• 0

Tokom Drugog svetskog rata Britanija i Francuska zamalo su postale jedna zemlja

Bio je to predlog koji su podržali Vinston Čerčil i britanski kabinet, kao i francuski premijer Pol Rejno i Šarl de Gol, ali ga je na kraju blokirao francuski kabinet

  • 0

Više od 1.000 godina Britanija i Francuska imaju burne odnose. Još otkako je vojvoda od Normandije, Vilijam Osvajač, uspešno izvršio invaziju na Englesku 1066. godine i preuzeo engleski presto, dve nacije su bile između nemirnog mira i rata. Uprkos ovim turbulentnim odnosima više od 10 vekova, dve zemlje su zamalo postale jedna nacija tokom Drugog svetskog rata, koja je trebalo da se zove Francusko-britanska unija.

Bio je to predlog koji su podržali Vinston Čerčil i britanski kabinet, kao i francuski premijer Pol Rejno i Šarl de Gol, ali ga je na kraju blokirao francuski kabinet.

Predlog da se dve nacije ujedine tokom Drugog svetskog rata nije bio prvi i jedini, koji se zamalo ostvario. Međutim, kada je do toga došlo poslednji put, obe zemlje su bile kraljevstva. To je bilo mnogo pre nego što je koncept nacionalne države nastao.

Kada su Vilijam, vojvoda od Normandije i njegovi ljudi izvršili invaziju Engleske 1066. godine i porazili anglosaksonce u bitki kod Hejstingsa, promenili su kurs istorije i za Francusku i za Englesku.

Normanski osvajači su tokom narednih vekova promenili engleski jezik, do tačke u kojoj je oko 45 odsto engleskih reči izvedeno iz francuskog jezika.

Međutim, uprkos ovom spajanju jezika i kulture, Francuzi i Englezi ostali su dve vrlo odvojene nacije. Tokom sledećih nekoliko vekova, vladari i Francuske i Engleske neprestano će se boriti oko različitih teritorija i kraljevstava - kao i za prestole.

Tokom Stogodišnjeg rata Francuska i Engleska bile su u sukobima. Čak i nakon njegovog završetka 1453. godine, mir koji je postignut bio je krhk.

Obe nacije su u Novom svetu uspostavljale rivalske kolonije. Završile su boreći se jedna protiv druge u posredničkom ratu, dok je Francuska podržavala SAD u njihovom ratu za nezavisnost protiv Britanije.

Kasnije, nakon Francuske revolucije, Napoleon Bonaparta i njegova armija krenuli su u osvajanje Evrope. Britanija je odigrala ključnu ulogu u zaustavljanju njegovih i francuskih ambicija.

Napoleon Bonaparta

Britanci su bili ključni u zaustavljanju Napoleona Bonaparte. Foto: Wikimedia/DcoetzeeBot

Nakon ovog dugog perioda konstantnog animoziteta, odnosi između Francuske i Britanije počeli su da se poboljšavaju. Na početku 20. veka bile su prisnije nego ikada ranije dok su se borile rame uz rame kao saveznici u Prvom svetskom ratu.

Međutim, kada je Hitler pretio na naruši stabilnost celog evropskog kontinenta 1939. godine Francuska i Britanija su došle do tačke kada su ozbiljno razmišljale da postanu jedna, ujedinjena zemlja.

Ideju ujedinjenja dve zemlje prvi je predložio šef anglo-francuskog komiteta za koordinaciju Žan Mone, u decembru 1939. godine. Mone je bio ambiciozni vizionar čiji su krajnji cilj bile Sjedinjene Evrosple Države, po uzoru na SAD.

Adolf Hitler, poseta, Berghof

Čemberlen sa Hitlerom Foto: Wikimedia/Tom dl

Govorio je o ideji ujedinjenja dve zemlje, koja bi se zvala Francusko-britanska unija, sa Nevilom Čemberlenom i Vinstonom Čerčilom i drugim bitnim britanskim političkim figurama. I svi su bili za to.

Kada je počela nacistička invazija Francuske 10. maja 1940. dovedena je u pitanje pozicija francuskog premijera Rejnoa.

Nakon što je postalo jasno da se nemačkim snagama ne može odupreti, veliki deo njegovog kabineta želeo je da on dogovori uslove primirja sa Nemačkom.

Velika Britanija, međutim, nije želela da Francuska pristane na bilo koje posebne uslove primirja. Šarl de Gol, odlučni pristalica Rejnoa i čovek koji je odbio kapitulaciju pred Nemcima, razgovarao je s Moneom o njegovoj ideji ujedinjenja. Pozvao je Čerčila i njegov kabinet da se založe za to.

Sarl de Gol u generalskoj uniformi tokom Drugog svetskog rata cirka 1942

Šarl de Gol u generalskoj uniformi tokom Drugog svetskog rata cirka 1942. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Ako bi Francuska i Velika Britanija bile zvanično ujedinjene, Francuska bi mogla da pojača svoju borbu protiv nemačkih okupatora.

Čerčil i njegov ratni kabinet složili su se da je to dobra ideja. Prema predloženim uslovima, Fracusko-britanska unija bila bi jedinstvena nacija s jednom ujedinjenom vojskom i jednom valutom. Svi britanski i francuski državljani automatski bi postali državljani Unije. Oni bi se mogli slobodno kretati po njenoj teritoriji, koja bi obuhvatala celu Veliku Britaniju i Francusku.

Premijer Rejno želeo je da nastavi s tim planom, uglavnom zato što je značio da može da nastavi borbu protov nemačkih osvajača, umesto da se preda.

Ali dok su ga neki članovi kabineta podržali, mnogi su bili mnogo manje oduševljeni ujedinjenjem svoje zemlje sa Britanijom. Zapravo, neki su otišli ​​dalje rekavši da će radije biti provincija nacističkog Rajha nego da se ujedine s Britanijom.

Rejno, razočaran nedostatkom podrške iz svog kabineta, podneo je ostavku ubrzo nakon izlaganja ideje. Novu vladu formirao je Filip Peten, bivši general iz Prvog svetskog rata i pristalica traženja mira sa Nemačkom.

Pod Petenom 22. juna 1940. godine potpisano je primirje između Francuske i Nemačke - i to je bio poslednji ekser na kovčegu za bilo koje planove ujedinjenja Francuske i Britanije.

(A. M.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima