Kako je ova država celu generaciju spasila od alkohola, cigareta i kanabisa: Ključna je bila jedna odluka

Krajem 1990-ih Island je bio suočen sa vrlo zabrinjavajućim trendovima među mladima. U to vreme islandski tinejdžeri, uprkos relativnom bogatstvu, bezbednosti i obrazovanosti društva, prednjačili su u Evropi po konzumaciji alkohola, cigareta i kanabisa.

Godine 1998. gotovo polovina 15-godišnjaka izjavila je da se opila bar jednom u prethodnih mesec dana. Svaki četvrti tinejdžer pušio je svakodnevno, a 17 odsto njih je već imalo iskustva sa kanabisom. Ti podaci su Island svrstavali na sam vrh Evrope po štetnim navikama mladih.

Preporučujemo

Ali danas, oko 20 godina kasnije, Island se nalazi na potpuno drugom kraju lestvice. Isti pokazatelji koji su nekada zabrinjavali sada su primer uspeha: manje od pet procenata mladih pije alkohol, pušenje je skoro nestalo, a eksperimentisanje sa drogama znatno je opalo.

Dugoročan pristup – Islandski model

Transformacija koja se dogodila nije rezultat slučajnosti niti jedne kampanje, već sistematskog, dugoročnog pristupa koji je danas poznat kao „Islandski model prevencije“, a koji se sve više primenjuje širom sveta pod imenom Planet Youth.

Temelj promene bila je jednostavna, ali do tada neuobičajena ideja: rešenje nije u kažnjavanju i moralizovanju, već u stvaranju okruženja koje mladima nudi bolji izbor.

Pravi temelji zavisnosti

Pokretač modela bio je naučnik i psiholog Harvey Milkman, koji je još osamdesetih godina radio na istraživanjima psiholoških osnova zavisničkog ponašanja.

Njegova teza bila je da se zavisnosti često razvijaju ne zbog hemijske prirode supstanci, već zbog želje za promenom unutrašnjeg stanja – stresa, dosade, teskobe. To je značilo da, ako mladima možemo ponuditi zdravije načine za postizanje tih istih promena raspoloženja, možemo prevenirati sklonost zavisnostima.

Istraživanje problema

Island je tu teoriju pretočio u praksu nizom konkretnih mera.

Prvi ključ bio je prikupljanje podataka. Od 1997. godine nadalje, vlasti su počele da sprovode godišnja anonimna istraživanja među učenicima uzrasta od 10 do 20 godina. Anketirali su desetine hiljada mladih o tome kako provode slobodno vreme, koliko su povezani sa roditeljima, da li se bave sportom, koliko im je dosadno, gde se okupljaju i slično. Ti podaci omogućili su stvaranje vrlo precizne slike o tome šta mladima tačno treba i koje rizične obrasce treba rešavati.

Restriktivne mere

Nakon toga, Vlada je – u saradnji sa lokalnim zajednicama – uvela niz mera. Smanjeno je dozvoljeno vreme za boravak mladih napolju, naročito uveče.

Prof. dr sci Nina Pavlin-Bernardić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu kaže da, između ostalog, "deci mlađoj od 13 godina nije bilo dozvoljeno da budu napolju bez nadzora posle 20 sati, a deci od 13 do 16 godina posle 22 sata, leti do ponoći."

Roditelji su bili podsticani da provode više vremena sa decom, potpisuju „ugovore o ponašanju“ i povezuju se međusobno preko škola i zajednica. Zabranjeno je oglašavanje alkohola i cigareta, a starosna granica za kupovinu ovih proizvoda strogo je kontrolisana.

Podsticajne mere

Najvažniji korak, međutim, bila je izgradnja opsežne mreže aktivnosti za mlade.

Pavlin-Bernardić kaže da su „islandski naučnici u saradnji sa Milkmanom primenili njegove ideje da mladi treba da dobiju konstruktivne izvore uzbuđenja, pripadnosti i smisla, umesto da ih traže kroz alkohol, droge i rizična ponašanja.“

Država i opštine su stoga ulagale u sportske hale, muzičke škole, umetničke centre i razne klubove, s idejom da se svakom detetu omogući učešće u barem jednoj organizovanoj vannastavnoj aktivnosti. Roditeljima je obezbeđena finansijska pomoć da plate članarine.

Tako su tinejdžeri, umesto da večeri provode na ulici, svoje slobodno vreme sve više koristili za sport, muziku, pozorište i druge kreativne sadržaje.

Uvažavanje lokalnog konteksta

Ključno je bilo to što ništa nije nametnuto odozgo bez razumevanja lokalnog konteksta. Svaka opština je mogla da odluči koje će aktivnosti podržavati, a roditelji i nastavnici su redovno uključivani u interpretaciju podataka i donošenje odluka. Time je stvoren osećaj zajedničke odgovornosti i poverenja, što je bilo presudno za dugoročni uspeh.

Izvanredni rezultati

Rezultati su bili izvanredni. Već do 2003. godine, samo pet godina nakon početka programa, udeo mladih koji su pili alkohol pao je za trećinu.

Do 2016. godine, brojka je pala sa 42% na 5%. Pušenje je opalo sa 23% na 3%, a upotreba kanabisa sa 17% na 7%. Sve se to dogodilo bez kaznenih mera, bez stigmatizacije mladih i bez uvođenja drastičnih zabrana.

Ključevi uspeha

Stručnjaci koji su analizirali islandski model ističu nekoliko ključnih razloga njegovog uspeha.

Sve je zasnovano na nauci – od psihološke teorije do konkretnih statističkih podataka o efikasnosti intervencije.

Model je osetljiv na društveni kontekst: ne pokušava „popravljati“ mlade, već im daje alate da sami izaberu zdravije načine ponašanja.

Model uključuje celu zajednicu – škole, roditelje, lokalne vlasti, medije itd.

Model nudi zamenu – mladi ne ostaju bez sadržaja, već dobijaju bolju alternativu.

I konačno, reč je o dugoročnom pristupu – promene nisu bile brze, ali su bile održive.

Pavlin-Bernardić kaže da se tako pokazao istinitim citat Harvija Milkmana: „Decu ne popravljamo tako što popravljamo njih, već tako što popravimo okruženje u kojem odrastaju.“

Model se širi svetom

Danas se islandski model proširio u više od 30 zemalja, od Norveške do Čilea, Irske i SAD-a. Program Planet Youth funkcioniše kao savetodavna platforma za lokalne vlasti koje žele da sprovedu sličan pristup. Iako su konteksti različiti, osnovna poruka ostaje ista: prevencija ne funkcioniše kroz strah i zabranu, već kroz razumevanje i podršku.

Island je tako pokazao da čak i duboko ukorenjeni društveni problemi, poput zavisnosti među mladima, nisu neizbežni. Uz nauku, socijalnu osetljivost i političku volju, moguće je stvoriti društvo u kojem mladi biraju zdravlje, povezanost i lični razvoj – ne zato što moraju, već zato što im je to jednostavno bolja opcija.

Pavlin-Bernardić ističe da je važno da lokalne vlasti koje prihvate ovaj pristup uključe sve elemente modela, a ne samo neke.

"Na primer, vrlo je važno da navedene aktivnosti mladima budu besplatne i dostupne u njihovoj blizini, a ne da ih roditelji moraju plaćati, jer bi to isključilo mlade slabijeg imovinskog statusa."

Međutim, istraživanja takođe pokazuju da, iako je sve manje mladih Islanđana koji eksperimentišu sa kanabisom, među onima koji ga ipak koriste raste udeo intenzivnijih korisnika – odnosno onih koji ga konzumiraju često ili redovno.

To znači da se ukupna prevalencija smanjila, ali da je kod manjeg broja korisnika kanabis postao češći oblik ponašanja zavisničkog tipa. To ukazuje na potrebu da se programi prevencije usmere ne samo na smanjenje broja korisnika, već i na ranu intervenciju kod intenzivnijih korisnika.

(Telegraf.rs/index.hr)