Preplitanje ruske i srpske sudbine počelo Svetim Savom: Jedan razgovor njihovog monaha i našeg Rastka promenio tok istorije

„Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo“, piše Teodosije o Rastkovom susretu s ruskim kaluđerom, „ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu.“ Slušajući odgovore, potreseni i duboko ganuti mladić je plakao, toliko da se „izvori suza izlivahu kao reka iz očiju njegovih“. Radi se o prelomnom trenutku naše istorije

Sveti Sava miri zavađenu braću, Stefana Prvovenčanog i dukljanskog kneza Vukana. Slika Paje Jovanovića iz 1901. godine. Foto: Wikipedia/Paja Jovanović

Srbi su se do duboko u srednji vek kolebali između Rima i Carigrada. Od koga smo tačno primili hrišćanstvo otvoreno je pitanje, kao i vreme kada smo ga primili. Balkan je sve do sredine osmog veka bio pod ingerencijom rimskog pape, o čemu smo već pisali, a i nakon toga su naši zapadni krajevi, gde je bilo jezgro naše države, bili pod papskom vlašću.

Ali kada se ono, jezgro, pod velikim županom Stefanom Nemanjom preselilo u Rašku, koja je bila pod grčkom Ohridskom arhiepiskopijom i popunjena grčkim episkopima, Srbi su definitivno svoju sudbinu vezali za ono što će postati poznato kao pravoslavlje. Taj čin uspona Raške pod Nemanjom bio je preloman. Drugi čin, podjednako preloman, bilo je zamonašenje njegovog najmlađeg sina Rastka, koji je, primivši crnu rizu, izabrao ime Sava, po kapadokijskom svetitelju Savi Osvećenom.

Sava je utabao put kojim mi i danas idemo, hteli ili ne hteli, i svojim likom i delom toliko zadužio potomstvo da se svi potonji Nemanjići, koliko god iz političkih razloga koketirali sa Rimom, nikada nisu usudili da povuku potez koji bi skrenuo sa te Savine staze. Nikada Rastko ne bi mogao da obezbedi autokefalnost srpske crkve, i nikada ne bi Rastko mogao toliko da zaduži buduće generacije: samo Sava je to mogao da izvede. Zato kažemo da je upravo njegovo zamonašenje preloman čin.

A kako je došlo do tog zamonašenja znamo iz žitija koja su napisala dva hilandarska kaluđera, Domentijan i Teodosije. Ovaj prvi bio je savremenik Savin, verovatno i učenik, dok je ovaj drugi bio učenik samog Domentijana, rođen deset godina nakon Savine smrti koja je nastupila u Velikom Trnovu 1236. godine. Na ovom mestu, zbog opširnosti, koncentrisaćemo se samo na ono što je o tome zapisao Teodosije.

Sveti Sava. Foto: crkvenikalendar.com

On kaže da su Rastkovi roditelji, kada je ovaj napunio sedamnaest godina, namerili da ga ožene; još dve godine ranije, otac mu je dao na upravu jedan manji kraj Humske zemlje, današnje Hercegovine, nemanjićke dedovine (u povelji koju je izdao Splitu, Stefan Nemanja pominje Rastka kao upravnika u Zahumlju). Ali, “bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga“, piše Teodosije.

Već je mladić znao i dosta slušao o Svetoj gori, već je bio odašiljao darove i ispomoć monasima. Ali nije uspevao da u svom srcu prelomi, možda nije jasno ni shvatao šta je to čemu mu srce žudi. Moralo je nešto naročito da se desi, pa da on u svom umu napokon ispravno artikuliše svoje misli, da mu kristalno jasno postane šta mu je životna misija.

To naročito nešto, bila je poseta atoskih inoka, odnosno monaha-pustinjaka. „Gle“, piše Teodosije, „kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus.“

Može se kazati da drugačije nije ni moglo, da bi sve osim Rusa u zapletu bilo nezamislivo. „Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo“, nastavlja čuveni pisac, „ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku pustinjačkom, kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča.“

Rastko je bio potresen dok je slušao iskusnog kaluđera, „izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih“. Iznenada, sve mu je bilo jasno kao dan, sumnja je bila kao rukom odnesena, i kao da je neko sklonio zavesu s njegovog razuma koji je iznenada shvatio da mora iskoračiti iz zabrana u kojem je živeo, ograničen dužnostima i obavezama, pa i očekivanjima od jednog princa.

Sveti Sava kruniše svog brata Stefana Prvovenčanog, grafika Anastasa Jovanovića nastala pre 1899. godine. Foto: Wikipedia/Anastas Jovanović

„Vidim, oče“, rekao je Rastko ruskom monahu, “da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, posla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva angelskoga života udostojim?

Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga ne bih ni postigao ono što želim.“

Rus je imao mudar odgovor, dok je Rastko njegove reči primao „kao dobroplodna zemlja“ i mogao samo da „ridanje k ridanju“ dodaje. Kaluđer je kazao: „Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i zajedničko življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.“

Rekao je i sledeće: „Zapoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.“ Plamteo je u duši Rastka Nemanjića „oganj božanstveni“ dok je slušao inoka, i Rastko Nemanjić je pred sobom već video svetlu stazu sa koje više ne sme ni da pomisli da siđe.

Sveti Sava blagosilja Srpčad, slika Uroša Predića iz 1921. godine. Čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Foto: Wikipedia/public domain

Starac dodade: „Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem, ništa ne uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim u jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive i para volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.“

Rastko je nakon toga mogao samo da podigne pogled ka nebu i da kaže: „Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga“, a starcu da se zahvali rečima: „Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!“

Tehnički gledano, Rastko je nakon ovoga slagao svoje roditelje, rekavši im da želi ići u lov na jelene. Ali suštinski, nije izrekao laž zato što jelen u hrišćanskoj simbolici označava dušu koja žudi za Bogom; Teodosije na tom mestu čak kaže da mu otac i mati „zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.“

Zavera, ako je tako bezazleno možemo nazvati a da nam se ne zameri, morala je biti dobro osmišljena da bi uspela, jer se vrlo lako moglo desiti da bude osujećena. Napokon, roditeljski um mogao je, znajući dobro šta se skriva u grudima svog potomka, prokljuviti Rastkov naum i sprečiti da ga sprovede u delo. Zato je mladić poslao svoju svitu u goru, rekavši im da ga očekuju zorom, pa se i sam opremio za lov. Kada je pala noć i kada su svi pospali, momak sa inokom „begom bežeći pobeže“.

Sveti Sava, freska u manastiru Mileševa iz 13. veka. Foto: Wikipedia Commons/Kaster

Rastkova svita je čekala, i čekala, i čekala. Ne dočekavši svog gospodina, potražila ga je među monasima, ali ni njih nisu našli. Naposletku, otišli su do gospodinovih roditelja, koji čuvši da im sina nema, „od žalosti umalo ne svisnuše. Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnju da tamo ode. Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda“, svi su želeli da znaju šta je to zadesilo njihovog gospodina, i svi su mnogo plakali i neutešno ridali.

Nemanja, međutim, naredi da se prestane sa kukanjem. „Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj, Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove“, rekao je. Zatim je sazvao jednog svog vojvodu (ni Teodosije ni Domentijan ne kažu kog) i naložio mu, zaklevši ga dobrom koje je od njega primao, da sustigne Rastka i vrati ga kući, a sličnim se rečima obratio i „blagorodnim mladićima“ koji su izabrani za vojvodinu pratnju. Napomenuo im je, da mu sina gone „i do unutar Svete gore“, poslavši preko njih pismo čak i romejskom iparhu solunske oblasti s molbom da begunca po svaku cenu vrati.

Ovo pismo je bilo od značaja, jer potera nije uspela da stigne Rastka koji se domogao Svete gore neometen. Zato je iparh preko vojvode pisao protu, odnosno upravniku, Atosa, rekavši mu: „Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe. Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“ Beg jednog momka željnog produhovljenja tako se pretvorio u diplomatski skandal, maltene iz perspektive poprimivši geopolitičke razmere.

Manastir Pantelejmon, Sveta gora, Atos. U ovoj se ruskoj svetinji zamonašio Rastko Nemanjić i uzeo ime Sava. Foto: Wikimedia Commons/Witold Rawicz

Vojvoda i njegova pratnja su se na Atosu raspitivali, da li je neko video takvog i takvog mladića, i rečeno im je, da je malo pre takav momak ušao u ruski manastir gde se i dalje nalazi. Rastka su zatekli nepostriženih vlasi, „s mekim haljinama“, jer mu još uvek naivnom nije palo na pamet da će se ovi drznuti da zađu na nedodirljivu planinu. Izgrlili su ga i „celivali“ suzama radosnicama, jer su ispunili zadatak; sam Teodosije otvoreno kaže da ta radost nije u potpunosti bila nesebična jer „nadahu se da će od njegovih roditelja primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im ugodili“.

Nakon kraćeg ubeđivanja, tokom kojeg je Rastko pokušao da ih ubedi da ga ostave da izvrši ono što je namerio, napokon je pritvorno razveseljen pristao da ga vrate ocu. Čak ih je i izgrlio, nasmejan, pa zamolio igumana da „spremi sjajnu trpezu, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođu kući“, otišavši toliko daleko da ih je „sam svojim rukama služio i veselio“. Srbima je palo na pamet da bi pametni i dovitljivi Rastko mogao da ih nasamari, i vojvoda se nosio mišlju da ga veže, ali nije smeo jer ga se bojao „kao gospodara svojega“, pa je zato samo odredio stražu. To je bila velika greška, ali čak i iz laži, prevara i grešaka mogu proisteći velike i dobre stvari.

Iguman je, na Rastkovu molbu, još pre početka gozbe naredio da se počne s jutarnjim pesmama. „Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda s blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa svojih očiju. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.

Štap Svetog Save u manastiru Sveta Trojica, Pljevlja, Crna Gora. Foto: Wikipedia/Lazar Pejović

Mladić je samo to čekao. „I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarom i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe na veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga: ’Uzneću te, Gospode, jer si me podigao!’ A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava. A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: ’Ispunio si želju srca mojega’, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.“

I tako je Rastko postao Sava a istorija Srba zauvek bila promenjena. Razume se, izbio je metež zbog ove prevare, i vojvoda je digao uzbunu, optužujući kaluđere za „nepravdu i beščašće prema nama“, za nezahvalnost, pitajući: „Zar nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje — i pokaza na jednoga (verovatno na onoga Rusa sa početka priče; prim. nov) — od vas došao da moli milostinju, i milostinju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste?“

Pale su teške pretnje: „Sad će vam glave poleteti!“ vikao je vojvoda. Pretnje nisu bile prazne, jer su blagorodni mladići iz pratnje, „vojvodini momci“, počeli da tuku monahe, zbog čega je Rastko morao da interveniše sa kule, iz straha da se ne desi ubistvo. Vojvodi je rekao: „Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ“, a momke ukorio: „Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!“

Spomenik Svetom Savi ispred Hrama njemu posvećenog. Foto: Tanjug/Rade Prelić

Naravno, ostatak noći su probdeli ispod pirga, a kad je svanulo imali su šta i da vide: nasmejanog, postriženog sina Stefana Nemanje. Doživeli su šlog, ako smemo tako da se izrazimo. U svakom slučaju, bilo je uzalud jer se nazad nije moglo. Rastko ih je zamolio da mole Boga za njega, ali su oni više jadikovali nad svojom sudbinom („O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže! O, nalaska goreg od gubljenja!“).

Dugo su se tako dovikivali, Rastko na pirgu a oni ispod pirga. Naposletku su se s njim pozdravili i poneli njegovo pismo roditeljima, sve vreme dovodeći pitanje moralnost njegovih postupaka: „Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati? Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati. I tako otidoše kući.“

Dakako, osnovano su se plašili reakcije velikog župana. Međutim, ni od Teodosija ni od Domentijana ne doznajemo kakva je bila sudbina ovog vojvode i njegovih momaka. To što vojvodi ne znamo ime, može biti da je simptomatično, ali ipak je malo verovatno da je kazna bila preteška. Prvo, da ga osudi na smrt zato što mu se sin zamonašio, bio bi veliki greh i u Nemanjinim i u očima bogoslova kojima je bio okružen; to se svakako ne bi svidelo ni vlasteli. A drugo, za to bismo valjda znali. Verovatnije je, da je veliki župan vojvodu privremeno „ražalovao“, dok se nije smirio i bes mu nije splasnuo. Još verovatnije, kazne nije ni bilo.

(P. L.)

Tagovi: Crkva, Dinastija Nemanjić, Istorija, Istorija Srba, Istorija Srbije, Nemanjići, Pravoslavna crkva, Rastko Nemanjić, Srednjovekovna Srbija, Srednji vek, Srpska istorija, Srpska pravoslavna crkva, Stefan Nemanja, Sveta Gora, Sveti Sava, Zabavnik

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (9)
Poređaj komentare:
  • L
    Lea

    Rastko Nemanjic je bio srpski inkvizitor koji je sa Stefanom Nemanjom izvrsio genocid nad Bogumilima. Uzasni Srednji vek je doba kojim ni jedan narod se ne treba ponositi. Doba mraka i neznanja.

  • R
    Rs

    Da se narod opismeni,da se vrati ljubav bratska sada molimo Nemanjica Rastka...Da zivimo svi u slozi Sv.Savo ti pomozi!!!Srecna Slava Sv.Sava!

  • Ж
    Жељко

    Да се оваква љубав роди у Растку, преобрази га у Саву и излије се на цео српски народ, могла је само директним Божијим додиром Растковог срца. И Јовановим "рођењем" у Растку. Рођењем онога који је лежао на грудима Христовим и који је храбро био испод крста Распетог, када се то могло главом платити. Рођењем онога који је Бога волео ето само тако. Не због....., већ тако...., простом детињом љубављу, која ништа не очекује за узврат. Сава се није плашио, Сава није "трговао", Сава је просто заволео и у тој љубави горео. И на нас је излио. Да ми је само милионити део те љубави, па да могу да кажем да волим Господа. Свети оче Саво излиј на нас бар делић љубави своје и молитвама својим сачувај нас у љубави и милости Божијој. Сачувај нас на путу на ком си и сам био и задржи у јединству са народом чију душу и срце делимо.

Način na koji je otkriven Pluton vratiće vam veru u nauku, da više ne padate na ravnozemljaške bajke

Grad planski sagrađen za izbeglice iz Černobilja decenijama najbogatiji u Ukrajini

„Žena! Zamislite, žena!“: Kako je Musolini primio metak kroz nos prilikom prvog pokušaja atentata

Posle 40 godina skrivanja "Himleru NDH" se sudilo u Zagrebu: Nije znao za šta i sve je prespavao

Zašto Rusi ponovo obožavaju Staljina, čoveka koji ubio milione Rusa?

Dan kada je rođen Nikola Tesla: Ovako je govorio jedan od najvećih umova svih vremena

Tragična sudbina srpske Ane Frank: Jevrejka Reli jedini je preživeli član svoje porodice u Beogradu

Dan kada je umrla dvostruka nobelovka Marija Kiri, jedna od najpriznatijih naučnica svih vremena

Spektakularno bekstvo Sima Vučkovića: Ustaše vodile 30 ljudi na streljanje, a samo on odbio da umre

U SAD-u su ranije zatvarali nemoralne i "sumnjive žene", kao i one koje nisu htele seks sa policijom

Jedan pozitivni primer saradnje Srba i Albanaca tokom procesa našeg razgraničenja pre sto godina

Pre 52 godine australijski premijer je nestao bez traga i glasa. Misterija nikada nije rešena

U malom selu čak 250 bračnih parova ima blizance: Fenomen je misterija, zbunjeni su čak i genetičari

Kako su u Jordanu otkriveni ostaci hleba starog više od 14.000 godina

Vicevi o Staljinu i režimu zbog kojih su mnogi završili u zatvoru, zbog pošalica se plaćalo i glavom

Selo kao izašlo iz bajke ili „Ubistava u Midsameru“, kako vam više odgovara

Bizarnosti sovjetskog sistema: Staljin nikada nije bio šef države

Aljende je ostavio trag u politici Čilea, a njegovo samoubistvo i danas budi mnoge sumnje (FOTO)

Kako je po jednom narodnom predanju nastalo prezime Obilić?

Za ovog princa su govorili da je posećivao bordele, ali i da je bio serijski ubica Džek Trbosek

Da li je ova žena u češkim Sudetima srećna ili tužna dok roni suze i salutira Hitleru?

Kako je Rusija samo 35 godina posle Krimskog rata ušla u savez sa bivšim neprijateljima

Prvi parobrod koji je preplovio Atlantik: Zabranili mu kretanje da ne bi njime oslobodili Napoleona

91 godina od atentata u Beogradu koji je uništio jugoslovensku ideju i promenio Hrvatsku (VIDEO)

Princeza Margaret je važila za ikonu stila i buntovnu ženu, koja se odrekla prave ljubavi (FOTO)

Tri mlada srpska pilota bila su prve kamikaze, ovako su pohrlili svojim avionima u smrt

Na današnji dan obnarodovan je Milanski edikt: Posle 3 veka mučenja, hrišćani su mogli da ispovedaju svoju veru, bez straha od progona

Ana Frank bi danas napunila 90 godina: Njeni prijatelji prisećaju se dana kada su je poslednji put videli

Na današnji dan su dovedeni Karađorđevići na vlast: Koja je pozadina mučkog ubistva Obrenovića

Ukleta kuća u Hrvatskoj: Borivoj je zakoračio i našao kolevku i postavljen sto. Tad kreće jeza (FOTO)

Dan kad je pukla "Nevesinjska puška" i zadat ozbiljan udarac Osmanskom carstvu

Trideset Engleza spasilo Srbe od tifusa: Ovim lekarima, koji su se kockali sopstvenim životima, dugujemo naše (FOTO)

Najtužniji dan današnjeg Brankovog mosta na dosad neviđenoj slici: Njegovo rušenje od strane Jugoslovenske vojske je bilo dvostruko glupo

Katastrofa u Černobilju je pravi razlog raspada Sovjetskog Saveza: Gorbačov tvrdi da će pogledati seriju

Kraljevski Beograd imao najmoderniji evropski aerodrom: Komunisti nisu baš zatekli pustinju kao što su pričali

Dan D: Kako su saveznici uspeli da poraze Treći rajh i da li su iskrcavanjem na Normandiju iznenadili Hitlera

Srbija, zemlja u kojoj su rimski imperatori nicali kao pečurke posle kiše: Niko sem Italije ne može da se podiči ni približno tolikim brojem careva

„Ustaše i četnici, zajedno ste bežali“: Šta je naša štampa ’79. pisala o ekstremistima koji su iz Australije rušili SFRJ

Vojvoda Stevan Sinđelić jednim potezom na Čegru ušao u legendu, a njegov herojski čin i danas se prepričava

Kako su se Britanci u 19. veku obračunavali sa transvestitima u Indiji, ali nisu uspeli da ih istrebe

Najtužnija prva dama: Preživela je smrt dece, muževi su je varali, ali je jedan muškarac obožavao Džeki Kenedi

FOTO-UBOD: Odred JNA na Sinaju 1964. godine odaje počast zlosrećnim Hrvatima izbeglim pred Hitlerovom mašinerijom

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima