Sve što treba da znate o poskoku: Da li skače na ljude, kada napada, koliko je opasan i šta je "suvi ugriz"?

Portal Dnevno nastavlja sa zanimljivim serijalom koji se ne bavi mitovima i narodnim strahovima, već stvarnim prikazima životinja koje s razlogom nose titulu “najopasnijih stanovnika Hrvatske”.

Ovog puta, predstavljaju predatora poznatog širom Balkana, ali i Evrope - ozloglašenog poskoka (Vipera ammodytes).

Preporučujemo

Narodne legende o poskoku

Reč je o jednoj od najopasnijih evropskih zmija, dok su susreti sa ovom vrstom nezaobilazna tema svake sezone.

U narodu kruže legende o tome kako poskoci “skaču na ljude” ili se “kotrljaju nizbrdo”, ali naziv poskok verovatno potiče od njegove izuzetne brzine pri napadu.

Kada je ugrožen ili kada lovi, može da “umota” zadnji deo tela, podigne prednji deo i munjevito se izbaci unapred.

Domet tog “skoka“ iznosi oko 40 centimetara, što je zapravo maksimalna dužina njegovog napada, a ne stvarno skakanje. Priče o agresivnosti su uglavnom plod ljudskog straha od zmije koja obično naraste između 65 i 90 centimetara. Tek retki primerci sa Velebita mogu da premaše jedan metar.

Poskok se po izgledu može zameniti sa šarkom (Vipera berus).

Glavna i najsigurnija razlika je u tome što poskok na vrhu njuške ima prepoznatljiv mekani rog i preferira suvi krš i kamenjar, dok šarka nema rog (njuška joj je tupa), nešto je kraća i češće boravi u vlažnijim ili visokoplaninskim staništima.

Prema tome, ako obratite pažnju na ključne detalje, poskoka nećete pomešati s drugim zmijama.

Njegova boja tela varira od sive i žute do braon, a na leđima mu se proteže prepoznatljiva tamna cik-cak pruga, dok mu je stomak beličast s crnim tačkama.

Glava mu je trouglasta, spljoštena i jasno odvojena od vrata, sa specifičnim zenicama. Da ponovimo, njegov “najsigurniji zaštitni znak“ jeste mali rog na vrhu njuške. U gornjoj vilici ima dva dugačka šuplja očnjaka koji kod velikih primeraka mogu da dostignu i centimetar u dužinu.

Može da doživi 20 godina

Reč je o “tromom samotnjaku“ koji većinu dana provodi mirujući. Pari se u proleće, od kraja aprila do početka maja, a ženke u jesen dobijaju od četiri do 15 živih mladunaca.

Zanimljivo da su mladunci, dugi svega oko 15 centimetara, odmah opremljeni funkcionalnim zubima i snažnim otrovom.

Poskok u divljini može da doživi 15 godina, uprkos prirodnim neprijateljima, poput ptica grabljivica. U kontrolisanim uslovima, recimo u zoološkim vrtovima, ova zmija može da živi i više od 20 godina.

Kao tipični lovac iz zasede, dane provodi sklupčan na suncu, vareći hranu, dok u lov kreće uglavnom noću. Zahvaljujući mimikriji, njegova koža se potpuno stapa sa okolinom, pa danima može nepomično da čeka plen na istom mestu.

Hrani se pre svega miševima, krticama, gušterima i malim pticama koje usmrćuje otrovom pre gutanja. Oprez je poželjan u jesen, jer poskoci mogu da se popnu na žbunje ili niže grane drveća, kako bi vrebali ptice.

U tom periodu, neoprezni berači plodova ili šetači mogu stradati ako rukom slučajno dodirnu granu na kojoj se nalazi zmija.

Glavni razlog ljudskog straha jeste izuzetna toksičnost otrova poskoka. Primarno se sastoji od hemotoksičnih supstanci koje zgrušavaju krv, razaraju tkivo i izazivaju težak šok.

Prvi simptomi, poput oštrog bola i jakog oticanja, mogu da se pojave veoma brzo nakon ugriza. Ako zmija svojim dugim zubima unese otrov direktno u mišić, širenje toksina kroz telo drastično se ubrzava, što zahteva hitnu medicinsku intervenciju.

Foto: Telegraf.rs

Šta je "suvi ugriz"?

Važno je naglasiti da čovek nije na “jelovniku” poskoka, kao i da ovaj predator ne troši uzalud svoj otrov.

Proizvodnja otrova predstavlja dugotrajan proces za poskoka i zahteva ogromnu energiju, pa ga štedi za lov. Otrov će u čoveka ubrizgati isključivo u samoodbrani, kao krajnju meru kada oseti da je direktno ugrožen, recimo kada neko stane na njega ili pokuša da ga uhvati.

Statistike pokazuju da u 20-50% slučajeva ugriza poskok uopšte ne ispušta otrov, što se naziva “suvi ugriz”. Većina nesreća događa se upravo kada ljudi pokušavaju štapom ili kamenom da oteraju, ili ubiju zmiju.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da se u svetu godišnje dogodi oko 5,4 miliona ugriza zmija, ali su u Evropi oni relativno retki. Dok u Africi, Aziji i Latinskoj Americi od ugriza stradaju stotine hiljada ljudi, evropski slučajevi uglavnom su vezani za rekreaciju i turizam.

Nekada su poljoprivrednici bili prva rizična grupa, ali je uvođenjem moderne mehanizacije taj trend drastično smanjen.

Ako uprkos oprezu dođe do ugriza, prvo i najvažnije upozorenje glasi - ostanite mirni i pribrani, što je moguće više. Panika, vrištanje i trčanje ubrzavaju rad srca, što uzrokuje znatno brže širenje otrova kroz krvotok i limfni sistem.

Ako se nakon ugriza ubrzo pojave bol i otok, to je jasan znak da je otrov ubrizgan i da treba odmah reagovati.

Prvi korak je pozivanje Hitne pomoći ili organizovanje što bržeg transporta do medicinske ustanove. Dok se čeka pomoć, osoba mora da sedi ili mirno leži kako bi se telo maksimalno umirilo.

(Telegraf.rs)