Putevima kokaina u kraljevskom Beogradu

Foto-kolaž: Shutterstock, Wikipedia/Jelica

Pod uslovom da niste iz konzervativne seoske sredine, ako trenutno imate između petnaest i četrdeset godina a nesvesni ste količine narkotika koja se nalazi u opticaju, mora biti da živite ispod staklenog zvona, bez dodira sa stvarnim svetom. Ako čekate na red u klupskom toaletu, i iz jedne kabine izađu dve osobe, a vama prva pomisao bude romantične prirode... pa, ko smo mi da vam otkrivamo šta se zapravo dešavalo iza vrata.

Ali takvo stanje stvari nije novost; droge na ulicama Beograda ima u većim količinama još od sedamdesetih godina, naravno ne u meri u kojoj je ima nakon raspada Jugoslavije i njenog sistema, a svakako ne u meri u kojoj je ima danas. Čini se da je samo socijalistički režim bio kadar i sposoban da suzbije njenu zastupljenost, mada, kao što možemo da vidimo, pri kraju svog postojanja čak ni on ne načisto. Taj režim je, međutim, u tom smislu bio vrlo efikasan tokom prve tri decenije posle Drugog svetskog rata, kada su efikasnim merama praktično eliminisali narkotike sa tržišta.

Preporučujemo

E, sad, „eliminisali narkotike sa tržišta“ zbuniće one koji nisu svesni da je narkomanija predstavljala vrlo ozbiljan problem za vreme Kraljevine Jugoslavije (ilegalno narko-tržište tokom osovinske okupacije neistraženo je polje u našoj istoriografiji, ali teško da ga nije bilo, posebno u gradovima poput Beograda i Zagreba, uprkos totalitarnoj prirodi režima koji su ih kontrolisali), mada to ne znači da su sa tim vezani narkotici sami po sebi bili ilegalni.

Kokain, recimo, nije bio sam po sebi van zakona, toliko može da se zaključi iz teksta koji ćemo preneti; takođe, Kraljevina Jugoslavija je sa udelom od 43 odsto bila najveći svetski proizvođač opijuma, njegovog derivata morfijuma, i njegovog derivata heroina. Zapanjujuće, zar ne? Sjedinjene Države su nam 1936. nakratko čak uvele i sankcije na izvoz legalnog opijuma, a o nama se raspravljalo i pred Društvom naroda.

Nekadašnji izgled Trga Nikole Pašića u starom Beogradu. Foto: Wikipedia/Jelica

To, razume se, nije cela priča, zato što je primarna upotreba opijuma bila u farmaceutskoj industriji, jer je bio u pitanju snažan analgetik; morfijum je bio efikasan za ubijanje bolova, pa se takođe koristio u medicinske svrhe, kao i heroin koji je razvijen zato što se shvatilo da morfin razvija snažnu zavisnost, što se posle pokazalo i za heroin, koji je prvobitno prodavan kao lek protiv dečjeg kašlja.

Njihova legalnost i zastupljenost na tržištu, kao i nesposobnost državnih organa i sveprisutna korupcija, doveli su do toga da je između osam i deset tona jugoslovenskog opijuma svake godine nalazilo svoj put do crnog tržišta, što je napravilo haos (države su kasnije neselektivno zabranile sve narkotike kao da su svi podjednako štetni i kao da svi izazivaju podjednaku zavisnost; jedino je etanol uspeo da preživi „seču“, zbog društvene prihvatljivosti alkohola koji je sastavni deo evropske kulture, i zato što narodu ne možete potpuno oduzeti pravo na remećenje svesti).

Kraljevina Jugoslavija je sredinom tridesetih pristupila konvencijama Društva naroda koje su imale za cilj da suzbiju ovu nedozvoljenu trgovinu, ali nisu ih nije poštovala, delom zbog neefikasnosti tadašnje države, a delom da bi se smirili bankari, privrednici i proizvođači maka koji su burno negodovali zbog takve politike rukovodstva, koja je bila neiskrena, budući da je rukovodstvo isključivo brinulo o vlastitim interesima a ne o interesima Kraljevine (što su pokazali aprila 1941. bekstvom iz zemlje).

Istražujući o ovoj temi, sasvim slučajno smo naleteli na jednu reportažu koja je 1. januara 1933. (reklo bi se, adekvatna novogodišnja tema) objavljena u beogradskom dnevniku „Vreme“. Posredi je treći deo reportažnog serijala o iskustvima i doživljajima domaćih privatnih detektiva, u ovom slučaju o „tajnama detektivskog biroa kod Univerziteta“, sa vrlo primamljivim i uzbudljivim naslovom: „Beogradske dame koje uzimaju morfijum i kokain“.

Dve žene na ulicama Berlina maja 1929. kupuju kapsule kokaina od čoveka koji je bio poznat kao „Koks Emil“. Nacistička propaganda ga je kasnije u opisu ove slike nazvala „najgorim parazitom velikog grada“. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-07741 / CC-BY-SA 3.0

Sagovornik novinarskog para bila je izvesna gospođica Hadži-Starević, koja je prvo pričala o jednoj svojoj prijateljici, koja ju je zamolila da joj pravi društvo, pošto na Topčideru želi da osmotri neku vilu, sa namerom da je kupi. Hadži-Starevićeva je znala da ova za to nema novca, ali je pristala. Ispostavilo se da je „sopstvenik“ vile najverovatnije bio, danas bismo rekli, diler; to se da zaključiti iz teksta, zbog toga što se žena sa njim sastala na glavnom ulazu, i zbog onoga što se posle desilo u automobilu, a Hadži-Starevićevu je verovatno pozvala radi vlastite sigurnosti.

Dok su se kolima vraćali ka gradu, pričala je šefica ovog detektivskog biroa, njena se prijateljica stresala kao u groznici, stiskala tašnu, otvarala je nervozno da se uveri da li je sve tu, žurno zatvarala, i čim je vozač usporio, zasukala suknju „ispod debelog i skupocenog astragana“, sagla se i zabola iglu u nogu, pa potom mutnim očima gledala šofera pred sobom, dišući ubrzano. „Morfijum“, objasnila je novinarima Hadži-Starevićeva, koja je pre nego što je ovo ispričala, izbacila iz kancelarije agenta koji je ušao bez dozvole, i koji je sada strpljivo čekao dozvolu da pristupi.

Dozvolu je tada napokon dobio.

Bilo bi greh prepričati ovaj deo reportaže, pošto je krajnje uzbudljiv i interesantan, i pošto iz njega mnogo može da se nauči o ondašnjem beogradskom društvu; zato ćemo vam ga preneti u integralnom obliku. Nakon što je „najzad stroga gospođica Hadži-Starevićeva“ dopustila da revnosni agent uđe i preda joj referat, ispisan olovkom na „dugačkom tabaku hartije“, koji je predstavljao izveštaj o praćenju izvesne gospođice, namrštena je naglas pročitala sledeće:

Prva ilustracija u reportaži „Beogradske dame koje uzimaju morfijum i kokain“, koju je dnevnik „Vreme“ objavio 1. januara 1933. godine. Foto: Public domain/unilib.rs, „Vreme“

„Gospođa je imala plav zimski kaput. Od kuće je, skrenuvši kod »Boema« pošla Knez Miletinom, izbila pred Pozorište gde je na časak svratila u apoteku pa se uputila Založnoj banci. Tu je izvadila iz tašne jednu grivnu i predala je činovniku na šalteru. Novac je odmah dobila. Zatim je išla ulicom Kralja Milana i ulazila u svaku apoteku i drogeriju. Najmlađima je pokazivala recept. Dok su oni čitali sela bi na prvu stolicu. Dva apotekarska pomoćnika rekli su da je recept neispravan. Ostali su, sumnjivo vrteći glavom, uveravali da nemaju ono što želi. Gospođa je bila sve nervoznija.

Kod »Slavije« je tačno u 6 časova ušla u ordinaciju zubnog lekara. Ušao sam za njom i iz pretsoblja, u kome nije bilo nikoga, video da je bez kucanja upala u doktorovu sobu. Veći deo vrata je u staklu.

Čuo sam:

— Doktore, smilujte se. Falsifikovala sam Vaš recept i opet mi ne daju.

— Šta to, dušo?

— Oh, koksa...

Čovek poduže nije odgovorio.

Ona je grcala.

Doktor je pogledao prema jednom mestu kod vrata:

— Vidite da nemam. Portir je i mene slagao.

— Založila sam grivnu. Sav novac uzmite. I mene, eto...! Dajte mi, doktore...

Glasno je plakala.

Nešto je odjednom uz vrisak tresnulo o pod. Doktor se ustumarao.

Druga ilustracija u reportaži „Beogradske dame koje uzimaju morfijum i kokain“, koju je dnevnik „Vreme“ objavio 1. januara 1933. godine. Foto: Public domain/unilib.rs, „Vreme“

— Eh, kao epileptičar! A nemam... I ja bih hteo!

Petnaest minuta sam kroz staklo nazirao samo doktorovu krupnu figuru u belom mantilu. Ona je najzad izišla.

Lice joj je bledo i koža sivkaste boje, jagodice i usne bez krvi. Ima mlitave nabore na licu i grlu. Nos podnaduo, suve proširene nozdrve, a rskavičava pregrada između njih opuštena. Mršava.

Vratila se istim putem. Kod dansinga... blizu ruskog restorana... ušla je na kapiju višekatnice.

Sa prozora pored stepenica prve zgrade video sam:

U bogato mebliranoj sali sedelo je zavaljeno u duboke fotelje nekoliko dama i gospode. Neki su činili rukama smešne gestove. Dvojica su bili kao trupci nepomični.

Jedan nalickani starac priđe gospođi. Iz svoje tašne ona izvadi jednu kutijicu i starac joj nasu nešto u nju.

Posle pola časa gospođa se uputila mirno kući...“

Novinska reportaža se završava značajnom konstatacijom gospođice Hadži-Starevićeve, koja je, nakon što je dovršila čitanje, podigla glavu i novinarima značajno kazala: „Kokain! U Beogradu ga mnogi uzimaju.“

Zbog čudnovato detaljnog fizičkog opisa gospođe koja je bila u mahnitoj potrazi za „lobetinom“, spremna da se zbog nje doktoru poda i telesno, gajimo izvesne rezerve prema autentičnosti teksta, ali čak i ako su novinari sve izmislili, verujemo da su pisali poučeni ličnim iskustvom, da je sve utemeljeno na nekoj stvarnoj osobi, njenom izgledu i ponašanju, a verujemo i da su autori poznavali veliki broj uživaoca morfijuma, kokaina, i drugih droga koje su se mogle kupiti na ulicama našeg grada.

(P. L.)