Ljubav jedne majke, mržnja jednog naciste: Srž jevrejskog života pod nemačkom okupacijom u jednoj slici (FOTO)

Pripadnik Ajnsacgrupe puca u Jevrejku koja drži svoje dete u rukama. Selo Ivangorod, Ukrajina, 1942. Foto: Wikimedia Commons/Zwiazek Bojowników o Wolnosc i Demokracje/Historical Archives in Warsaw

Jednu od važnijih uloga u paklenom zamešateljstvu koje nazivamo Holokaustom imala je specijalna formacija SS-a pod nazivom Ajnsacgrupe (nem. Einsatzgruppen), što u prevodu znači „Operativne grupe“, koja je odgovorna za masovna ubistva poljske inteligencije i kulturne elite, Jevreja, Roma, kao i zarobljenih sovjetskih političkih komesara koji su po naređenju Vrhovne komande Vermahta momentalno bili izdvajani od drugih zarobljenika. Sve to su mahom činili — streljanjem.

Preporučujemo

Tako je ova formacija učestvovala ne samo u etničkom čišćenju slovenskih zemalja u sklopu onog Opšteg plana „Istok“ (nem. Generalplan Ost) koji je podrazumevao „pravljenje mesta“ za nemačku kolonizaciju Istočne Evrope fizičkim uklanjanjem slovenskog i baltičkog življa sa tog prostora, nego i u sklopu „Konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ (nem. Die Endlösung der Judenfrage).

Administrativno, ajnsacgrupe su bile potčinjene Glavnom bezbednosnom uredu Rajha (nem. Reichssicherheitshauptamt; skr. RSHA) na čijem je čelu bio Rajhhard Hajdrih, barem dok nije ubijen u Pragu 1942. godine, što znači da su bili u nadležnosti Hajnriha Himlera.

Rajhhard Hajdrih u svom minhenskom kabinetu 1934. godine dok je obavljao funkciju glavešine SD-a, odnosno Bezbednosne službe koja je bila obaveštajna služba SS-a i sestrinska organizacija Gestapoa. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Postojale su prvobitno četiri ajnsacgrupe — A, B, C i D — sastavljene od po 500-990 vojnika, koje su bile dodeljene različitim grupama armija i radile zajedno sa prikačenim im rezervnim bataljonima regularne uniformisane nemačke policije (nem. Ordnungspolizei; skr. Orpo), dok im je Vermaht po Hitlerovom naređenju pružao logističku podršku za njihove kukavičke izafrontovske akcije.

Kako je rat odmicao, formirale su dodatne jedinice: E (koja je delovala na tlu tzv. NDH), F, G, H, K i L. Bilo je i drugih koje su imale geografske nazive, a postojala je i formacija Ajnsackomando čije su jedinice delovale nešto drugačije.

Ajnsacgrupe su često vršile pogubljenja nekolicine nasumičnih nesrećnika, ponekad i slučajnih prolaznika, ali dešavalo se i da pobiju odjednom desetine hiljada osoba.

Tako su 29-30. septembra 1941. izvršili pokolj 33.771 kijevskog Jevreja u obližnjoj jaruzi Babin Jar, dok su 30. novembra i 8. decembra, dakle, tokom ta dva odvojena dana, u šumi Rumbula kod Rige u Letoniji, pobili 24.000 Jevreja iz Riškog geta kao i oko 1.000 nemačkih Jevreja koje su vozovima bili dopremili. Ova dva događaja najkrvavija su dvodnevlja Holokausta, što se tiče streljanja.

Hajnrih Himler u sredini. Desno na slici su Rajnhard Hajdrih i Hajnrih Miler. Novembar 1939. godine. Foto: Wikipedia/Deutsches Bundesarchiv

Raul Hilberg — autor knjige „Uništenje evropskih Jevreja“, najznačnijeg dela o Holokaustu — procenjuje, verovatno preterano, da su ajnsacgrupe u periodu 1941-1945. godine likvidirale više od dva miliona ljudi, od čega 1,3 miliona Jevreja.

Pošto se broj Jevreja stradalih tokom Drugog svetskog rata procenjuje na između 5,1-6 miliona, a imajući u vidu da je ova formacija brojala možda 10.000 ljudi na svom vrhuncu, teza da su oni lično pobili toliko mnogo civila nekako ne zvuči realno.

Posebno što se zna da je Himler prilikom jedne posete Istočnom frontu već krajem leta 1941. godina shvatio da je streljanje neefikasno, da demorališe njegove ljude, da je previše stresno, da mnogi od onih koji su takva pogubljenja vršili počinju da pate od fizičkih i mentalnih problema i da se odaju piću, zbog čega se ubijanje i jeste naredne godine bilo podiglo na industrijski nivo u gasnim komorama u koncentracionim logorima.

Sa druge, sve je moguće, jer se i sa streljanjima nastavilo, a pritom su i sve četiri glavne „Operativne grupe“ dobile po jednu dušegupku, onaj kamion koji je tokom vožnje „gušio duše“ (istovar leševa pokazao se jednako traumičan kao i streljanje, pa su taj posao obično vršile pomoćne trupe pridodate konkretnoj ajnsacgrupi).

Pripadnici Ajnsacgrupe odvode poljske žene na streljanje. Žena u prvom planu identifikovana je kao Janina Skalska. Šuma kod sela Palmira, 1940. godina. Foto: Wikimedia Commons/Władysław Bartoszewski, "Warszawski pierścień śmierci 1939-1944", Interpress, Warszawa 1970.

Uglavnom, fotografija sa početka ovog teksta prikazuje likvidaciju Jevreja u selu Ivangorodu u današnjoj Čerkaškoj oblasti u središnjoj Ukrajini. Pripadnik jedne ajnsacgrupe nišani u ženu koja u naručju drži svoje čedo; postoje dve mogućnosti vezane za njen položaj podignutog stopala: ili je fotografija nastala dok se udaljavala od vojnika, ili posmatramo trenutak u kojem je u glavu pogađa metak. Skroz levo vidimo dve puške koje vire, a desno su četiri muškarca na kolenima. Na poleđini piše: „Ukrajina 1942 — Jevrejska akcija u Ivangorodu“.

Put ove fotografije je zaista čudesan, i samo Bogu možemo da zahvalimo ne samo što je preživela nego što je i javno dostupna. Naime, nju je sa Istočnog fronta pismom za Nemačku poslao očigledno neki pripadnik ili ajnsacgrupe ili Orpoa; u varšavskoj pošti pismo je presreo radnik Tadeuš Mazur, pripadnik poljskog pokreta otpora koji je skupljao dokaze nacističkih ratnih zločina. Tokom Varšavskog ustanka sliku je predao fotografu Ježiju Tomaševskom, koji se pročuo upravo uz pomoć svojih hiljadu slika iz tog perioda. Danas se nalazi u Istorijskom arhivu u Varšavi.

Na poslednjoj slici u tekstu, pritajeno potresnoj fotografiji nastaloj 1940. godine, pripadnici jedne ajnsacgrupe odvode skupinu Poljakinja u šumu kod sela Palmira, na streljanje. Nakon rata žena u prvom planu identifikovana je kao Janina Skalska.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(O. Š.)