Sravnio dva grada, jednom pobio polovinu stanovništva: Najrazorniji zemljotres u evropskoj istoriji

Posledice Mesinskog zemljotresa 1908. godine. Foto: Wikimedia/Internet Archive Book Images

10. decembra 1908. u 7 sati, potres u komuni Montalbano Elikona, oko 75 km od Mesine, teško je oštetio gradsku većnicu, crkvu i nekoliko kuća. Danas bismo to možda i nazvali znakom za ono što će uslediti, ali tada se na to niko nije obazirao; u svakom slučaju, za razliku od zemljotresa iz 1895. i 1905. godine, nije bilo ozbiljnijih znakova upozorenja, a svakako ništa nije ukazivalo na to da nadolazi katastrofa.

Zemljotres, koji je 28. decembra u 5.20 sati pogodio Mesinski moreuz, jedan je od najkatastrofičnijih u 20. veku, svakako najrazorniji zabeleženi u evropskoj istoriji: snage 7,2 stepena Rihterove skale, i s epicentrom na dubini od devet kilometara ispod mora, trajao je 37 sekundi i zajedno i s nekoliko naknadnih potresa narednih sati, sravnio sa zemljom Mesinu i skoro sravnio sa zemljom Ređo di Kalabriju, grad prekoputa.

Preporučujemo

No nije samo zemljotres bio vinovnik uništenja: cunami visok 12 metara posle svega nekoliko minuta pokrenuo se i udario po pomenutim gradovima i okolnim mestima, dosegnivši sve do Napulja; danas se smatra da ga zemljotres nije izazvao direktno, već da ga je pokrenulo podvodno klizište koje je pokrenuo zemljotres.

U Ređu i okolini život je izgubilo 15—25.000 ljudi, s istorijskim jezgrom gotovo potpuno uništenim. U Mesini, u tom trenutku jednom od najnaseljenijih gradova Italije, poginula je bezmalo polovina stanovništva, oko 75—80.000, dok je sravnjeno ili oštećeno 91% građevina, pokidani telefonski i telegrafski kablovi koji su išli dnom moreuza, izgubljena kompletna gradska arhiva: nenadoknadiva šteta, koju mi zbog Narodne biblioteke u Aprilskom ratu dobro razumemo; konzervativnija procena međutim kaže da je, umesto 100.000, stradalo oko 80.000 ukupno u oba grada.

Posledice Mesinskog zemljotresa 1908. godine. Foto: Wikimedia/Underwood & Underwood

Uništenje je bilo takvo, da je ekipama Crvenog krsta trebalo nekoliko dana da dođu do Mesine, zbog prekida saobraćajnica; nakon toga počinje spasavanje preživelih, u kojima učestvuju i međunarodne snage (Rusi, Britaci, Francuzi, Amerikanci, u prvom redu), a zahvaljujući kampanji u medijima, domaćim i stranim, počinje njihova evakuacija i razmeštanje širom Italije, gde oni lako nalaze poslove, budući da su vrsne a jeftine zanatlije.

No vrlo brzo to postaje problem, i počinje se s izgradnjom baraka oko Mesine i Ređa, u kojima će potomci najnesnalažljivih novokomponovanih beskućnika živeti do Drugog svetskog rata; oni koji ne pristaju na takve uslove, koji ne vide više perspektivu na Siciliji, pokreću novi talas italijanskog iseljavanja u Ameriku.

Uzroci katastrofe, u kojoj je uništeno nepregledno kulturno blago (na italijanskoj „Wikipediji” ovde i ovde možete pronaći osnovni spisak za Mesinu i Ređo, koji pruža naznaku onoga što je izgubljeno) i mnogo znamenitih ličnosti (dovoljno je pogledati ovaj spisak da se stekne predstava; već smo pomenuli koliko je ukupno naroda izginulo, ove ljude ističemo zato što su umnožavali italijansku kulturnu baštinu) — ne leže samo u prirodi, mada je ona odigrala presudnu ulogu.

Govorimo o građevinama u Mesini koje nisu mogle izdržati potrese, budući da su mnoge bile zidane od sitnog kamena sa nehajno nanetim malterom, teškim crepom na krovovima, ukrasnim vencima na fasadama, neoslonjenim poprečnim gredama, plitkim temeljima u mekom zemljištu, sa po četiri ili pet spratova. Na to su došle pljačkaške bande, koje su nagrnule iz okoline gradova, i bile odgovorne i za brojna ubistva.

Ruski mornari čiste ruševine i spasavaju ljude posle Mesinskog zemljotresa 1908. godine. Foto: Wikimedia/ Sconosciuto

Mesina je umalo ostala sam bez sebe: italijanska vlada je razmišljala da poruši sve i da je, zajedno s lukom, sagradi na drugom mestu, ali je odustala zbog protesta stanovništva. Ipak, mnoge oštećene građevine, koje su predstavljale kulturno blago a mogle su biti spasene, srušene su naknadno da bi se tokom obnove „ispoštovao” novi urbanistički plan grada.

Radovi su tekli sporo, a izazvali su ruralni egzodus ka Mesini, koji je dodatno pogoršao problem smeštajnih kapaciteta, već istaknut time što su mnogi decenijama živeli u „barakopolju”; ali veći problem od brzine bila je seizmička performansa zgrada zidanih posle zemljotresa, pošto uopšte nije bila na zadovoljavajućem nivou.

Vlada je rekonstrukciju iskoristila da solidarnošću razvije italijansko jedinstvo; beskrupulozne, nemoralne individue iskoristile su je da zgrnu bogatstvo, kao posle zemljotresa koji je 1980. pogodio Kampaniju, sravnio Lioni, Konca dela Kampanija i Teora, teško pogodio Napulj, u kojem se srušio 10-spratni soliter.

Taj zemljotres od pre 43 godine, koji je iza sebe ostavio 2.500—5.000 mrtvih, oko 8.000 povređenih i 250.000 bez krova nad glavom, Kamora je iskoristila da uđe građevinsku industriju: od 40 milijardi dolara koliko je italijanska vlada izdvojila za obnovu pogođenih područja, vulgarno je čak i napisati koliko je novca pronevereno.

(Telegraf.rs)