Izrael je danas mogao da se nalazi u Indijskom okeanu, da je sproveden tajni plan o deportaciji evropskih Jevreja na Madagaskar

Jevreji preživeli iz Buhenvalda stižu u Haifu. Foto: Wikipedia Commons

Ne tako davno, Jevreji nisu imali svoju domovinu i bili su narod bez države, što je tokom poslednjih hiljadu godina bio jedan od značajnijih faktora za nastanak i razvoj antisemitizma u Evropi. Stvari su počele da se menjaju u drugoj polovini XIX stoleća, kada su pripadnici ovog naroda krenuli u sve većem broju da naseljavaju Palestinu, tada deo Osmanlijskog carstva. Naseljavanje se uvećalo nakon što je Društvo naroda posle Velikog rata Ujedinjenom Kraljevstvu dalo Mandat nad Palestinom sa ciljem razmotavanja tog klupka na obostrano zadovoljstvo, i Jevreja i Palestinskih Arapa.

Preporučujemo

Prema tome, već je tada bilo jasno ono što je danas bolno očigledno: taj prostor koji Jevreji doživljavaju kao svoju „Obećanu zemlju“ nekome je već pripadao i nije bilo izvodljivo tek tako ga predati nekom drugom; postalo je izvodljivo nakon holokausta i palestinskog odbijanja plana UN o podeli, što je dovelo do opštearapskog napada na jevrejsku zajednicu koja je, budući puno organizovanija od svojih neprijatelja, izašla kao pobednik iz Arapsko-izraelskog rata 1948. godine, ili, kako ga Izraelci zovu — Rata za nezavisnost, ili, kako ga Palestinci zovu — Katastrofe (ar. El Nakba).

Ali mnogo pre toga, ideja o stvaranju jevrejske države često je ciljala teritorije koje nemaju veze sa Bliskim istokom, upravo zbog toga što je Bliski istok „zauzet“. Jedna od najpopularnijih, iako ne prva, bila je ideja o Izraelu koji bi bio uspostavljen na Madagaskaru, ostrvu na koje bi se, milom ili silom, iselili svi evropski pripadnici „izabranog naroda“; na ruku je proponentima išlo to, što je 1900. tu živelo svega 2,2 miliona ljudi. Prvi je zamisao 1878. godine u svom delu „Nemački spisi“ artikulisao orijentalista Paul de Lagard, inače vatreni antisemita i antislavista, protivnik hrišćanstva, pobornik rasnog darvinista i tako preteča nacizma, rođen u Berlinu kao Paul Betiher (kasnije je usvojio majčino prezime iz poštovanja prema baba-tetki koja ga je odgajila).

Avram Adan, potonji general-major, podiže izraelsku zastavu u Eilatu čime je 1949. godine okončan Prvi arapsko-izraelski rat i stvoren Izrael. Nazvana Mastiljavom zastavom, prosti čaršav sa dve nacrtane linije i zašivenom Davidovom zvezdom, postala je relikvija sama po sebi. Foto: Wikimedia Commons/Government Press Office (Israel)

Sredinom prve decenije XX veka, pripadnici cionističkog pokreta na čelu sa Teodorom Herclom ozbiljno su razmatrali i pretresali ponudu britanske vlade o iseljavanju ruskih Jevreja na prostor današnje Kenije (iako se predlog nazivao Ugandijski plan); bilo je to doba intenziviranih pogroma u Ruskoj imperiji, pa su u Londonu verovali da će tako spasiti tamošnje Jevreje od uništenja, ali je Svetski cionistički kongres odbio plan na temelju neizvodljivosti.

Ulogu u odbijanju morao je igrati i san o Sionu, dakle, Jerusalimu, ali se nisu svi u cionističkoj zajednici slagali sa tom isključivošću. Postojala je, naime, „teritorijalistička“ struja koja je nastavila da traga za potencijalnom lokacijom buduće izrailjćanske domovine. Tako je Madagaskar ponovo postao interesantan, i posebno primamljiv pojedinim istaknutim britanskim antisemitima (među njima Arnoldu Lizu, čoveku koji je u svom časopisu „Fašista“ već koliko 1935. godine predložio masovnu likvidaciju Jevreja u gasnim komorama).

Međutim, ideja nije otišla dalje od začetka sve dok 1937. godine poljska vlada nije naložila Mječislavu Lepeckom da obrazuje komisiju koja bi izradila studiju izvodljivosti deportacije njihovih Jevreja na Madagaskar. Lepecki je držao, da to ostrvo može da primi između 5-7.000 porodica, dok su jevrejski članovi komisije smatrali da se radi o 500 ili pak manje.

Priroda na Madagaskaru. Foto: kenpower via Foter.com / CC BY-NC-SA

To je bio samo početak, jer uskoro priču preuzimaju nacisti. Između dolaska Hitlera na vlast 30. januara 1933. pa do izbijanja Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, oko 50 odsto od 500.000 nemačkih i 200.000 austrijskih Jevreja već je izbeglo iz Trećeg rajha. Sa zaposedanjem Poljske ogroman broj novih, došao je pod njihovu kapu. Maja 1940. rajhsfirer-SS Hajnrih Himler poslao je memorandum Hitleru pod naslovom „U pogledu tretmana strane populacije na istoku“ u kome izražava nadu da će „pojam Jevrejin [...] biti potpuno eliminisan putem masovnog iseljenja Jevreja u Afriku ili neku drugu koloniju“.

Ali čak i pre toga, već koliko 1938. godine, razgovori su o toj temi vođeni na visokom nivou, između Julijusa Štrajhera, Hermana Geringa, Joakima fon Ribentropa i Alfreda Rozenberga. Naime, oko deset odsto Jevreja u Nemačkoj bili su zapravo poljski državljani koje Poljaci nisu hteli da prime natrag; Ribentrop je o tome razgovarao sa svojim francuskim kolegom Žoržom Boneom, koji mu je kazao, da njegova zemlja nema nameru da ih primi jer ne zna ni šta sa svojih 10.000 ilegalnih Jevreja da radi; rekao mu je takođe, da vlada u Parizu razmišlja o Madagaskaru kao potencijalnoj lokaciji za deportaciju.

Ovi razgovori su značajniji nego što se čine na prvi pogled. Naime, Nemci su krajem oktobra te 1938. tokom noći iz njihovih domova pokupili oko 12.000 poljskih Jevreja i prebacili ih do poljske granice, gde su ih uputili ka drugoj strani. Druga strana je primila 4.000, a ostale vratila natrag. No, Nemci nisu hteli da ih puste da pređu granicu, tako da su ti nesrećnici zaglavili na ničijoj zemlji, po pljusku koji nije prestajao.

Austrijski nacisti marta-aprila 1938. godine, nakon Anšlusa, teraju bečke Jevreje da na kolenima ribaju pločnik. Foto: Wikimedia Commons/digitalassets.ushmm.org

Među njima nalazila se i porodica Grinšpan, čiji je sin Heršel ilegalno živeo u Parizu. Oni su mu poslali dopisnicu o onome šta se dešava, obavestivši ga da ih više neće naći na staroj adresi, a on je, saznavši, ušetao u nemačku ambasadu tokom jutra 7. novembra i pucao u mladog diplomatu Ernsta fom Rata, koji je dva dana docnije preminuo, što je pokrelo pogrom koji danas zovemo Kristalna noć.

Elem, 3. juna 1940. godine novopostavljeni glavešina Jevrejskog odeljenja nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Franc Rademaher poslao je memorandum svom pretpostavljenom Martinu Luteru koji se ticao sudbine Jevreja, u kojem je napisao: „Poželjno rešenje je: svi Jevreji van Evrope“.

Izneo je stav, da Palestina nije dobra destinacija jer im ne treba jaka jevrejska država na Bliskom istoku, a i tu teritoriju kontrolišu Britanci, pa je zato predložio francuski kolonijalni posed Madagaskar, što je Ribentrop razmatrao još od svog razgovora sa Boneom. Rademaher je smatrao da bi jedan od uslova francuske predaje (pohod na tu zemlju otpočeo je bio 10. maja) trebalo da bude dozvola za implementaciju tog plana. Pritom, Jevreji na Madagaskaru bili bi korišćeni kao svojevrsni taoci čime bi se osiguralo „buduće dobro vladanje njihovih rasnih drugova u Americi“. Jevreji bi tamo imali samoupravu, ali pod nemačkom kontrolom.

Jevrejke u Parizu juna 1942. godine sa Davidovim zvezdama na garderobi. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-N0619-506 / CC-BY-SA 3.0

Narednih meseci različite nemačke državne agencije su se međusobno takmičile oko nadležnosti; Rajnhard Hajdrih je kao glavešina Glavnog bezbednosnog ureda Rajha prethodno dobio ovlašćenje da nadgleda evakuaciju Jevreja sa okupiranih teritorija, pa je njegov posilni Adolf Ajhman kao glavni čovek za taj posao vrlo brzo uključen u priču.

On je već sredinom avgusta poslao memorandum pod naslovom „Projekat Madagaskar“ koji je predvideo iseljavanje svih Jevreja iz Evrope, da nijedan ne ostane, po stopi milion ljudi godišnje u periodu od četiri godine. Ali, za razliku od Rademahera, Ajhmanov plan je to ostrvo video kao zemljište pod potpunim nadzorom SS-a, koji bi njime vladao kao policijskom državom, kontrolišući svaki aspekt života.

Gotovo sve strukture državnog aparata Trećeg rajha kojih se to ticalo, polagale su velike nade u ovaj projekat, verujući da će time „rešiti jevrejsko pitanje“ pukom deportacijom. 10. jula je čak obustavljena na neko vreme izgradnja Varšavskog getoa, jer se činilo da su dalji radovi bespotrebni.

Jevreji napuštaju Varšavski geto nakon gušenja ustanka. Iza njih je oblak dima i vatre. Koračaju u smrt, a na licu mlade žene u mantilu se vidi da je toga svesna. Foto: Wikimedia Commons/Stroop Report

Poverenici su razrađivali i detalje. Recimo, Rademaherova zamisao je bila, da se osnuje posebna evropska banka koja bi likvidirala sva sredstva i aktive evropskih Jevreja, i kojima bi se potom finansirala implementacija plana. Banka bi takođe služila i kao budući posrednik između Madagaskara i ostatka sveta, pošto Jevrejima ne bi bilo dozvoljeno samostalno i neposredno finansijsko poslovanje sa strancima. Rademaher je bio raspodelio i zaduženja državnih agencija.

Plan je propao zbog nemačkog poraza u vazdušnoj Bici za Britaniju, te definitivnog odustajanja od planirane najezde na Ostrvo, odnosno od Operacije „Morski lav“, pošto je korišćenje britanske trgovačke flote imalo ključnu ulogu u projektovanom transportu Jevreja.

Rademaher je poslao predlog Ribentropu za novi sastanak na tu temu; ovaj nije odgovorio, iako je plan zvanično arhiviran te februara 1942. Hajdrih je zakopao Ajhmanov memorandum. Avgusta meseca 1940. radovi na Varšavskom getou su obnovljeni. Novembra 1942. Britanci su osvojili Madagarskar i predali ga u ruke snagama Slobodne Francuske kojima je zapovedao veliki Šarl de Gol.

Beogradski Jevreji iza žice na zbornom mestu na Kalemegdanu, aprila 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Epilog je svima više nego dobro poznat. Krajem 1940. godine Hitler je naložio Himleru da razradi novi plan za eliminaciju Jevreja sa tla Evrope. Himler je posao prebacio na Rajnharda Hajdriha. Potom je Herman Gering 31. jula 1941. godine pismeno naložio Hajdrihu da razradi plan o „totalnom rešenju jevrejskog pitanja“ na teritorijama pod nemačkom kontrolom, i da koordiniše rad svih uključenih organizacija.

Reč „eliminacija“ tada je konačno dobila značenje fizičke eliminacije, i više nije bilo govora o dalekim deportacijama, utoliko više što ideja o iseljavanju u Sibir zbog rata sa SSSR-om nije bila izvodljiva a nacisti nisu želeli više da čekaju svoje „rešenje“.

Masovne likvidacije Jevreja na Istoku već su krenule, logor Belzec već je bio počeo da se gradi, drugi logori su bili u procesu planiranja, kada je Hajdrih sazvao Vanzejsku konferenciju za 20. januar 1942. godine, kako bi predstavnicima svih državnih službi jasno stavio do znanja da nakon deportacije Jevreja u buduće logore, implementacija „konačnog rešenja“ postaje unutrašnja stvar SS-a. Ostatak je, što se kaže, istorija holokausta.

(O. Š.)