinomera koji mere nadmorsku visinu površine mora i mogu pružiti informacije o visini talasa, ali smo ograničeni njihovom pokrivenošću i ova zapažanja se retko poklapaju sa vrhuncem olujnih događaja."

Faktori velikih talasa

Da bi talasi narasli tako veliki, bila su potrebna tri faktora: velika brzina vetra, velika površina vode preko koje bi vetrovi duvali – ili ono što se zove dohvat – i uporan smer vetra.

"Što su svi ovi faktori veći, veći će biti i talasi", rekao je Bimsli.

"Na kraju krajeva, vetar pokreće talase."

Dubine Južnog okeana – ispod 40 stepeni južne geografske širine, uz "burne četrdesete", "besne pedesete" i "vrišteće šezdesete" – bile su dom najjačih prosečnih vetrova na planeti, a njegov potencijal za stvaranje talasa samo raste pod klimatskim promenama.

Jedna studija je otkrila da su ekstremni talasi u okeanu porasli za 30 centimetara - ili pet odsto - u poslednje tri decenije, dok je region postao olujniji, pa čak i snažniji, s ekstremnim vetrovima koji su jačali za 1,5 metara u sekundi.

Biće i većih

Druga studija iz 2020. otkrila je da bi zagrevanje planete izazvalo jače olujne vetrove koji bi izazvali veće i češće ekstremne talase u narednih 80 godina – sa najvećim porastom u Južnom okeanu.

To nije značilo da se ogromni talasi ne mogu naći i bliže obalama Novog Zelanda - posebno kada su duboki ekstropski cikloni ili suptropske oluje uz ekstremne brzine vetra.

"Značajni talasi od oko pet do sedam metara često se mere oko Novog Zelanda na retko raspoređenim usidrenim talasnim bovama, pri čemu će maksimalni pojedinačni talasi verovatno biti skoro duplo veći", rekao je Bimsli.

U najjednostavnijem slučaju, usidrene bove poput ovih mere visinu talasa, njihove periode i pravce.

Koristeći vertikalne akcelerometre za procenu nagiba bove, zajedno sa senzorima nagiba da bi zaključili pravac, oni konstantno dostavljaju podatke satelitskim ili ćelijskim mrežama.

Bimsli je rekao da su ovi podaci ključni za razumevanje trenutnog stanja morskog okruženja i obezbeđivanje tačnosti modela prognoze.

"Takođe koristimo zapažanja za verifikaciju i validaciju modela okeana, pružajući mogućnosti za podešavanje i poboljšanje modela."

Očekivana pogoršanja

Uopšteno govoreći, podaci su pomogli naučnicima da prouče ranjivost obala Novog Zelanda od velikih talasa, s olujnim udarima, poplavama i erozijom.

"Dugoročno, ovo će se samo pogoršati sa porastom nivoa mora i erozijom obala."

Za razliku od mnogih drugih zemalja, Novi Zeland nije imao jedinstvenu mrežu bova sa centralnim upravljanjem koja bi bila fokusirana na bolje razumevanje pomorskog okruženja.

Širom Novog Zelanda, bez finansiranja, raspoređivanje bova se odvija po komadima i finansiraju ga luke ili regionalna veća.

U razmeštanju sopstvenih plutača u Južnom okeanu, "MetOcean Solutions" – okeanografski ogranak "MetService"-a – se prethodno udružio sa Odbrambenim snagama Novog Zelanda (NZDF).

Sam "MetService" je doprineo programu "Global Drifter" tako što je postavio bove koje je obezbedila Nacionalna uprava za okeane i atmosferu SAD u Tasmanskom moru i Južnom okeanu, koristeći brodove za krstarenje i kontejnerske brodove.

"Takođe koristimo zapažanja za verifikaciju i validaciju modela okeana, pružajući mogućnosti za podešavanje i poboljšanje modela."

Nakon poremećaja izazvanih pandemijom, broj aktivnih plutača koje okružuju Novi Zeland pao je na samo osam, ali uz pomoć NZDF-a, više od 40 ih je raspoređeno od kraja 2021.

(Telegraf.rs)