• 1

Jedan sporazum između nacista i jevrejskih cionista danas je zabranjena istorija (FOTO)

Biti pripadnik jevrejskog naroda na teritorijama pod kontrolom nacističkog režima Velikonemačkog rajha, značilo je život u neprestanom paklu i iščekivanju smrti. Ipak, mnogi koji su živeli u Nemačkoj i Austriji pre izbijanja Drugog svetskog rata, uspeli da se izvuku, a nemali deo je završio u Palestini tako što je iskoristio program koji je i tada bio, a i sada je, krajnje kontroverzan

  • 1

Foto: Marko Todorović

Treći rajh (koji se do 1943. službeno nazivao Nemačkim rajhom a tokom poslednje dve godine svog postojanja Velikonemačkim rajhom) istorija pamti i, nadamo se, pamtiće zauvek, kao državu čije je osnovno svojstvo bilo — „proizvodnja užasa“. Svakog (ne)zamislivog užasa, sprovođenog na svaki (ne)zamislivi način.

Svaki narod u Evropi, uključujući i same Nemce, ima neki svoj doživljaj te Hitlerove Nemačke, uslovljen sopstvenim iskustvom, budući da se nacionalsocijalistička doktrina različito manifestovala u različitim okolnostima. Shodno tome, svaki narod poseduje neka svoja konkretna sećanja.

Tako se mi sećamo streljanja civila po formuli „100 za 1“, sećamo se bombardovanja Beograda tokom kojeg je stradala Narodna biblioteka sa neprocenjivim kulturnim blagom, sećamo se građanskog rata koji su Nemci svojom najezdom izazvali, sećamo se onih milion mrtvih i srušene zemlje. Francuzi se, opet, sećaju nekih drugih stvari, Česi trećih, Rusi četvrtih, Nemci petih, i tako dalje.

Nacistički skup u minhenskoj pivari 1923. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1978-004-12A / Hoffmann, Heinrich / CC-BY-SA 3.0

Ipak, svi ti doživljaji u suštini su istovetni, i na apstraktnom nivou između njih nema razlike. Reč koja sve može da ih opiše je horor. No, sa druge strane, jedno konkretno sećanje postoji u svesti svih naroda koji su imali nesreću da na direktan ili indirektan način budu u dodiru sa „berlinskom zveri“, a to je sećanje na jevrejski holokaust.

Šta su Adolf Hitler kao „firer“ Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) i sama ta organizacija mislili o Jevrejima, bilo je jasno i pre nego što su 30. januara 1933. uspeli da se dokopaju vlasti, a posle toga je postalo još jasnije.

Nacisti su svoju vlast učvrstili nakon paljenja Rajhstaga od strane komunista i navodne pretnje državnog udara, zbog čega je predsednik Hindenburg izdao ukaz koji je ukinuo građanske slobode; potom je 24. marta donet zakon koji je Hitleru dao posebna, diktatorska ovlašćenja, pa su do juna te godine sve organizacije u zemlji, osim vojske i crkve, bile su pod njihovom kontrolom.

Anti-nemački i anti-nacistički skup američkih Jevreja u Medison Skver Gardenu od 15. marta 1937. godine kojim se pozivao na bojkot nemačke robe. Foto: Wikimedia Commons/loc.gov

No tog proleća u Nemačkoj i svetu odigrao se još jedan događaj koji moramo pomenuti. Naime, 24. marta, istog onog dana kada je Rajhstag izglasavao Hitleru vanredna ovlašćenja da deluje bez parlamentarne saglasnosti pa čak i izvan svojih ustavnih ograničenja, londonski tabloid „Dejli ekspres“ na naslovnoj je strani objavio tekst „Judeja objavljuje rat Nemačkoj“.

Bio je to senzacionalistički naslov kojim je dolivano ulje na vatru, a koji je zapravo govorio o pozivu američkih Jevreja na bojkot nemačke robe, ne na bukvalan rat (kako to danas interpretiraju neonacisti). Ipak, bojkot je počeo pre institucionalizovanog progona Jevreja u Nemačkoj, dok je tamo još uvek bilo dosta pripadnika tog naroda koji su smatrali da je sa nacistima moguć dogovor (i koji su zbog tog bojkota najviše i propatili).

Ovaj bojkot je izazvao nemačku reakciju, pa je NSDAP u svojoj zemlji organizovao jednodnevni bojkot jevrejske robe i radnji. Iako je onaj jevrejski bojkot (koliko god bio ograničenog efekta) trajao sve dok SAD nije ušla u rat (dakle, bezmalo osam godina), a onaj nacistički samo jedan dan, od tada, a posebno od kraja rata pa naovamo, govori se samo o tom jednodnevnom nacističkom, koji se nikada ne stavlja u kontekst jer se jevrejski ni ne pominje.

Berlinski nacisti pozivaju ljude na bojkot jevrejskih radnji. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

Koliko je ovo ubrzalo donošenje zakona i mera protiv Jevreja, veliko je pitanje: indikativno je to, što je već 7. aprila donet pravni akt koji je Jevreje izbacio iz državne službe (u to vreme u Nemačkoj mnogo širi pojam nego danas; odnosio se, primera radi, i na univerzitetske profesore), dok su 25. tog meseca uvedene kvote koje su ograničile njihov broj u školama i na univerzitetima. Nakon toga, sledile su brojne druge mere koje su, u krajnjoj liniji, i obesmislile bilo kakav zvanični nastavak nemačkog bojkota jevrejske robe i radnji.

Elem, među onim Jevrejima koji su 1933. godine verovali da se sa nacistima može pregovarati i dogovarati, bili su — privrednici. Barem deo njih. Paralelno sa negativnim aktivnostima svojih američkih sunarodnika, palestinsko je preduzeće „Hanotea“ zauzelo potpuno drugačiji, pozitivni pristup. Ova firma za proizvodnju citrusa sa sedištem u Netanji, počela je već u martu 1933. godine da pregovara sa Ministarstvom ekonomije Rajha.

Ideja je bila, da se odblokiraju računi onih nemačkih Jevreja koji su zainteresovani za iseljenje u Svetu zemlju, da se potom ta sredstva iskoriste za kupovinu nemačkih poljoprivrednih dobara, i da se zatim skupa sa samim iseljenicima dopreme u Palestinu u kojoj bi ovi dobili ili kuće ili plantaže citrusa, u istoj vrednosti. Ovo je utabalo put sporazumu o kojem danas govorimo.

Nacisti u Minhenu 10. marta 1933. godine ponižavaju na ulici jevrejskog advokata dr Mihaela Zigela terajući ga da nosi natpis: „Nikada se više neću žaliti policiji“. Dr Zigel je preživeo rat iako ga je proveo u Nemačkoj. Umro je u Peruu 1979. Foto: Wikimedia Commons

Radi se o Sporazumu „Havara“, što u prevodu sa hebrejskog znači Sporazum o prenosu. Njega je sa jevrejske strane ispregovarao Eliezer Hofajn, direktor Anglo-palestinske banke, a podrazumevao je da Jevreji koji žele da iz Nemačke emigriraju u Palestinu mogu da iskoriste svoja sredstva za kupovinu bilo koje nemačke robe namenjene izvozu i da je ponesu sa sobom, te da time sačuvaju svoj imetak, a pokazaće se i — živote.

Procena je, da se oko 60.000 nemačkih Jevreja ovim putem legalno naselilo na teritoriju britanskog Mandata nad Palestinom (valja pomenuti da je 1935. godine jevrejsko doseljavanje u Palestinu doseglo svoj vrhunac), i tako izbeglo iz jednog okruženja koje je svakim danom bivalo prema njima sve neprijateljskije. Nije to zanemarljiva brojka, premda tako deluje kada se čovek seti onih miliona ubijenih tokom rata.

Jer, treba imati u vidu da je januara 1933. godine u Nemačkoj živelo pola miliona Jevreja, što se anšlusom Austrije povećalo za oko 200.000, što znači da je ipak značajan udeo te populacije iskoristio ovaj sporazum. Zapravo, veliki paradoks holokausta i leži u tome što se čini da su nemački Jevreji proporcionalno najmanje fizički stradali jer su imali najviše vremena da pobegnu (više od polovine izbeglo je pre izbijanja rata, a ubijeno ih je oko 170.000), što nije bio slučaj sa Jevrejima koje su nacisti zatekli na okupiranim teritorijama a kojima je za bežanje bilo prekasno.

Jevreji napuštaju Varšavski geto nakon gušenja ustanka. Iza njih je oblak dima i vatre. Koračaju u smrt, a na licu mlade žene u mantilu se vidi da je toga svesna. Foto: Wikimedia Commons/Stroop Report

Razlog zbog kojeg je moglo doći do ovakvog masovnog naseljavanja na tu teritoriju, u tom periodu, uprkos ozbiljnim restrikcijama koje su Britanci uveli sa ciljem da to spreče, bila je odredba koja je dozvoljava dolazak ljudi koji su donosili sa sobom kapital od najmanje hiljadu funti, odnosno pet hiljada ondašnjih američkih dolara.

Sporazum „Havara“ je takođe podrazumevao da 39 odsto sredstava ide u kasu jevrejske zajednice iz koje su se potom finansirali ekonomski razvojni projekti (ovakav visok stepen njihove organizovanosti direktno je doveo do stvaranja Države Izrael).

Stoga deluje da su svi od ovog sporazuma imali koristi. Jevrejskoj zajednici u samoj Palestini, takozvanom Jišuvu (pojam koji označava korpus jevrejskih žitelja na tom području u tom vremenu, pre uspostave Izraela, a koji na hebrejskom znači „naseobina“), ovo je donelo preko potrebnu ekonomsku pomoć te nadasve snaženje i jačanje same zajednice što brojem što sojem (visokoobrazovanim kadrom).

Austrijski nacisti marta-aprila 1938. godine, nakon Anšlusa, teraju bečke Jevreje da na kolenima ribaju pločnik. Foto: Wikimedia Commons/digitalassets.ushmm.org

Nemcima je ovaj program po nekim navodima pomogao da razbiju jevrejski bojkot nemačke robe koji je počeo da stiče podršku u Evropi. Pride, doveo je i do iseljavanja Jevreja iz Nemačke pa je nacistima rešio deo onog izmišljenog „problema“.

Takođe, nemačkim je preduzećima to otvorilo vrata jednog unosnog tržišta koje je, budući pod Britancima, uglavnom bilo zatvoreno. U periodu od novembra 1933. pa do poslednjeg dana 1937. godine, u Palestinu je izvezena nemačka roba u vrednosti od 77,8 miliona rajhsmaraka, što je bilo 22,5 miliona ondašnjih dolara. Program je prekinut s početkom Drugog svetskog rata, u trenutku kada je ukupni obim izvoza dostigao vrednost od 105 miliona rajhsmaraka.

Zbog svega toga je u visokim krugovima NSDAP-a bilo mnogo ljudi koji su smatrali da je „Havara“ jedno od mogućih rešenja tog pomenutog „jevrejskog problema“. Sam Hitler, pak, nije imao decidan stav i kao da nije bio preterano zainteresovan za ekonomske odredbe sporazuma, ali ga je podržavao od jeseni 1937. pa do septembra 1939. kada je program obustavljen zbog britanske objave rata Nemačkoj.

Adolf Hitler i čelnici nacističke partije. Prkosni čovek sa šeširom, jedini koji nije digao ruku i koji nije u uniformi, je Gregor Štraser, levičar među nacistima. Foto: Wikipedia/public domain

Sa druge strane, bilo je među visokim funkcionerima Trećeg rajha i mnogo protivnika, kao i među samim cionistima. „Sporazum o prenosu pocepao je jevrejski svet napola, okrenuo vođu protiv vođe, pretio pobunama, pa čak i ubistvima“, pisao je američki istoričar Edvin Blek. Posebno je protiv sporazuma ustalo američko vođstvo Svetskog cionističkog kongresa (koje avgusta 1933. na kongresu u Pragu za dlaku nije uspelo da ubedi sve delegate ove organizacije da glasaju protiv njega), kao i Američki jevrejski kongres.

Protivnici su potpisnike nazivali izdajnicima pa je u takvoj uzavreloj atmosferi jedan od potpisnika, Haim Arlosorof, već sredinom juna 1933. godine ubijen na plaži u Tel Avivu dok se šetao sa suprugom (njegova sahrana, kojoj je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, bila je najveća u istoriji Mandata nad Palestinom, a na mestu atentata danas stoji spomenik).

Očigledno je da dinamika odnosa između nacista i nemačke jevrejske populacije u periodu do 1939. godine nije jednostavno objašnjiva i da se menjala u skladu sa situacijom, premda je namera hitlerovaca uvek bila suštinski zlikovačka: prvobitni je plan bio da se oni u potpunosti isele (postojale su dve lokacije, jedna je bila pomenuta Palestina a druga Madagaskar), dok je ideja o njihovoj fizičkoj eliminaciji postala državna politika tek 1941. godine.

Jevreji preživeli iz Buhenvalda stižu u Haifu. Foto: Wikipedia Commons

Tu je i pitanje, ko su tačno bili Jevreji koji su iskoristili benefite ovog sporazuma i tako spasili svoje živote? Kojoj klasi, ili klasama, su pripadali? Da li su svi mogli da izbegnu, što u Obećanu zemlju što drugde, ali su ostali, ubeđeni da će „biti bolje“? Kakvu su ulogu u tom iseljavanju igrale druge države sveta, budući da su mnoge odbijale da prime Jevreje? Da li su sredstva neophodna za tu avanturu bila nedostupna većini? Kako se u ovo uklapa Kristalna noć, ili antisemitski zakoni iz Nirnberga? Da li su ti zakoni doneti i pogromi izvršeni samo kao podsticaj za iseljavanje, ili pride i za separaciju dve populacije?

Pitanja je mnogo, ali je prošlost isuviše složena a iracionalni faktor previše potcenjen, da bi se sve moglo jednostavno da objasni. O „Havari“ se danas ne govori, i gotovo da se može kazati da je u pitanju „zabranjena istorija“, zbog onoga što se od 1941. pa do pred kraj rata dešavalo u logorima smrti na tlu Poljske i Ukrajine. Možda se misli da je to nekakav žig na telu cionističkog pokreta, koji diskredituje njega i stoga sam Izrael.

Ako je tako, nama to deluje besmisleno jer tridesetih godina nacistički režim još uvek nije bio dosegao svoj puni zločinački kapacitet, prava priroda tog režima nije bila očigledna kao danas, i premda se znalo da je nasilna prema mnogim grupama uključujući i Jevreje, ne može se retroaktivno suditi svakome ko je sa tim režimom sarađivao na ovaj ili na onaj način. Na koncu je najbitnije to, da je 60.000 života sačuvano pravljenjem ovog sporazuma.

(O. Š.)

Komentari

  • Sirogoj

    Ovakvi tekstovi teraju na razmišljanje o tome kako nekad sitnice dovode do velikih i krupnih stvari.. Mislim na sam dolazak Hitlera na čelo nacista, pa dolazak nacista na čelo Nemačke ; odluka američkih Jevreja o bojkotu nemačke robe, pa odluka Nemaca da krenu silom po 'svojim' nemačkim Jevrejima.. Odličan tekst.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima