Prvi signal postojanja: Zašto dodir pamtimo duže nego što mislimo

Da li biste verovali kada bismo vam rekli da je dodir jednako važan za naš opstanak kao vazduh koji dišemo ili hrana koju jedemo? Čoveku nisu dovoljni samo krov nad glavom i san, potreban mu je osećaj sigurnosti koji dolazi iz bliskosti i dodira.

On nije luksuz, niti samo romantični dodatak životu, dodir je naš najosnovniji signal bezbednosti. To je biološka poruka koju naš nervni sistem prepoznaje kao znak da nismo u opasnosti, tihi impuls koji nam govori: "Ovde si siguran, ovde si prihvaćen, ovde pripadaš."

Preporučujemo

Nauka danas ima vrlo konkretno objašnjenje zašto nas nežnost oslobađa napetosti - naša koža je složen komunikacioni sistem sa nervnim završecima koji su tu isključivo da registruju prijatan dodir. Na samom početku života, taj dodir je prva lekcija o ljubavi i najsnažnija veza sa svetom u koji smo još kao bebe zakoračili.

Kod beba, dodir je jezik pre govora. Mnogo pre reči, beba razume toplinu, ritam disanja i kontakt koža-na-kožu. Zbog toga je u medicini jedna od najvažnijih metoda takozvana "kengur nega", produženi boravak bebe na grudima roditelja. To nije samo lep osećaj. Dodir direktno utiče na biologiju, stabilizuje telesnu temperaturu, disanje i rad srca. On pomaže bebinom nervnom sistemu da nauči ono što mi odrasli često zaboravimo: kako izgleda stanje potpune smirenosti.

Ono što svaki roditelj oseća intuitivno, moderna istraživanja mozga u potpunosti potvrđuju. Bebu ne možete razmaziti držanjem u naručju. Naprotiv, taj nežan kontakt pomaže sazrevanju mozga i gradi temelj za čitav život.

Taj prvi zagrljaj oblikuje tihi eho sigurnosti koji u nama odjekuje zauvek, podsećajući nas da smo postali ljudi upravo zato što nas je neko, onda kada nismo znali ništa o svetu, držao čvrsto uz sebe i voleo dodirom.

(Telegraf.rs/PR)