London bi da se otcepi od UK?! Bez ikakve kampanje 20% Londonaca želi nezavisnost

Big Ben u suton, London, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske. Foto: Public domain/© User:Colin / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0

Nakon što je 1963. okončan šestogodišnji proces stvaranja nezavisne Malezije, od nekoliko različitih britanskih kolonijalnih poseda u Južnom kineskom moru, njen sastavni deo postao je i Singapur — grad na samom špicu Malajskog poluostrva, do tada jedan od najvažnijih britanskih gradova na Dalekom istoku, po tome sličan Hongkongu.

Preporučujemo

Ali narod Singapura na referendumu o pristupanju novoj državi nije imao opciju nezavisnosti već se samo izjašnjavao o modalitetima odnosa sa centralnom vladom, pa je od samog početka sa njom u sukobu bila regionalna vlada(Malezija je vrlo specifična federacija do dana današnjeg). Tenzija su velikom brzinomn rasle, rečnik postala sve oštriji, razmenjivane su pretnje i uvrede, u gradu su čak izbili i neredi, pa je malezijski parlament već odmah 1965. sa 126 glasova za i nijednim protiv, izbacio Singapur iz saveza.

Tako je Singapur — grad na istoimenom ostrvu veličine 710 kvadratnih kilometara, sa 63 okolna ostrva i jednim udaljenim koji svi zajedno ima površinu od oko 15 kilometara kvadratnih — postao nezavisna država, što je ostao do dana današnjeg, na veliku sreću svog stanovništva koje spada u red najdugovečnijih na svetu i koje uživa sedmi najveći BDP po glavi stanovnika — sve očekivano, budući da im se grad-država globalno visoko kotira po praktično svakom kriterijumu koji postoji.

Ovo je jedini savremeni primer istinske urbane secesije; izdvajanje Vatikana iz Italije, mada jeste urbana secesija, nije istinska, radi se o samo jednom malom delu Rima, i pritom je bitno različita predistorija koja je do toga dovela (Vatikan predstavlja obnovu Papske države koja je nastala tokom druge polovine prvog milenijuma i postojala sve do 1870. kada je sveže ujedinjena Kraljevina Italija osvojila Rim).

Foto: Tanjug/Privy Council via AP

Ali da se prestonica jedne zemlje izdvoji iz matice i postane nezavisna — to se verovatno nikada nije desilo. A upravo je to ono što želi pozamašan broj Londonaca, i to zbog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije. Zapravo je zamisao nezavisnoga Londona postala aktuelna još tokom škotskog referenduma 2014., kada je ta zemlja pokušala da obnovi svoju državnost posle nešto više od tri veka zajedništva sa Engleskom; ali je tek nakon uspelog referenduma o izlasku iz EU dobila na zamajcu.

Za razliku od celog UK koje je većinom od 51,89 odsto glasalo za izlazak iz Unije (Engleska većinom od 53,38 odsto i Vels većinom od 52,53 odsto), London je glasao za ostanak komotnom većinom od 59,93 odsto, baš kao i Severna Irska (većinom od 55,78 odsto), baš kao i Škotska (gde je svega 38 odsto birača bilo za izlazak), koja sada pokušava da se izbori za novi referendum o nezavisnosti, pozivajući se upravo na tu činjenicu.

Delovi prestonice koji su podržali istupanje su malobrojni i nalaze se na rubovima Šireg Londona, a pojedini delovi gradskog jezgra su podržali Uniju u dramatičnoj nesrazmeri sa ostatkom Engleske; recimo Sadark je većinom od 72 odsto želeo da UK ostane u EU. Posledica je bila peticija koju je potpisalo 180.000 Londonaca, kojom se zahtevalo od gradonačelnika Sadika Kana da zatraži nezavisnost.

Foto: Tanjug/AP

Zamisao je naišla na iznenađujuće veliku podršku i javnosti i stanovništva; naravno, daleko je to od većine, ali svejedno pričamo o pozamašnom broju. Uz nešto manje od 30 odsto neopredeljenih, što je već samo po sebi značajno, imali smo u anketi sprovedenoj jula 2016. čak 11 odsto građana koji su podržali nezavisnost, uz 23 odsto onih koji su podržali ideju zasebnog londonskog parlamenta, kakav imaju Škotska, Vels i Severna Irska, što bi značilo barem izdvajanje Londona iz jurisdikcije Engleske.

Zajedno sa neopredeljenima, govori potencijalno o polovini londonske populacije. Dva meseca kasnije jedna druga agencija sprovela je anketa koja je udeo independentista stavila na skoro 20 odsto. U međuvremenu je podrška ovoj zamisli nesumnjivo opala, mada svežijih anketa nema, pa se ne može tvrditi bilo šta konkretno; posebno u svetlu ovih protesta, ko zna šta nosi sutra, argumenti u prilog secesije Londona mogli bi biti sve izraženiji kako godine i decenije budu prolazile.

Ljudi koji su za nezavisnost ili barem široku autonomiju kakvu uživaju drugi konstitutivni delovi UK, navode da je London „svetski grad“, da je demografski i ekonomski različit od ostatka zemlje, da ima osam miliona stanovnika (više od Srbije, za početak, ali mnogo važnije — slično Austriji a više od nekih članica poput Danske, Republike Irske i Hrvatske; ako bi London bio članica EU, bio bi 15. po populaciji), da se suočava sa drugačijim izazovima, da je otvoren ka drugima i ka svetu, da želi saradnju sa susedima, i tako dalje.

Londonski Siti finansijsko je središte Ujedinjenog Kraljevstva i jedno od najvažnijih centara na svetu. Foto: Public domain/© User:Colin and Kim Hansen / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0

Najistaknutiji proponent nezavisnosti bio je laburistički strateg lord Spenser Livermor, koji je isticao da bi London imao dvostruko veći BDP od Singapura, dok je novinar Toni Travers svojevremeno pisao da bi Sadik Kan imao svako pravo da nakon referenduma obavesti vladu da je London glasao za EU te da gradsko veće vladu smatra disfunkcionalnom.

To se nije desilo, niti postoji ikakva šansa da će se desiti u doglednoj budućnosti, premda analitičar Kevin Doran kaže da je londonska nezavisnost ne samo moguća nego i neizbežna u narednih 20-30 godina. Oponenti tvrde da su takve inicijative smešne, da su ništa do fantazija, jer nijedna zemlja neće tek tako pustiti svoj glavni grad da se otcepi. I to jeste činjenica. Čak je i pomisao na referendum praktično nemoguća, nezamislivo je da vlada i britanski parlament to dozvole.

Ali niko ne može da tvrdi da će i samo Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske postojati tamo negde 2050., mnogo je neizvesnosti, mnogo je nepoznatih, i biće ih sve više, razlike između Londona i ostatka zemlje biće sve izraženije; udeo nedomicilnog stanovništva osetno je veći u prestonici (30 odsto, naspram 15 u Engleskoj i 13 u čitavom UK). Dakle, ko zna šta nosi sutra. Uostalom, možda i Beograd za sto godina bude hteo nezavisnost; poznato je da pojedini njegovi delovi to već decenijama traže.

(P. L.)