• 16

Suze nemačkog dečaka u uniformi Vermahta svedoče o fanatizmu nacističkog režima i Hitlerovom ludilu

Rat nije prirodno stanje ni odraslog čoveka, bez obzira što ljudska vrsta permanentno ratuje već pet hiljada godina, a kamoli za dete. Za dete nisu ni puška ni šinjel, a ova fotografija to ubedljivo dokazuje. Onima koji budu rekli da 16-godišnji mladić više nije dete, preporučujemo da se prisete koliko su nezreli bili u njegovim godinama

  • 16

Hans-Georg Henke, 16-godišnji dečak kog su nacisti bacili u rat, snimljen kako plače nakon zarobljavanja od strane Amerikanaca. Foto: Profimedia/AKG

Tokom poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata, dok se slavna Crvena armija sa istoka svakog dana sve više bližila Berlinu a anglo-američke divizije sa zapada prodirale duboko u njihovu zemlju, sve je većem broju Nemaca bilo jasno, ma šta im pričala zvanična propaganda, da su rat izgubili. Ipak, nacistički je režim odbijao da prihvati realnost, i bio spreman da se bori do poslednje kapi krvi. Svoje, i nemačke.

U tu svrhu, u redove Vermahta, SS-a i Folkšturma, narodne milicije obrazovane sredinom oktobra 1944. godine čiji naziv doslovno znači „Narodni juriš“, primani su svi odreda, starci i deca. Totalni rat, koji je Gebels proglasio nakon poraza u Staljingradskoj bici, poprimio je svoj konačni izraz, a jedan od regrutovanih dečaka bio je i šesnaestogodišnji Hans-Georg Henke, kojeg su Amerikanci zarobili u Hesenu i uplakanog ga fotografisali, ne bi li ovekovečili ludilo nacional-socijalizma i fanatizma njegovih pristalica i pobornika.

Henke je bio, kao i svi ostali, član Hitlerove omladine (ili alternativno Hitlerove mladeži), i u suštini pripreman za rat od malih nogu, jer je ta obavezna organizacija od samog svog početka bila militaristička (kao svojevrsni oblik devijacije mladih izviđača). Ali ništa ne može dečaka da pripremi za rat, za pušku, za uništenje sveta u kome živi i koji voli — otuda njegove suze.

Kako se on tu obreo? Hans-Georgov otac umro je 1938. kada je ovaj imao samo devet, pa je briga o porodici pala na samohranu majku, koja je međutim i sama umrla ili poginula 1944. godine. Da bi nekako prehranio porodicu, u svojoj petnaestoj je pristupio protivvazdušnoj odbrani u sklopu Luftvafea, i bio po sopstvenoj priči stacioniran u Ščećinu; pred nadirućim sovjetskim snagama jedinica se povukla u Rostok, gde su ga Rusi zarobili.

Hans-Georg Henke, 16-godišnji dečak kog su nacisti bacili u rat, snimljen kako plače nakon zarobljavanja od strane Amerikanaca. Foto: Profimedia/AKG

To je njegova verzija koje se držao do kraja života, iako bliža analiza pokazuje da su fotografije sigurno nastale u Hesenu, što smo prvo i pomenuli, konkretno u selu Hitenberg-Rehtenbah, nešto severnije od Frankfurta-na-Majni (neke zgrade sa slika i dalje postoje).

Taj raskorak između istine i njegove „istine“ baca izvesnu senku na čitav njegov angažman u nemačkim oružanim snagama, ali objašnjenje bi moglo da bude prilično jednostavno. Naime, Henke je nakon rata pristupio Komunističkoj partiji koja je obnovila svoj rad, i preselio se na istok zemlje, pre nego što su formalno uspostavljene Nemačka Demokratska Republika (Istočna Nemačka) i Savezna Republika Nemačka (Zapadna Nemačka).

S početkom Hladnog rata, vlasti na istoku su s velikim podozrenjem gledale na bivše vojnike koji su prvo dopali zarobljeništva zapadnih saveznika, tretirajući ih kao potencijalne neprijateljske agente; drugim rečima, laž mu je bila neophodna da bi sačuvao slobodu, a možda i život. No to nije jedna stvar o kojoj je slagao, jer je takođe tvrdio da je na nogama imao raspale cipele, mada se na mnogim slikama vidi da nosi vojničke cokule u dobrom stanju.

Pored toga, govorio je da je plakao zato što se čitav njegov svet raspadao. Amerikanci koji su ga slikali tvrde, da to nije istina nego da je plakao zbog „borbenog šoka“ koji je pretrpeo. Koja je razlika između te dve stvari, koja je suštinska razlika? Mi je stvarno ne vidimo, i cela priča oko toga zašto je plakao je klasično „teranje maka na konac“. U svakom slučaju, Hans-Georg Henke je ostatak života proveo u Istočnoj Nemačkoj, doživeo ujedinjenje i preminuo u Brandenburgu 9. oktobra 1997. u svojoj 69. godini života.

(P. L.)

Komentari

  • Nessa

    Verovatno je bio faca kad je uzeo pusku u ruke i dok je pucao..da ga zalimo?pobili su milione..nema tu zaljenja..imali su konc logore i palili au tudju decu zene starce..samo metak i cao

  • Ante

    Plače jer je čuo da se B.Buha vere po krovovima i baca bombe kroz dimnjake u istočnoj Bosni, gdje su ljudi spavali na slami zajedno s ovcama i ložili vatru na sred sobe u tzv. ognjištima. Za dimnjak su čuli pedeset godina poslije. Plače dakle od smijeha.

  • ks

    Takvi bili, takvi su i ostali

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima