Godinama su sadili drveće u Sahari bez uspeha: Onda su pustili 500 kornjača i sateliti su snimili pravo čudo

Na “ivici” Sahare, gde se zemlja pod dnevnim suncem pretvara u tvrdu, ispucalu koru, a temperatura tla prelazi 60 stepeni Celzijusa, život se dugo povlačio pred sušom. Tamo su noći hladne, a dani nemilosrdni. Kiša, kada konačno padne, uglavnom ne uspeva da prodre u zemlju. Voda sklizne preko spržene površine i brzo nestane, dok semenje ostaje zarobljeno u tvrdom tlu, bez mogućnosti da proklija.

Upravo u takav pejzaž - region Sahel - graničnu zonu u Africi između Sahare na severu i plodnije regije Sudana na jugu, istraživači su 2021. godine pustili 500 afričkih kornjača (Centrochelys sulcata). Na prvi pogled, projekat je delovao kao simboličan pokušaj očuvanja ugrožene vrste životinja.

Preporučujemo

Kopaju duboke jazbine

Međutim, pet godina kasnije, satelitski snimci pokazali su nešto neočekivano - razbacane “zelene mrlje” počele su da se naziru kroz pesak.

To nije bila slučajnost. Daleko od toga.

Afrička kornjača smatra se najvećom kopnenom kornjačom kontinentalne Afrike i trećom najvećom na svetu, odmah iza džinovskih vrsta sa Galapagosa i Aldabre. Odrasli mužjaci mogu težiti više od 100 kilograma. Ali, njihova veličina nije ono što je promenilo krajolik u Sahelu. Presudna je bila njihova urođena potreba da - kopaju.

Da bi preživele ekstremne temperature pustinjskog tla, afričke kornjače kopaju jazbine duboke između 10 i 15 metara. Tuneli im omogućavaju da pobegnu od smrtonosne dnevne vreline i ledenih pustinjskih noći. Dok kopaju sklonište, istovremeno probijaju tvrdu, zapečaćenu površinu zemlje.

Taj trenutak predstavlja početak čitavog lanca promena, prenosi Indian Defence Review.

Kada se zemljina kora razbije, kišnica više ne otiče površinski. Umesto toga, voda pronalazi put u dublje slojeve tla. Zemljište počinje da zadržava vlagu mnogo duže nakon padavina, a vlažnost, koja je ranije nestajala gotovo trenutno, sada je ostajalo dovoljno dugo da seme može da proklija!

Ovaj efekat ranije je zabeležen u Senegalu. Neprofitna organizacija S.O.S. (Save Our Sulcata) vodi programe uzgoja i vraćanja kornjača u prirodu još od 1992. godine. U izveštaju Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN) iz avgusta 2020. godine navodi se da utočište “Village des Tortues“ u mestu Noflaje u Senegalu čuva više od 300 jedinki, dok su desetine njih tokom godina vraćene u divljinu.

Afrička kornjača; Foto: Pavel Zakharov / Alamy / Profimedia

Potencijal za ekosistem

Mehanizam obnove prirode koji potom nastupa više je fizički nego biološki. Ulaz u jazbinu i rastresita zemlja oko njega stvaraju mali prostor stabilnije mikroklime. Kornjače ne raznose seme namerno, niti sade biljke. Međutim, seme koje je već ležalo uspavano na tvrdoj površini ili ga je vetar doneo iz drugih oblasti, sada pronalazi dovoljno vlage i zaklona da proklija upravo oko otvora jazbine.

Nedugo zatim dolaze insekti i mikroorganizmi. Rastresito tlo postaje pogodnije za život. Potom se čitav ekološki lanac širi dalje. Vegetacija postepeno postaje gušća oko mesta gde kornjače kopaju. Zelene površine koje su sateliti registrovali nisu bile šume, već “ostrva” biljnog života vezana upravo za područja intenzivnog kopanja.

Ekolozi za ovakve vrste koriste izraz “inženjeri ekosistema“ - organizmi koji fizički menjaju svoje okruženje i time omogućavaju opstanak drugim vrstama. Naučni pregled objavljen 2017. godine u časopisu Frontiers in Ecology and Evolution izdvojio je afričke kornjače kao primer vrste čiji značaj još nije dovoljno proučen.

Autori su naglasili da njihove jazbine imaju “veliki potencijal za oblikovanje ekosistema“, upravo zato što su ogromne, dugačke do 15 metara, i pojavljuju se u polupustinjskim oblastima gde nedostaju i vlaga i zaklon.

Ipak, naučnici priznaju da mnoga pitanja ostaju otvorena. Uloga ove vrste u rasprostiranju semena i dalje je slabo istražena, pa se još ne zna u kojoj meri kornjače utiču na širenje biljaka kroz region Sahel.

Iako je puštanje 500 kornjača 2021. godine privuklo veliku pažnju, podaci IUCN-a pokazuju da su pokušaji vraćanja vrste u prirodu u Senegalu započeli mnogo ranije. U jednoj praćenoj grupi, više od 80 odsto jedinki preživelo je tokom četiri godine monitoringa.

Taj podatak je ključan - pejzaž ne može da se promeni ukoliko životinje ne opstanu dovoljno dugo da nastave da kopaju, pomeraju se i održavaju svoje tunele.

Ilustracija: Giovanni Mereghetti/UCG, Universal Images Group North America LLC / Alamy / Profimedia

Na listi ugroženih vrsta

Posebno je zanimljivo to što u ovom projektu nije bilo teške mehanizacije, sistema za navodnjavanje niti hemijskih tretmana tla. Intervencija se sastojala isključivo od vraćanja autohtone vrste gmizavca u stanište iz kojeg je gotovo nestala pod “pritiskom” čoveka. Lov, širenje poljoprivrede i intenzivna ispaša stoke decenijama su uništavali populacije ovih životinja.

Ono što je usledilo bio je postepen povratak vegetacije na mestima koja su ranije bila gola pustinja. Nije nastala šuma u klasičnom smislu te reči, ali se pojavila vidljiva biološka raznovrsnost. Ptice i mali kičmenjaci počeli su da dolaze čim se biljni pokrivač proširio.

Čitav proces odvijao se gotovo kao prirodna lančana reakcija - kopanje je promenilo strukturu zemljišta, promenjeno zemljište zadržalo je vodu, vlaga je omogućila klijanje semena, zatim su se pojavili beskičmenjaci, vegetacija se širila u fragmentima, a sateliti su tokom godina zabeležili transformaciju terena.

Ovaj proces podseća na metode koje farmeri širom regiona Sahel koriste vekovima, kada ručno kopaju male bazene za zadržavanje kišnice i organskih materija. Razlika je u tome što kornjača kopa instinktivno i neumorno, tokom čitavog života.

Afrička kornjača prilagođavala se pustinji milionima godina. Njeno kopanje nije tehnika zaštite prirode koju je osmislio čovek, već prirodan odgovor vrste na ekstremnu vrućinu i hladnoću. Tamo gde su kornjače nestale, prestalo je i kopanje. Površina zemlje se zatvorila, voda je počela da otiče, a seme više nije uspevalo da nikne. Vraćanje kornjače značilo je, zapravo, vraćanje prirodnog “kopača”.

Ipak, naučnici upozoravaju da ovo nije čudesno rešenje za dezertifikaciju Sahela. Region je pod pritiskom višestrukih problema - učestalih suša, prekomerne ispaše i stalnog uništavanja staništa. Sudbina svakog obnovljenog zelenog područja zavisi od padavina, kontrole ispaše i načina upravljanja zemljištem.

Međunarodna unija za zaštitu prirode danas klasifikuje afričku kornjaču kao ugroženu vrstu. Njene populacije ubrzano opadaju. Vrsta je već nestala u više država, među kojima su verovatno Kamerun, Džibuti i Togo. Stručna procena navedena u izveštaju IUCN-a iz 2020. godine pokazuje da oko 60 odsto ukupne pretnje dolazi od gubitka staništa. Klimatske promene učestvuju sa oko 25 odsto, dok ostatak otpada na lov zbog mesa, upotrebu u tradicionalnoj medicini i ilegalnu trgovinu egzotičnim kućnim ljubimcima.

Tako se danas odvija gotovo paradoksalna borba - ista životinja koja pomaže povratak života u pustinju istovremeno vodi bitku za sopstveni opstanak.

(Telegraf.rs)