Nema šta da se vidi, produžite dalje, to samo Egipćanin prodaje mumije nasred ulice, sve normalno

Egipćanin nasred ulice 1875. godine prodaje mumije. Foto: Wikimedia Commons/Félix Bonfils/Lewenstein/GEO-Special Ägypten, Nr 3. Juni 1993 S. 16 (Kommentar) und 17 (Foto)

Predusretljivost i podilaženje zahtevima turista izgleda nisu nikakva savremena boljka Egipćana, već stara i dobro razvijena trgovačka praksa: po svemu sudeći, prodaja drevnih mumija bogatim evropskim i američkim turistima, kao da su u pitanju najobičniji predmeti i suveniri, bila je uobičajena tokom devetnaestog veka.

Ali dobro, to smo već znali; uostalom, upravo je tako Beogradska mumija stigla u naš grad, tako što ju je Hadži Pavle Riđički plemeniti Skribešćanski (1805—1893) poklonio Narodnom muzeju jula 1888. godine, svega nekoliko meseci nakon što ju je, skupa s drvenim kovčegom, pazario u Luksoru i to „ne za sebe, nego za srpski narod“.

Ipak, iskreno, nijednog trenutka nam nije palo na pamet da je došao u njen posed kupovinom koja se odvijala bukvalno na ulici. Možda i nije tako, ali na osnovu ove fotografije ne možemo da isključimo tu mogućnost: ona je nastala deceniju pre nego što je gospodin Riđički boravio u Egiptu, tačnije 1875. godine, a prikazuje Egipćanina koji drema pored puta i čeka stranog kupca kojem će prodati komad svoje bogate kulturne baštine. Među ponuđenim stvarima su i tri mumije, izvađene iz svojih grobnica, od kojih je jedna razvijena i peče se na suncu.

Kako je došlo do toga? Pljačkanje grobova u Egiptu, suprotno uvreženom antizapadnjačkom diskursu, zapravo je počelo još u Starom Egiptu: nakon što bi prošlo nekoliko vekova, možda i nekoliko decenija, svakoj grobnici je pretila opasnost od pljačke, i samo su najskrivenije, poput zaboravljene Tutankamonove, ostale netaknute. Recimo, Keopsova piramida sagrađena tokom Starog kraljevstva oko 2560. godine p.n.e, bila je poharana možda već tokom Prvog prelaznog perioda koji se desio pola milenijuma kasnije, a sasvim sigurno tokom perioda Srednjeg kraljevstva koje je usledilo odmah potom.

Tutankamonova zlatna posmrtna maska. Foto: AP/Tanjug

Nekoliko hiljada godina kasnije situacija je bila daleko gora, jer sada muslimanski Egipćani nisu imali nikakvog razloga da poštuju prvobitno kulturno nasleđe svoje zemlje, pre svega zato što ga i nisu doživljavali kao svoje. Ono je bilo nešto strano, nešto tuđe, nešto protivno srži islama. Zato, kada je Napoleon svojom kampanjom u Egiptu 1798—1801. godine otvorio Evropljanima vrata te magične zemlje, nisu imali ništa protiv da se uzima šta god se hoće, dok god se plaća.

Prvo Francuzi a potom i ostali, tada su prvi put došli u pravom smislu u neposredni dodir sa ovom antičkom civilizacijom, o kojoj su vekovima unazad gutali sve što su mogli da pronađu kod starih pisaca. Shodno tome, nije se imao razvijeni osećaj za pristojno i normalno u odnosu prema toj civilizaciji; prosto je bila vremenski tako daleka da nije delovala čak ni realno, zbog čega je došlo do objektivizacije njenih subjekata. A pritom, ako sami Egipćani mogu da prodaju mumije na ulici, zašto ne bi i kupci iz Evrope mogli da prave privatne zabave na kojima su glavni događaji njihova razmotavanja.

Da, dobro ste čuli: evropske elite pretprošlog veka bi se skupile na tematskoj zabavi, pa bi nakon temeljne pripreme te podizanja atmosfere, domaćin polako i dramatično odmotao mrtvo telo umotano u krpe i zavoje, mrtvo telo čoveka koji je maltene kidnapovan iz svog večnog počivališta i kojem je poremećen mir posle nekoliko milenijuma u grobnici, uz klicanje i aplaudiranje okupljenih. Bizarno. Njihovi potomci se toga danas zgražavaju.

Ali to čak i nije najgore što ćete pročitati u ovom tekstu. Najgore je to što su kasnije, kako je industrijska revolucija sve više i više napredovala, mumije ljudi i životinja u ogromnim količinama kupovane i otpremane u Veliku Britaniju i Nemačku radi prerade za đubrivo. Neke su korišćene za proizvodnju posebnog smeđeg pigmenta, drugima su uklanjani zavoji koji su se potom koristili za proizvodnju papira. Mark Tven pominje na jednom mestu, da su sami Egipćani mumije koristili kao gorivo za lokomotive.

Beogradska mumija. Foto: Telegraf

Razume se da su najočuvanije i dalje kupovane od strane muzeja i privatnih kolekcionara, a oni manje imućni zadovoljavali su se njihovim delovima: rukom, glavom, stopalom. Tolika je potražnja bila za mumijama, da je uskoro nestalo grobnica za poharu i pljačku, pa su se dovitljivi prevaranti u zemlji faraona dosetili da prave lažne mumije od tela pogubljenih kriminalaca, staraca umrlih prirodnom smrću, sirotinje i stradalih od zaraznih bolesti; zakopavali bi ih u pesak ili punili bitumenom pa izglagali suncu, kako bi izgledale uverljivo.

Što se tiče naše gorepomenute Beogradske mumije, u pitanju je osoba (to je tako lako zaboraviti, ali ne treba zaboraviti nikada: u pitanju je osoba, ljudsko biće koje je nekada živelo, čovek s imenom) koja se zvala Nesmin, što znači „onaj koji pripada bogu Minu“.

Bio je član svešteničke porodice koja je opsluživala hram boga plodnosti Mina; razume se, Nesmin je takođe bio sveštenik tog božanstva, a živeo je oko 300. godine pre nove ere, za vreme helenističkog Ptolemejskog kraljevstva, koje je osnovao Aleksandrov general i prijatelj iz detinjstva Ptolemej I Soter. Otac mu se zvao Unefer, dok je majka Čai-Hator-Imu svirala instrument sistrum pri istom hramu. Deda mu se zvao Džed-Hor. Sa visinom od 165 centimetara, bio je nešto niži od ondašnjeg proseka na Istočnom Mediteranu koji je iznosio oko 170.

Nesmin pod rukom drži gusto namotan svitak koji još uvek nije izvađen i konzerviran jer se čeka da se steknu uslovi; ipak pretpostavlja se da je u pitanju „Knjiga mrtvih“. Kod sebe je imao, između ostalog, amajliju boginje Maat (jedne od najvažnijih koja je bila otelovljenje reda, istine, harmonije, ravnoteže, pravde i zakona), srce Ib, Udžat-oko, Džed-stub i Ozirijačnu trijadu. Izvađen je iz grobnice kod Ahmima, u današnjem guvernoratu Sohad u Gornjem Egiptu, na nekih dvesta kilometara od Luksora.

VIDEO: Zahi Havas o najvećim otkrićima u Dolini kraljeva i ispod velikih piramida

(P. L.)