• 13

Najveća šinska nesreća u SFRJ: Brojali stopala da bi znali koliko je poginulih, prizori bili jezivi

, Telegraf

Jedna žena je sa ćerkom došla taksijem iz Beograda. Pošto poto htele su da saznaju sudbinu svog, muža, oca - konduktera koji se kući vratio u kovčegu

  • 13
Nereća u Zagrebu

Printskrin: Youtube/Загреб мементо

Toplo letnje popodne u Beogradu, 30. avgust 1974, poslednji dani raspusta... Na železničkoj stanici postavljen je voz za Dortmund. Devet vagona. Gastarbajteri se vraćaju na svoje radne zadatke, a porodica, očevi, majke, braća, sestre, rodbina, mašu im sa perona.

Uveče, stiže strašna vest. U zagrebači "kolodvor" u 22.33 sati ušla je samo lokomotiva. Vagoni su se rasuli po skretnicama, isprevrtali su se, zgužvali. Dogodila se najveća katastrofa i u istoriji jugoslovenskih železnica, takva nesreća kakvu hitne službe nikada nisu iskusile. Tela su bila svuda, po pruzi, olupinama, a potom i po hodnicima bolnice... Danima su ih sakupljali u limene kofe, pokušavali da ih identifikuju, makar prebroje. Na kraju, brojali su samo stopala i izbrojali najmanje 155 mrtvih.

Ironija sudbine je da su oni koji su preživeli smešteni, između ostalog, u hotel "Beograd". Bili su u šoku posle strave, slušanja jauka i preskakanja mrtvih, čekajući svoje najbliže, koji su hitno došli da vide, jesu li živi ili mrtvi.

Voz je išao iz Atine, međutim, najviše putnika bili su ljudi iz Beograda i okoline. A tada informacije nije bilo moguće tako lako dobiti. Osim, na licu mesta, pa ako treba i vukući sluđene lekare za rukave... Zabuna je bila veća što su dva voza krenula za Zagreb u razmaku od pola sata. Tako se sutradan na mestu nesesreće obrelo više od 300 ljudi koji su došli samo s jednim pitanjem...

- Razumem ljude koji ovde dole neprestano pitaju: "Nađite mi brata", "Nađite mi ženu" ili sl. Oni čak žele da vide te umrle. Smatraju da bi ih najranije ili najpre mogli prepoznati. To uopšte ne dolazi u obzir. Ti su svi mrtvi do te mere promenjeni da je veoma teško i nama da se snalazimo, a kamoli da ih neko drugi prepoznaje. To uopšte ne dolazi u obzir da se oni pokazuju - pričao je jedan od lekara tada pred TV kamerama.

Poginulo je preko 160 ljudi. Neki nikada nisu identifikovani i položeni su u zajedničku grobnicu na Mirogoju. Više od stotinu bilo je povređeno.

Šta su mogli da rade nesrećni rođaci i porodica, koji su pristigli u Zagreb ne bi li otkrili subinu svojih najmilijih? Da se prisete: Kakvi su im zubi, gde su imali plombe, da li su imali neke lomove, operacije, da kažu boju očiju, boju kose, jesu li patili od čira, kamena u bubregu... DNK analiza u to vreme nije se radila.

Lekari kažu da su tela bila doslovno samlevena. Trebalo je razdvojiti ih, identifikovati i, na kraju, predati porodici da ih dostojno sahrane. "Dajte mi, makar, samo jedan palac, da njega sahranim", prepričavao je u dokumentarnom filmu HRT jedan od svedoka ovih događaja vapaj koji je slušao.

Jedna žena je sa ćerkom došla taksijem iz Beograda. Pošto poto htele su da saznaju sudbinu svog, muža, oca - konduktera koji se kući vratio u kovčegu.

Od života i smrti putnike su delili metri. One najmilije, koje su do tog trenutka gledali žive i zdrave, mogli su u sledećem momentu samo da zagrle mrtve. Pričalo se da je jedan muškarac, sa ženskom tašnicom oko ruke, izašao iz vagona smrti, a onda nedeljama tumarao, čekajući da dobije telo svoje voljene.

O tome kako je izgledala kobna vožnja svedočio je nakon nesreće za "Večernji list" putnik Milan Ivoš.

- Možda desetak minuta pre nesreće izašao sam iz kupea da malo protegnem noge u hodniku. Tu sam našao saputnika s kojim sam popušio cigaretu. Odjednom, naš vagon postao je kao brod i počeo je jako da se ljulja. Zagrlili smo se da ne padnemo. Tada je počeo pakao. Vagon se prevrnuo, ali nastavio je da kliza bočnim delom, gde su prozori. Iz kupea, u kojem nas je bilo sedmoro, začuo se vrisak i zapomaganje. Konačno, sve je stalo, i počeo je da nas guši dim. Vrata kupea nisu se dala otvoriti, pa smo razbili staklo i ušli. Prišao sam supruzi Dragici i počeo da je izvlačim. Na moj užas video sam da ne pokazuje znakove života. Mislio sam da je onesvešćena, no nažalost bila je mrtva. Sedeo sam pokraj njenog tela i tek tada spoznao da je raskomadana. Više nisam imao snage da pomognem drugima - ispričao je putnik čuvenom novinaru hronike Mladenu Stražimiru.

Stražimir je nakon ovog, teškog zadatka, često ponavljao "Tamo je trebalo da bude streljački vod".

I to ne za nesrećnog mašinovođu i njegovog pomoćnika, već za ljude lešinare.

Dok su hitne službe, putnici i železničari spasavali putnike, na stanici su se pojavili i oni koji pljačkali žrtve. Preskakali su bez trunke sramote krvava tela, izlomljene kosti, spržena lica i odnosili novac, nakit, sve što je materijalno bilo vredno.

Ovaj novinar ugledao je tada najpotresniju scenu u životu - jedna majka krenula je da dopuzi do svog deteta i izdahnula.

Oni koji su imali sreće da prežive, vratili su se kući. Makar i sa 200 dinara u džepu.

- ŽTP dosad je organizovalo prevoz oko 100 putnka, 90 u razna mesta u našoj zemlji i 10 u inostranstvo. Onima kojima je to bilo potrebno kupljena je i odeća, a svaki putnik dobio je po 200 novih dinara za najnužnije troskove - deo je TV izveštaja iz 1974. godine...

Za nesreću osuđene su mašinovođe. Nije bilo dileme da su oni izazvali nesreću, bilo da im je koncentracija do te mere opala bilo da su, doslovno zaspali. Jer, nemoguće je da su prošli pored crvenog signala i u stanicu ušli brzinom od oko 100 kilometara na sat, iako je bilo dozvoljeno 90. Mašinovođa Nikola Knežević je dobio 15 godina zatvora, a njegov asistent Stjepan Varga 8.

Ono što nije bila njihova greška, jeste preopterećenje - veliki broj radnih sati i možda čak i želja da se bržom vožnjom nadoknadi kašnjenje.

Ipak, kao i svaki tako veliki i tragičan događaj, i ovaj je bio obavijen teorijama zavere. Bilo je i onih koji su sve to stavili u nacionalni kontekst - takva nesreća u kojoj su poginuli ponajviše ljudi poreklom iz Srbije desila se svega 3 meseca nakon Hrvatskog proleća. Spominjale su se sabotaže, opijenost mašinovođa, iznenadno pomeranje skretnica... Ali, ono što je ipak stvar čiste fizike, jeste činjenica da slabašna infrastruktura nije mogla da podnese tolike sile. Voz je uleteo u skretnicu duplo većom brzinom od dozvoljene i železa se raspala.

Lokomotiva je posle ove nesreće još radila, u pitanju je masivna "dizelka", kakve se još mogu videti i na našim prugama. Kada je završila svoj radni vek, ona je smeštena u muzej Hrvatskih železnica.

Video: Opasne pruge Srbije: Alarmantni podaci o železničkim nesrećama

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Mile

    Strašno.Prvi put čujem za tu nesreću.Možda što sam iz generacije rodjene deceniju kasnije.

  • Ivica

    Imao sam 14g.kada je bila te nesreca ,u osnovnoj skoli u Zagrebu moja razredna Draca Radojka plakala na casu poginuo joj brat vojno lice,teska tragedija,a masinovode zaspale hvala na tekstu.

  • Mitar

    74.je voz išao 100km/h, danas 70.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima