• 92

Velika Banovina Srbija: Da nas Hitler nije napao, ovako bi izgledala karta Kraljevine Jugoslavije

Posle dve decenije integralnog jugoslovenstva kao zvanične ideologije Kraljevine, propast te politike konačno je priznat leta 1939. kada je obrazovana Banovina Hrvatska. Ali paušalno rešenje jednog pitanja otvorilo je dva nova

  • 92
Velika Banovina Srbija, Adolf Hitler, karta Kraljevine Jugoslavije, grafika

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Wikimedia/Jerry J. Jostwick/Signaleer/PANONIAN

Integralno jugoslovenstvo bilo je temeljna ideologija Kraljevine SHS odnosno Jugoslavije, od samog njenog osnivanja krajem 1918. godine. Cilj je bio da se od Srba, Hrvata i Slovenaca stvori jedna nacija, Jugosloveni, štaviše, jedan jedinstveni etnos, zbog čega se u javnosti uvek govorilo o trima plemenima jednog istog naroda.

Politika integralnog jugoslovenstva ponajbolje se očituje u prirodi zvaničnih popisa iz 1921. i 1931., na kojima se stanovništvo izjašnjavalo, ne po etničkom pripadništu, već isključivo po verskom (zbog čega se može samo približno tačno utvrditi etnička struktura te države, uz pomoć prvog posleratnog popisa iz 1948., što je korisno i za „brojavanje” žrtava Drugog svetskog rata; u slučaju Srba to nije preteško jer su jedini drugi pravoslavci u značajnijem broju bili Makedonci).

Takođe, očituje se ta politika i u administrativnoj podeli na 33 oblasti, a posle 1929. na devet banovina, koje su teoretski bile „prirodne privredne celine” (mada kada ih se pogleda tako ne izgledaju) i nosile nazive po glavnim rekama: Dravska, Savska, Vrbaska, Primorska, Drinska, Zetska, Dunavska, Moravska i Vardarska (Beograd je sa Zemunom i Pančevom bio zasebna administrativna jedinica).

Međutim, nevolja za takav projekat bila je činjenica, da su nacije već bile formirane a verske podele po entičkim linijama izražene, pa su dve decenije te i takve politike pokazale, da su unutrašnje suprotnosti i protivrečnosti toliko goleme, da je za ondašnje političke okolnosti čak i izgradnja jugoslovenske nacije nedostižni san, a kamoli jugoslovenskog naroda.

Kraljevina Jugoslavija

Banovine Kraljevine Jugoslavije u periodu 1929—1939. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Ivan25

Zato je ideologija integralnog jugoslovenstva doživela slom. Ali trebalo je vremena da vladajuća klasa prihvati i prizna poraz, i napusti ideologiju tragično preminulog „viteškog kralja ujedinitelja” — posebno zato što je bio tragično preminuli.

Poslednji ekser u kovčeg ovog projekta zakucan je 1939. kada je, radi udovoljenja hrvatskom separatizmu, a u pokušaju da se Jugoslavija barem u nekom obliku spasi, došlo do obrazovanja Banovine Hrvatske.

U njen su sastav tada ušle Savska i Primorska banovina, kao i okolni srezovi/kotari u kojima su živeli Hrvati, mada ne nužno u većini: Dubrovnik (!), Ilok, Šid, Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik i Fojnica.

„Mačekovsko rješenje hrvatskoga pitanja”

Hrvatski pregovarači — pre svega vođa HSS-a Vlatko Maček, koji je uživao podršku Srđana Budisavljevića, vođe Samostalne demokratske stranke koja je okupljala tzv. Srbe Prečane i koja je sa HSS-om bila u koaliciji više od deset godina — imali su za svoje suparnike jedan naraštaj srpskih političara potpuno nedorastao izazovima trenutka, koji je bio naprosto preveslan.

Kraljevina Jugoslavija

Prizor sa jedne školske priredbe u Beogradu 1935. godine: devojčice koje personifikuju banovine okružuju onu koja personifikuje Jugoslaviju, koja ih simbolično natriljuje. Bratstvo i jedinstvo na monarhijski način. Foto: Wikipedia/Public domain/Gmihail/Mihailo Grbić

Maček i kompanija rukovodili su se hrvatskom korišću kao jedinim principom — ako se to principom može nazvati. Ako su hteli krajeve u kojima su Hrvati većina, pozivali su se na etnički princip; ako su hteli krajeve u kojima su Srbi većina, menjali su ploču i pozivali se na istorijsko pravo; ako nijedan od ova dva principa nije donosio ono što žele, pozivali su se na geografsku logiku.

Dobili su (skoro) sve što su tražili, pa je posledica bila to, što je u Banovini Hrvatskoj ostalo čak 847.005 pravoslavaca (čitaj: Srba; doduše, bilo je i nešto Rusa na toj teritoriji, ali njih je u celoj zemlji na vrhuncu početkom dvadesetih bilo četrdesetak hiljada, 1930. ne više od 28.000, a 1939. još manje), dok su se skoro svi Hrvati našli u sastavu svoje etničke teritorijalne jedinice.

Kakav je bio taj naraštaj srpskih političara, uz neke časne izuzetke, pokazalo se i pre Aprilskog rata od kojega su svi brže-bolje pobegli iz zemlje, sem onih koji nisu videli potrebu za bežanjem zbog prijateljstva sa Nemcima.

Izostanak svake reakcije na Vukovarsku rezoluciju donetu krajem 1939., kojom su Srbi iz Vukovara i okoline tražili izuzeće iz Hrvatske, u čemu su im se pridružili Šiđani — sve govori o njima kao političarima (interesantno, sličnih rezolucija nije bilo u ostalim krajevima u kojima su živeli Srbi Prečani).

Kraljevina Jugoslavija, Banovina Hrvatska

Banovina Hrvatska nakon Sporazuma Cvetković-Maček iz avgusta 1939. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Bojovnik/Seljačka Sloga, Klub ABC/hrvatskiglas-berlin.com

Ali, ako su se digle ruke od politike integralnog jugoslovenstva, ako se odustalo od gradnje jugoslovenskog naroda, ako se priznalo da različiti narodi zbilja postoje i da to nisu tri plemena jednog istog, ako se stvorila već etnička Banovina Hrvatska — onda se moralo preći na stvaranje etničkih banovina Srba i Slovenaca.

I zaista, postojao je predlog da se one obrazuju istovremeno kao druga i treća (de fakto a možda i de jure) federalna jedinica, ali je sve išlo odveć sporo, prvo zato što je vladajuća klasa bila izrazito troma, a drugo zato što je to verovatno pretpostavljalo šire ustavne reforme, praktično novi ustav, što se ne može izvesti preko noći, zbog čega je Drugi svetski rat tu inicijativu zaustavio u povoju.

S druge strane, možda nije bilo ni političke volje, jer, ako je hrvatska banovina mogla biti tako munjevito prozvedena kada se jednom pojavila volja za rešenjem, mogle su i srpska i slovenačka. Ali kao što rekosmo, taj je naraštaj srpske političke elite bio najgori mogući u najtežem mogućem trenutku.

Inicijatori Banovine Srbije bili su intelektualci, poput onih iz redova „Srpskog kluba”, koje su (deklarativno) podržali pojedini političari poput predsednika Ministarskog saveta (premijera) Dragiše Cvetkovića, koji je po mnogo čemu epitoma ondašnje srpske političke elite.

Aleksandar Karađorđević, Zagreb 1933

Kralj Aleksandar I od Jugoslavije prilikom jedne posete Zagrebu. Printkskrin: Jugoslovenska kinoteka

Uostalom, dogovor kojim je obrazovana njegova druga vlada, tzv. Vlada narodnog sporazuma, isti je onaj kojim je obrazovana Banovina Hrvatska, i kolokvijalno se naziva Sporazum Cvetković-Maček; Banovina Hrvatska je zapravo bila rezultat unutrašnje trgovine koja je za cilj imala uvođenje i integrisanje najveće hrvatske opozicione stranke u jugoslovenske institucije, i istovremeno rešenje „hrvatskog pitanja”.

Velika Banovina Srbija, ili Banovina Velika Srbija?

Banovina Slovenačka (u to vreme Sloveniju smo zvali Slovenačka) bila bi jednostavno stvorena iz Dravske banovine, dok bi Banovina Srbija (ili Srpska banovina; postojao je čak predlog da se nazove Srpske zemlje) nastala spajanjem Vrbaske, Drinske, Dunavske, Moravske, Zetske i Vardarske banovine. Otvoreno je pitanje da li bi Beograd ostao izdvojen ili bi ušao u njen sastav (verovatno ovo prvo), ali sigurno ne bi ni u jednoj kombinaciji bio glavni grad te banovine. Ta čast bi, pomalo makijavelistički a pomalo i medievalno-nostalgično, pripala Skoplju.

Organizacija bi svakako bila slična hrvatskoj: postojao bi ban (čiji bi premapotpis bio neophodan uz kraljev za sve što bi se ticalo njenih nadležnosti: poljoprivrede, trgovine, industrije, šuma, rudnika, građevine, socijalne politike i zdravstva, fizičkog odgoja, prosvete i unutrašnje uprave), zatim podban, zakonodavni sabor ili skupština, autonomno pravosuđe, možda i zasebna žandarmerija, itd; jedino ne bi imala svoju valutu, koju su naši genijalci za ne poverovati dopustili Hrvatima, mada to nije stiglo da se realizuje (trebalo je da se zove „kuna” ili „banovac” i da se koristi paralelno sa dinarom, valjda u odnosu 1:1).

Kraljevina Jugoslavija, Banovina Srbija, Banovina Hrvatska, Banovina Slovenačka

Predlog reorganizacije Kraljevine Jugoslavije koji zbog Drugog svetskog rata nikada nije implementiran: pored hrvatskog entiteta dobili bismo ogromnu Banovinu Srbiju i omalenu Banovinu Slovenačku. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/PANONIAN

Entički sastav Banovine Srbije bio bi mešovit poput onoga u hrvatskoj jedinici: imala bi ona 8.894.759 žitelja, sa čak 2.981.018 ne-pravoslavaca (pravoslavnih bi bilo 5.913.741), delom muslimana a delom rimokatolik (ovih potonjih naročito je bilo u u Dunavskoj banovini gde je živelo, i živi, mnogo Mađara).

Naravno, treba uzeti u obzir da se sve ove brojke temelje na popisu iz 1931. godine. Broj stanovnika 1941. bio je veći, ali nije bio dramatično veći kao što se obično misli, kada se polazi od neznanja i pogrešnih pretpostavki; prvo, stopa prirodnog priraštaja osetno je opala tridesetih godina (iznenađujuće slabo poznata činjenica), a drugo, stopa smrtnosti je ostala visoka. Proporcionalno su stvari bile manje-više iste.

Posle Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su krenule putem drugačije federalizacije, čija je osnovna ideja bilo stvaranje balansa između etničkih grupa (kako nijedna od njih — a srpska je kao najbrojnija i najrasprostranjenija tome bila najbliža — ne bi uspostavila hegemoniju), sa izgradnjom jugoslovenske nacije kao jednim dugoročnim ciljem, koji će vremenom doći sam po sebi.

No i to je propalo, jer protivrečnosti i suprotnosti su opstale, isuviše se podilazilo partikularnim narodima i republičkim separatizmima, decentralizacija je otišla predaleko, što je sve na kraju uništilo jugoslovenski projekat.

(P. L.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Pakson

    Mi smo pola Turci ko sto ste i vi pola Hrvati 😉 smesni smo i jedni i drugi, svadjamo se sta je cije, a isti narod. Sedeli ovde zajedno hiljadama godina, a onda dosle velike sile i podelile nas na Makedonce, Hrvate, Srbe, Slovence, sad izmislili Crnogorce i Bosnjake. U buducnosti vec vidim da ce postojati i poseban entitet "Beogradjani" obzirom da njih ne vole ni Hrvati, a Boga mi ni ostali u Srbiji... Bas smo glupava neka sorta... Svadjamo se oko nasih teritorija, a Albanci uzimaju sta stignu. Uzece i pola Makedonije... Da ne krecem u ekonomiju i to kako smo svi skupa okupirani...

  • Ironija

    Jugoslavija je bila grobnica Srba i najveća istorijska greška, ali pored svega, miliona ubijenih Srba i zaklani dece, Jasenovca, Gradiške, Jadovna, logora sa ubijanje srpske dece, Oluje, Bljeska, ubijenih od strane muslimana u Bosni itd. Srbi su i dalje jedini narod koji i dalje vapi za Jugoslavijom. Sve bi hteli da budemo samo ne ono što jesmo, tako su i nastali Crnogorci, Bošnjaci, Makedonci i pola Hrvata. Jednostavno smo izdajnički, sadomazohistički, glup i zaboravan narod. To je činjenica.

  • Pp

    Makedonci su izmisljena nacija sastavljena od Srba i Bugara. Pravi Makedonci su Grci.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima