Kako je moguće da je Lihtenštajn priznao Češku i Slovačku tek pet godina nakon njihovog ulaska u Evropsku uniju

Pogled na grad Vaduc iz podnožja istoimenog zamka, Lihtenštajn. Foto: Wikimedia Commons/Zjtaylor

Kuća Lihtenštajn — koja suvereno vlada istoimenom kneževinom, i koja je ime dobila po zamku u Donjoj Austriji gde se od XII do XIII veka pa ponovo od XIX do XX nalazilo prvobitno rodno gnezdo ove porodice — jedna je od najstarijih vlastelinskih kuća u Evropi.

Preporučujemo

Čudan je njen put: kako su vekovi prolazili ona je postajala sve bogatija i sticala je sve više zemljišta, prevashodno na tlu Moravije, Šleske, Štajerske i pomenute Donje Austrije. Dugo vremena nisu posedovali privilegiju imperijalne neposrednosti (između njih i svetog rimskog cara postojao je neki krupniji vlastelin, često i poneki Habzburg), ali se to promenilo 1718. godine.

Do promene je došlo nakon što je porodica 1699. kupila vlastelinstvo Šelenberg te Vadusku grofoviju 1712. godine. Zbog toga što su ove dve teritorije posedovale imperijalnu neposrednost, sveti rimski car Karlo VI (onaj koji je u periodu 1718-1739. bio i kralj Srbije) izdao je dekret kojim je ujedinio te dve oblasti i uzdigao ih na ravan kneževine kojoj je dao ime Lihtenštajn, u čast njegovog „vernog sluge Antona Florijana od Lihtenštajna“.

Zamak Vaduc iznad istoimenog grada, zvanična rezidencija kneza Lihtenštajna. Foto: Wikimedia Commons/Michael Gredenberg

Time je Kneževina Lihtenštajn postala članica Svetog rimskog carstva, ali sam taj knez nije nikada u životu kročio nogom na njeno tlo. Zapravo, prvi iz ove porodice koji se nakanio da poseti svoju dedovinu bio je knez Alojzije 1818. godine: dakle, jedno stoleće im je trebalo da se smiluju. A koliko su bili nezainteresovani svedoči i podatak da se naredna poseta „domaćina“ kuće odigrala tek 1842.

U međuvremenu, krupne stvari su se desile: prvo je Napoleon rasturio Sveto rimsko carstvo a Kneževina Lihtenštajn postala delom Rajnske konfederacije pod zaštitom Francuske; potom je propao Napoleon, nakon čega je 1815. obrazovana Nemačka konfederacija (sa Lihtenštajnom kao članicom) kojom je predsedavalo Austrijsko carstvo kao naslednik Svetog rimskog.

Kada je nakon Prvog svetskog rata došlo do sloma Austrougarske monarhije, s kojom je kneževina bila u tesnoj političkoj vezi te monetarnoj i carinskoj uniji, ova mikrodržava je došla u veliki problem. Pripadnici Kuće Lihtenštajn uglavnom su do tada obitavali na svojim imanjima u Austriji, uključujući u svoje dve palate u Beču; zbog proglašenja Republike Austrije, kneževina je tada monetarnu i carinsku uniju sklopila sa Švajcarskom, što je i dalje na snazi.

Zamak Gutenberg na brdu iznad centra Balcersa, Lihtenštajn. Foto: Wikimedia Commons/St9191

Ali, sada je većinu prihoda Kuća Lihtenštajn dobijala od dinastijskih imanja u Češkoj (i manjim delom u Poljskoj), jer im je izgleda najveći deo austrijskih poseda bio konfiskovan. Nekoliko dana pre nego što je Nemačka anektirala Austriju 1938. godine, knez Franc Jozef II se napokon preselio u svoju državu.

Posle Drugog svetskog rata, Čehoslovačka je konfiskovala sve njihove posede zbog „saradnje sa okupatorom“ (ispostavilo se da su neki jevrejski logoraši zbilja radili na njihovim posedima tokom sukoba, uprkos činjenici da je kneginja bila Jevrejka), a i zato što su generalno konfiskovali sve što su Nemci posedovali u toj zemlji, što nas dovodi do problema o kom danas govorimo.

Naime, Kneževina Lihtenštajn je pred nemačkim sudom, a potom i Međunarodnim sudom pravde, tužila Češku zbog oduzimanja zemljišta veličine 1.600 kvadratnih kilometara, što je deset puta veća teritorija nego ona koju zauzima sama Kneževina Lihtenštajn. Obe tužbe su bile odbačene, a porodica je odbila ponudu Češke Republike da im vrati palate i zamkove bez okolnog zemljišta.

Muzej umetnosti Kneževine Lihtenštajn u Vaducu. Foto: Wikimedia Commons/Ruedi Walti

Usled svega toga, Kneževina Lihtenštajn nije priznavala Češku i Slovačku sve do 2009. godine, kada je to napokon učinila, te uspostavila diplomatske odnose sa te dve države (doduše, ovo potonje nema mnogo smisla jer Lihtenštajn održava ambasade u svega nekoliko zemalja, pošto većinu tih poslova prepušta Švajcarskoj). Naredne godine, knez Hans-Adam II objavio je da je digao ruke od daljih tužbi.

Doduše, to što je Lihtenštajn priznao Češku i Slovačku tek pet godina nakon što su one ušle u Evropsku uniju, ne igra nikakvu ulogu, osim što je zbilja kuriozitet, jer Kneževina Lihtenštajn nije članica Evropske unije.

Inače, nakon gubitka svih tih silnih poseda, nakon što im je ostala samo „voljena“ kneževina koja je bila pred totalnim ekonomskim slomom, Kuća Lihtenštajn je smislila genijalan plan: uvidevši da dugoročno ne mogu da opstanu prodajući porodično blago, napravili su od svoje zemlje poreski raj. Danas je knez Lihtenštajna osmi najbogatiji monarh sa svojih 3,5 milijardi dolara, dok njegova zemlja uživa jedan od najviših životnih standarda na svetu.

(O. Š.)