Prvi Bregzit se odigrao pre skoro 500 godina, a od Engleske stvorio svetsku silu i imperiju

Zbivanja u Vestminsteru tokom poslednjih nekoliko dana i nedelja idealan su povod da se podsetimo procesa koji se u Engleskoj odigrao sredinom šesnaestog veka, a koji je imao sve odlike Bregzita: ne samo što je i on bio farsa, nego je predstavljao i engleski raskid unije sa kontinentom. Danas raskidaju s Briselom, tada su raskinuli s Rimom

Isplovljavanje Henrija VIII kod Dovera 1520. godine. Foto: Wikimedia Commons/alectouk.com

Nema kraja farsi oko Bregzita, i niko ne može pouzdano da kaže kako će se cela drama okončati, kada će se okončati, da li će se uopšte okončati. Izgleda da Ujedinjeno Kraljevstvo ipak neće istupiti iz Evropske unije u petak 29. marta kako je bilo predviđeno, pošto je premijerka Tereza Mej u Briselu uspešno izmolila svojih 27 kolega za produženje roka.

Međutim, ne bez poniženja i ne onoliko koliko je tražila. Umesto do 30. juna, ujedinjeni blok istomišljenika udruženih oko zdravog razuma (sa takvom ocenom bi se složili u ovom trenutku čak i sami Britanci) složio se oko 22. maja kao krajnjeg datuma, jer je to dan pre evropskih parlamentarnih izbora, ali samo pod uslovom da Parlament naredne nedelje izglasa sporni sporazum.

U suprotnom UK ima rok da do 12. aprila odluči šta i kako dalje; ako njihovo rešenje bude prihvatljivo za EU moglo bi doći do novog pomeranja datuma da bi im se dalo vremena za primenu dogovorenog, a ako ne bude, ili se ni oko čega ne dogovore, pred njima su tri puta: unilateralni opoziv Člana 50 i otkazivanje Bregzita, napuštanje EU bez sporazuma, ili učestvovanje na evropskim izborima i višegodišnje odlaganje Bregzita.

Međutim, za početak, prvo spiker Doma komuna Džon Berkov treba da dozvoli da se sporazum po treći put uopšte nađe na glasanju, što nije u potpunosti izvesno jer bi to bilo kršenje konvencije stare četiri veka (vlada je drugi put iznela isti sporazum na glasanje tako što je promenila veličinu slova i paginaciju, ali Berkov je rekao da sledeći put neće dozvoliti bez suštinske promene teksta). Druga opcija je da sami poslanici indikativnim glasanjem sebi daju pravo da glasaju za sporazum. Mada, više niko ne zna da kaže koliko opcija postoji. Novinari su u istom haosu kao i sami britanski političari.

Engleski kralj Henri VIII. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Prema tome, farsa je jedina reč kojom može da se opiše ono što se trenutno odigrava u Vestminsteru, zbog čega Englezi „crvene“ pred celim svetom. To Vestminsteru nije prvi put, a interesantno je što ni ovo nije striktno prvi „Bregzit“, i što je farsa pratila i onaj, uslovno rečeno, prvi. I to farsa daleko veća od ove kojoj danas svedočimo.

Sve je počelo 1509. godine, kada se zakraljio sedamnaestogodišnji Henri VIII. Malo pre svog krunisanja koje se odigralo 24. juna, oženio je Katarinu Aragonsku, udovicu svog starijeg brata Artura, kojeg je prerana smrt sprečila da se zaprestoli. Henri je bio društven mladić i samo oličenje viteštva, ali i posvećeni katolik koji je, osim tokom sezone lova, prisustvovao na pet misa dnevno i 1521. (uz navodnu pomoć Tomasa Mora) napisao antiluteranski traktat „Odbrana sedam svetih tajni“, zbog čega mu je papa Lav X dodelio titulu „Branioca vere“.

Pored Mora, bitnu ulogu u njegovom duhovnom životu igrao je i lord visoki kancelar Tomas Vulsi, inače kardinal, i u svojstvu arhiepiskopa Jorka — primas Engleske (tri veka trajao je sukob između Kenterberija i Jorka oko prvenstva u Crkvi Engleske, i niz papa je morao da interveniše u sporu sve dok Inoćentije VI nije sredinom četrnaestog veka napokon odlučio da će arhiepiskop Kenterberija ubuduće biti „primas vascele Engleske“ a onaj iz Jorka „primas Engleske“). Govorilo se, dok je on pored Henrija, nema nikakve opasnosti da se virus protestantizma proširi sa kontinenta na Ostrvo.

Međutim, sa kontinenta je 1522. godine na kraljevski dvor u svojstvu dvorske dame stigla tada dvadesetjednogodišnja Ana Bolen, prethodno obrazovana od strane francuske kraljice Klod, supruge Fransoe I, sa reputacijom šarmantne, otmene i domišljate gospođice koja tečno govori francuski, umetničke duše koja se isticala pevanjem i plesanjem, čak navodno i pesništvom. Malo je verovatno da je Henri momentalno pao na njene čari, mada nije nemoguće, ali je narednih godina svakako prema njoj razvio snažna osećanja.

Katarina Aragonska, prva supruga engleskog kralja Henrija VIII. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery

Ta osećanja su se razvijala istovremeno sa ozlojeđenošću brakom sa Katarinom Aragonskom. Osnovni razlog nije bio ljubavne prirode već dinastičke: kraljica nije uspevala da mu podari naslednika, i samo je princeza Meri uspela da po rođenju poživi duže od dva meseca (i to znatno duže, do 42. godine života).

Henri je brinuo o opstanku svoje velške dinastije Tjudor, posebno imajući u vidu šta se dešavalo u četrnaestom stoleću: pre nego što se ustoličio njegov otac Henri VII, tokom druge polovine prethodnog veka su kuće Jork i Lankaster, dva ogranka dinastije Plantagenet, vodile Ratove ruža baš oko prava na engleski presto (Henri VII je iz tog sukoba izašao kao pobednik jer je naposletku postao glavna nada Lankastera, budući da je bio sin nezakonitog polubrata kralja Henrija VI).

Do 1527. godine odnosi između kraljevskih supružnika totalno su zahladneli i Henri je počeo da traži izlaz. Zapravo, tražio je način da poništi svoj brak tvrdeći da je on „pogrešan u očima Boga“, pošto je Katarina prethodno bila supruga njegovog brata.

Striktno teološki gledano nije bio u krivu, Knjiga Levitska zbilja izričito zabranjuje tu praksu; u stvari, da bi njihov brak uopšte bio i sklopljen bila je potrebna posebna dozvola pape Julija II. Ali nakon što je kraljica „podbacila“ u dužnosti da obezbedi naslednika, kralj je počeo da zauzima stav da brak sa njom nijednog trenutka nije ni bio validan (drugim rečima: da nisu ni bili u braku, da su sve vreme živeli u vanbračnoj vezi) jer je protiv biblijskih ograničenja koje čak ni papa ne može da raskine.

Ana Bolen, druga supruga engleskog kralja Henrija VIII zbog koje je raskinuo vezu Crkve Engleske sa Rimom. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery

Kombinacija ovih faktora — zanesenost Anom Bolen i religiozna griža savesti — dovela je Henrija do tačke u kojoj je po svaku cenu želeo da se razvede. Zato je te godine zatražio od pape Klimenta VII da ga oslobodi bračnih zaveta. Papa je odbio, jer doktrinarno nije bilo moguće da poništi odluku svog prethodniika. Uostalom, možda bi Kliment i našao način da to zaobiđe, ali nije želeo da naljuti Katarininog moćnog bratanca, svetog rimskog cara i španskog kralja Karla V čija je vojska početkom te godine izvršila Pljačku Rima i čak njega samog, papu, privremeno zarobila.

Tako je počelo postepeno udaljavanje Henrija od Rima, sa naglaskom na reč „postepeno“. Dve godine kasnije — koristeći se zakonom koji je parlament doneo 1392. godine, a koji je engleskim podanicima zabranio ulaganje žalbi Svetoj stolici bez dopuštenja kralja, kao i poslušnost bilo kom stranom vladaru — optužio je kardinala Vulsija (smenjenog sa dužnosti lorda visokog kancelara nakon neuspeha u pregovorima oko poništavanja braka) za izdaju i naredio njegov povratak u London. Vulsi je preminuo u Lesteru, na putu ka prestonici. Sa puta između Henrija i legalizovanja njegove sada već otvorene vanbračne veze sa Anom Bolen, nestala je najveća prepreka.

Henri je odmah sazvao zasedanje parlamenta koji će engleska istoriografija prozvati Reformatorskim parlamentom. Protestantski tabor — u kojem je, pored same Bolenove, najvažniji činilac bio Tomas Kromvel — jačao je iz dana u dan. Njihov glavni protivnik bio je Tomas Mor, Vulsijev naslednik na položaju lorda kancelara. I jedna i druga strana želele su da iskoriste potencijal parlamenta; Kromvel je nameravao da pomoću njega produbi kraljevska ovlašćenja nauštrb papinih (što je hteo i Henri), ali i da progura protestantska verovanja i prakse. Mor je, sa svoje strane, računao na i dalje duboko ukorenjeno katoličanstvo plemstva i običnog sveta.

Tomas Kromvel, glavni ministar engleskog kralja Henrija VIII i jedan od primarnih aktera Engleske reformacije. Foto: Wikimedia Commons/The Frick Collection

Upravo je Mor dobio prvi „gem“: oktobra 1530. godine sveštenstvo i advokati su se sastali i zvaničnim obrazloženjem obavestili parlament da nema ovlašćenje da ovlasti arhiepiskopa da uradi nešto što je papa zabranio. Henri se tada počeo sa zastrašivanjem svojih protivnika, a kada to nije urodilo plodom, početkom naredne godine odlučio je da čitav klir optuži za izdaju po osnovu onog pomenutog zakona iz 1392, i da zatraži od Konvokacije Kenterberija i Jorka (zbora celokupnog engleskog sveštenstva) isplatu kazne u iznosu od 100.000 funti sterlinga.

Konvokacija je pristala, ali pod uslovom da joj se omogući isplata u pet godišnjih rata. Henri je odbio. Usledili su pregovori. Naposletku je kralj pristao na rate, ali pod uslovom da ga sveštenstvo prizna za „jedinog zaštitnika i vrhovnog poglavara Crkve i sveštenstva u Engleskoj“, da mu prizna duhovnu jurisdikciju, i da crkva zadrži samo one privilegije koje ne zalaze u kraljevske prerogative i zakone zemlje; a on će zauzvrat pomilovati sveštenstvo i sve laike zbog kršenja zakona. Zbor je ćutanjem pristao na ove uslove (doslovno: kenterberijski arhiepiskop Vorhem je pred zapanjenim klirom rekao: „Onaj ko ćuti izgleda se slaže“, na šta je neko dodao: „Onda svi ćutimo“).

Ali to nije bio kraj jer još uvek nije došlo do istinskog raskida sa Rimom, Kenterberi i Jork još uvek su bili u liturgijskom opštenju sa Svetom stolicom. Da bi proces ovog „prvog Bregzita“ bio dovršen bile su potrebne godine. 15. maja naredne 1532. donet je zakonski akt koji je potpuno razvlastio crkvu, koja više nije mogla donositi kanonske zakone bez kraljevskog odobrenja, čime je počeo period tzv. Potčinjavanja sveštenstva.

Mor je narednog dana zbog toga podneo ostavku, a glavni Henrijev ministar je postao Kromvel (koji nikada nije postao lord visoki kancelar nego je vršio druge funkcije a svoju moć i uticaj crpeo iz bliskog odnosa sa Njegovim Veličanstvom; inače, lord kancelar je tada stvarno bio i do danas formalno ostao najmoćniji položaj posle kralja, čak iznad premijera koji je sada samo po konvenciji najvažniji).

Ruševine Boltonskog priorata, stradalog tokom Engleske reformacije sredinom XVI veka. Henri VIII je prisvojio svu manastirsku zemlju i potom je prodao vlasteli. Foto: Wikimedia Commons/armadale.org.uk/Dr John Wells

Usledili su novi zakonski akti koji su korak po korak širili ideološki i religijski jaz između Londona i Večnog grada. Na primer, donet je zakon po kome sveštenici ne smeju Rimu da pošalju više od pet odsto prihoda iz prve godine svog parohijata, što je bilo toliko kontroverzno da je Henri tri puta morao da poseti Dom komuna da bi ga pretnjama primorao na pokornost. Donet je i zakon koji je zabranio ulaganje žalbi Rimu čak i za eklisiološka pitanja, a značajan je i zato što je Englesku proglasio nezavisnom i suverenom zemljom u svakom mogućem pogledu, pošto se u njemu našao paragraf koji kaže: „Ovo kraljevstvo Engleske je Imperija, i kao takva je prihvaćena u svetu, vladana od strane jednog Vrhovnog Poglavara i Kralja sa dignitetom i kraljevskim imanjem Imperijalne Krune...“

Dve godine kasnije, parlament će Henrija zvanično i konačno proglasiti „vrhovnim poglavarom na zemlji Crkve Engleske“ i odbaciti svaku njegovu potčinjenost bilo kome sa strane. U međuvremenu, januara 1533. godine odigralo se ono zbog čega je sve i počelo: Henri i Bolenova su se, nakon „medenog meseca“ u Francuskoj, venčali u Vestminsterskoj opatiji i kralj je napokon mogao da legne u postelju sa ženom svojih želja (koja je odbijala predbračni seks sa njim, što ga je dovodilo do ludila). Da do toga dođe olakšala je smrt arhiepiskopa Vorhema, inače žestokog protivnika poništavanja kraljevog braka sa Katarinom, i kraljevim imenovanjem predusretljivog Tomasa Kranmera na upražnjeno mesto. On ne samo što je poništio brak nego ga je pride proglasio činom protiv Božjeg zakona. Papa je uzvratio tako što je 11. jula opravdano ekskomunicirao i Henrija i Kranmera (Henri će biti ekskomuniciran ponovo decembra 1538. godine).

Sa antipapskim zakonodavstvom se nastavilo dalje. Prvo je parlament preusmerio porez na prihod od crkvenih poseda sa pape na krunu, a potom zabranio zemljoposednicima plaćanje „Petrovog dinara“, odnosno jednog penija godišnje koji se slao Rimu (istim zakonom je papa optužen za uzurpaciju i nerazumlje). Zakonom o izdaji iz 1534. svako negiranje kraljevskog prvenstva postalo je veleizdaja kažnjiva smrću; naredne godine su Tomas Mor i episkop Džon Fišer po tom osnovu pogubljeni. Konačno, 1536. Zakonom protiv papskog autoriteta ukloljen je poslednji delić rimske vlasti u Crkvi Engleske, a to je bila nadležnost u rešavanju sporova oko svetih spisa. U narednih pet godina doći će do zatvaranja manastira i kraljevskog prisvajanja celokupne njihove imovine, koja je potom prodata plemstvu.

Engleska kraljica Meri I, poznata i kao Krvava Meri zbog progona protestanata tokom 1550-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/Museo del Prado

Sam engleski narod (i njegova vlastela) nije pre ovih događaja bio okrenut ni protiv crkve ni protiv Rima, šta više, poštovao je papu, i poštovao je svoje episkope i parohe koji su mahom živeli pristojnim životima lišenim skandala (kardinal Vulsi koji je napravio nezakonito dete bio je redak izuzetak od pravila); ali nije bio ni spreman da se suprotstavi kralju zbog raskida sa Svetom stolicom. Uostalom, u njihovom životu se ovim nije se mnogo šta promenilo, obredi i struktura mahom su ostali isti.

Trebalo je vremena da se ovaj „Bregzit“ dovrši. Henrija je nakon smrti 1547. godine nasledio maloletni sin Edvard VI, rođen iz braka sa trećom suprugom Džejn Simor (Ana Bolen je bila pogubljena, baš kao i Kromvel i mnogi drugi; Henri se nakon nje ženio još četiri puta). Edvard je umro pet godina kasnije, i bio nasleđen od strane Meri, jedinog Henrijevog preživelog deteta iz prvog braka sa Katarinom.

„Krvava Meri“, kako su je prozvali, lako je poništila sve tekovine reformacije i vratila Englesku katoličanstvu, bez ikakve posebne reakcije plemstva i naroda. Čak su i njeni progoni protestanata (spalila je na lomači 280 ljudi) tekli prilično glatko, i samo je najava da će svom suprugu Filipu od Španije prepusti regentstvo izazvala kontroverzu (to je uradila dok je mislila da je trudna, strahujući da će zbog slabog zdravlja umreti na porođaju; ispostavilo se da joj je trudnoća bila fantomska).

Kada je umrla 1558. godine, kraljica je postala Elizabeta, Henrijeva kćer sa Anom Bolen, koja je odmah poništila sve tekovine kontrareformacije. Događaji narednih decenija — poput pokušaja Španske armade da napadne Englesku sa ciljem da je vrati Katoličkoj crkvi (što se okončalo fijaskom) ili Barutne zavere protiv Elizabetinog naslednika Džejmsa, kada je grupa katolika htela da digne u vazduh Dom lordova — kao i upornost reformatorskih bogoslova, postepeno su vezali engleski narod uz protestantstvo sa kojim je ovaj počeo da se identifikuje.

Engleska kraljica Elizabeta I poništila je kontrareformaciju svoje prethodnice kraljice Meri, i zacementirala raskid Crkve Engleske sa Rimom. Foto: Wikimedia Commons/National Portrait Gallery

Elizabeta je preminula 1603, a tek je tokom poslednje dve decenije njene 44 godine duge vladavine protestantstvo postalo istinski većinska religija. Samo je ta činjenica dozvolila engleskoj vladajućoj klasi da te godine sa odobravanjem dočeka protestantskog škotskog kralja, pomenutog Džejmsa VI, uprkos tome što su se te dve zemlje vekovima unazad bile klale. Ova personalna unija vek kasnije dovela je do stvaranja same Velike Britanije, kada su prikladnim zakonima ujedinjena dva parlamenta, engleski i škotski.

Elem, zbog sveukupnih posledica ovog „Bregzita“, Veliku Britaniju ne bi trebalo olako otpisivati, čak i ako stvarno napusti Evropsku uniju. Jer, Engleska reformacija odigrala je ključnu ulogu u potonjem razvoju, i same Engleske i čitavog Ujedinjenog Kraljevstva. Gotovo se može reći da bez ovih događaja ne bi bilo Britanske imperije koja je vladala svetskim talasima, da ne bi bilo njihove trgovačke dominacije i industrijske revolucije, jer protestantizam prožima svu modernu istoriju britanske nacije.

„Razvod“ sa Briselom na kraći rok izvesno će biti katastrofa za Ostrvo, ali ako prežive kao jedinstvena država, možda na duži rok ispadne dobro. Najverovatnije neće biti dobro ni na kraći ni na duži, ali ako neka zemlja ima predispoziciju da se izvuče iz ove nevolje, zbog svoje veličine, položaja, kulture i svega ostalog — onda je to Velika Britanija. Pod uslovom da zbog Bregzita ne postane Mala Engleska.

(O. Š.)

Tagovi: Ana Bolen, Bregzit, Engleska, Engleska istorija, EU, Henri VIII, Katoličanstvo, Kraljica Elizabeta Prva, Papa, Protestantizam, Reformacija, Rim, Rimokatoličanstvo, Tjudori, Tomas Kromvel, Tomas Mor, Ujedinjeno Kraljevstvo, UK, Velika Britanija

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (4)
Poređaj komentare:
  • L
    Lala

    Burna istorija, nema sta.

  • F
    FANTOM

    E nije ovo srednji vek i mnoge kolonije iz kojih su uzimali sta su hteli i bili vlasnici zivota i smrti. Neumesno je to porediti. Ali njima vise ekonomija i bogatstvo nije u prvom planu. Cuvajte se oni spremaju nove pogrome daleko od njihovih granica kako bi se ratosiljali viska vojne tehnike i sve veceg narastajuceg siromastva vesto sakrivenog iza saveza jakih partnera udruzenih u zlocinu. Povratak u EU ili slanje siromasnih u ratove kao topovska hrana pitanje je sad?

  • Ć
    ĆupričaninSWE

    Kad li će ovi naši da se dozovu pameti???

Nadrealni prizor sa fronta: Vojnik lebdi iznad saboraca i tera da se zapitate, zbog čega se ratuje

Nepoznati detalji o pesmi "Tamo daleko", zbog koje Vlada Georgieva napadaju crnogorske institucije

Kako je ustaški poglavnik Pavelić pridobio Dražinog čoveka od poverenja, generala Đukića

Ljubimica ili ljubavnica: Kakva je zaista bila priča o odnosu Orlove i Staljina?

Ante Pavelić je u zločinačkoj mašineriji imao 13 Srba, koji su bili "veće ustaše od ustaša" (IMENA)

Ivan je pronašao skelet star 1.000 godina i od tog trenutka njegov život je stalno bio u opasnosti

Ante Pavelić je pio 20 piva dnevno, a u dvojicu Srba imao veliko poverenje: Nikad objavljeni detalji

Dan koji je američku demokratiju zavio u crno: Sve o pokolju studenata na Kent Stejtu

Pismo srpskih oficira rasplakalo ćerku poginulog austrougarskog potpukovnika: Divim se vašoj pažnji

Ostrvo smrti naših junaka: Srbi i Grci se ovde ne kupaju, jeza u svakom pogledu na "Plavu grobnicu"

Stojanovo pismo majci svedoči o svim mukama i patnjama vojnika: Bolne scene u Srpskoj kući na Krfu

Verovali ili ne, Amerika je svoju himnu dobila samo zahvaljujući Riplijevom „Verovali ili ne“

Na današnji dan cunami je razorio Aleksandriju: Tlo se zaljuljalo i niotkuda se pojavila voda

Izvela je žešći dribling od Kristijana, Mesija i Karija: Ova antilopa je hit na internetu (VIDEO)

Sovjetski Savez imao sopstveni kalendar: Sve bizarnosti boljševičke petodnevne i šestodnevne sedmice

Način na koji je otkriven Pluton vratiće vam veru u nauku, da više ne padate na ravnozemljaške bajke

Grad planski sagrađen za izbeglice iz Černobilja decenijama najbogatiji u Ukrajini

„Žena! Zamislite, žena!“: Kako je Musolini primio metak kroz nos prilikom prvog pokušaja atentata

Posle 40 godina skrivanja "Himleru NDH" se sudilo u Zagrebu: Nije znao za šta i sve je prespavao

Zašto Rusi ponovo obožavaju Staljina, čoveka koji ubio milione Rusa?

Dan kada je rođen Nikola Tesla: Ovako je govorio jedan od najvećih umova svih vremena

Tragična sudbina srpske Ane Frank: Jevrejka Reli jedini je preživeli član svoje porodice u Beogradu

Dan kada je umrla dvostruka nobelovka Marija Kiri, jedna od najpriznatijih naučnica svih vremena

Spektakularno bekstvo Sima Vučkovića: Ustaše vodile 30 ljudi na streljanje, a samo on odbio da umre

U SAD-u su ranije zatvarali nemoralne i "sumnjive žene", kao i one koje nisu htele seks sa policijom

Jedan pozitivni primer saradnje Srba i Albanaca tokom procesa našeg razgraničenja pre sto godina

Pre 52 godine australijski premijer je nestao bez traga i glasa. Misterija nikada nije rešena

U malom selu čak 250 bračnih parova ima blizance: Fenomen je misterija, zbunjeni su čak i genetičari

Kako su u Jordanu otkriveni ostaci hleba starog više od 14.000 godina

Vicevi o Staljinu i režimu zbog kojih su mnogi završili u zatvoru, zbog pošalica se plaćalo i glavom

Selo kao izašlo iz bajke ili „Ubistava u Midsameru“, kako vam više odgovara

Bizarnosti sovjetskog sistema: Staljin nikada nije bio šef države

Aljende je ostavio trag u politici Čilea, a njegovo samoubistvo i danas budi mnoge sumnje (FOTO)

Kako je po jednom narodnom predanju nastalo prezime Obilić?

Za ovog princa su govorili da je posećivao bordele, ali i da je bio serijski ubica Džek Trbosek

Da li je ova žena u češkim Sudetima srećna ili tužna dok roni suze i salutira Hitleru?

Kako je Rusija samo 35 godina posle Krimskog rata ušla u savez sa bivšim neprijateljima

Prvi parobrod koji je preplovio Atlantik: Zabranili mu kretanje da ne bi njime oslobodili Napoleona

91 godina od atentata u Beogradu koji je uništio jugoslovensku ideju i promenio Hrvatsku (VIDEO)

Princeza Margaret je važila za ikonu stila i buntovnu ženu, koja se odrekla prave ljubavi (FOTO)

Tri mlada srpska pilota bila su prve kamikaze, ovako su pohrlili svojim avionima u smrt

Na današnji dan obnarodovan je Milanski edikt: Posle 3 veka mučenja, hrišćani su mogli da ispovedaju svoju veru, bez straha od progona

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima