• 1

Antička lekcija iz demokratije: Šta bude kad ceo narod štrajkuje protiv vlasti izlaskom iz države

Stari Rimljani su bili čudesan narod, ali je to zamagljeno prekomernim naglašavanjem njihove osvajačke politike, kao da je Rim bio samo to i ništa drugo. Postoji mnogo štošta drugo

  • 1
China Economy

Foto: Tanjug/AP

Naše doba je po mnogo čemu jedinstveno, i mnogo toga što je nama danas normalno, nikada to ranije nije bilo. Ne mislimo normalno u moralnom smislu, pričamo o telekomunikacijama, internetu, televiziji, popularnoj kulturi globalnog karaktera, cirkulaciji ljudi i robe s kraja na kraj sveta koja je veća nego ikada pre.

Ne može svako sebi priuštiti odmor na Novom Zelandu, ali pre 200 godina ni najbogatijima u Evropi to ne bi palo ni na pamet, niti bi bilo izvodljivo, bili su potrebni meseci da se uopšte stigne tamo. A da stupi u direktnu komunikaciju sa svojim detetom koje tamo živi — e, to je već isključiva privilegija naše epohe.

No istovremeno se naše vreme suštinski ne razlikuje od pređašnjih, jer se ljudska vrsta nije suštinski promenila. Promenila se jeste, i neprestano se menja, ali površinski; različiti narodi imaju različite mentalitete, zavisno od istorijsko-geografskih iskustava, ali jezgro čoveka ostaje onakvo kakvo je možda već desetinama hiljada godina.

Otuda i sličnosti između udaljenih naroda: svi su podjednako gramzivi, površni, kratkovidi... Otuda i osećaj da se „istorija ponavlja”. Ne ponavlja se istorija, nego su ljudi skloni da se u istim ili sličnim okolnostima ponašaju poput svojih predaka. Drugim rečima, mi imamo iste vrline i mane kao i oni, i kolektivno sebe dovodimo u slične situacije, i kolektivno na njih slično reagujemo.

Henrik Sjemiracki, Istorija umetnosti, Poljska umetnost, Slikarstvo, Poljsko slikarstvo

„Buduće žrtve Koloseuma“, Henrik Sjemiracki, 1899. Hrišćani su oko tri veka periodično bili progonjeni u Rimskom carstvu, da bi nakon svoje pobede potonji hrišćanski naraštaji zaboravili na traženu toleranciju i sami postali — progonitelji. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Picture by M0tty

Istorija zbog toga i jeste učiteljica života, samo smo mi loši učenici; mada, ruku na srce, bolji možda i ne možemo da budemo, jer ipak smo na kraju krajeva nesavršena bića. Upravo zbog te nesvršenosti i teško promenljive srži čoveka, jedna od konstanti istorije predstavlja rvanje između malobrojne vlasti i narodnog mnoštva.

Mada većina nas dinastiju Nemanjića i njenu vlastelu naziva „svojim precima”, kada Dušanov zakonik kaže, „Zbora sebrova da ne bude, a ako se nađe ko kao sabornik, da mu se uši otseku, i da se osmude pokretači”, sva je prilika da govori o vašim stvarnim precima (barem nominalno, jer možda oni tada nisu živeli na prostoru Srbije); u svakom slučaju govori o nepromenljivoj klasi koja i danas obuhvata većinu.

(Sebri su bili celokupno nepovlašćeno stanovništvo, verovatno izuzimajući samo gradske trgovce i zanatlije. U njih su se ubrajali meropsi tj. zavisni zemljoradnici, vlasi, izvorno etnička grupa koja je vremenom postala sinonim za stočare, potom sokalnici koji su verovatno bili posluga na velikim imanjima, te seoske zanatlije, otroci tj. robovi, i deo seoskog sveštenstva.)

Miroslavljevo jevanđelje, Srpsko srednjovekovlje, Srpski srednji vek, Srednji vek, Srpska kultura, Srpska istorija, Srpska umetnost, Umetnost srednjovekovne Srbije

Iluminacija iz Miroslavljevog jevanđelja. Foto: wdl.org / narodnimuzej.rs

Primarni izvori ne pominju nijednu seljačku bunu u srednjovekovnoj Srbiji, ali malo je verovatno da ih uopšte nije bilo; pre će biti da samo nisu imale širi geografski opseg i da nisu do temelja potresle državu. Ustvari, činjenica da Dušanov zakonik izričito zabranjuje zborove sebrova i propisuje tako oštre kazne, samo je po sebi dokaz njihovog postojanja, inače za tim ne bi bilo potrebe.

A to što ih je zakonodavac zabranio, znači, da su imali karakter borbe za neka prava i unapređenje položaja, što je potencijalno vodilo u pobunu koja je lako mogla da eskalira i koja bi u tom slučaju predstavljala opasnost po sistem i vladajuću klasu, koja po prirodi stvari to želi da spreči. Opet, činjenica oštre zabrane posredni je dokaz da se na tom polju nešto dešavalo.

Primer iz dalje prošlosti pokazuje kako se protiv svoje vlastele borio jedan drugi narod, doduše, u drugačijim okolnostima od naših sebarskih, no ipak okolnostima koje usled razvoja civilizacije podsećaju na današnje. Kada je čitav narod koncentrisan u jednom gradu, to pruža mogućnost lakog povezivanja i koordinisane akcije; upravo ono što danas savremena tehnologija omogućava ljudima koji žive na geografski udaljenim lokacijama.

Car Avgust, Rimsko carstvo, Rimska imperija, Istorija

Kopija originalne statue cara Avgusta, koja je pronađena u vili njegove žene Livije, na obodu Rima. Obojena je na osnovu tragova boja pronađenih na originalu; uobičajena je zabluda da su antičke statue bile čisto bele — zapravo su bile šarene. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Dosseman

Stari Rim predstavlja nepresušni izvor inspiracije. O uzrocima veličine Rimljana i njihove propasti pisao je još Monteskje, i neretko se njihova istorija smatra svojevrsnim „tlocrtom” uspona i pada svake imperije. Unutrašnji razvoj Rima jednako je interesantan; ovde ćemo se pozabaviti događajima koji se nazivaju „Secessio plebis”, tj. otcepljenje plebsa.

Kao što verovatno znate, plebs je bila klasa slobodnih rimskih građana koji nisu bili povlašćeni patriciji, tj. nisu poticali od „očeva” Rima; vremenom se iz bogatijeg sloja plebsa razvila i međuklasa ekvita, „konjanika”, tj. vitezova, zato što su plebejci već tokom republikanskog perioda počeli igrati značajnu ulogu u političkom životu.

Kako je do toga došlo? Posle patricijskog državnog udara oko 509. p.n.e. kojim je srušena monarhija a sa prestola zbačen sedmi i poslednji rimski kralj Lucije Tarkvinije Oholi, te uspostavljena republika, najbitniji događaj u ranoj istoriji Rima predstavlja pomenuta secesija plebsa. Ili, bolje reći, sececije, pošto ih je bilo više.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

„Kapitolinski Brut” je starorimska bronzana bista nastala možda oko 300. p.n.e., a pronađena u 16. veku. Smatra se da predstavlja Lucija Junija Bruta, jednog od osnivača Rimske republike i vođe pobune iz 509. p.n.e. protiv poslednjeg kralja Tarkvinija Oholog. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Musei Capitolini/Jastrow

Prva secesija

Početkom 5. veka p.n.e, položaj plebsa je postao gotovo nepodnošljiv. Senatori i konzuli su još uvek dolazili isključivo iz patricijskih redova, dok plebs nije imao nikakve predstavnike u vlasti. No nije bio samo politički obespravljen već i ekonomski, i u sve većim dugovima prema zelenašima, koji su dužnike sami hapsili, mučili, bičevali i pretili im smrću.

Događaj koji je pokrenuo domino-efekat odigrao se na Forumu tokom 495. p.n.e., posle pobede nad Latinima koje je predvodio svrgnuti kralj Tarkvinije. Bivši armijski oficir, plebejac, pojavio se odrpan i zarastao; prepoznat kao ratni heroj i upitan zašto tako izgleda, objasnio je, da mu je tokom rata sa Sabinjanima neprijatelj poharao i spalio kuću i imanje, i odveo stoku.

Da bi platio porez, uzeo je zajam od zelenaša; da bi vratio dug prodao je dedinu farmu, potom očevu, na kraju i poslednji posed. Pošto zbog kamata ni to nije bilo dovoljno, zajmodavac ga je bacio u tamnicu i zapretio smrću; svetina na Forumu, videvši ožiljke od bičevanja, pomahnitala je, a odmah se pojavio i veliki broj drugih dužnika tražeći njenu zaštitu.

Rimski forum

Ostaci rimskog foruma. Praktično sve potiče iz doba carstva; forum je u periodu rane republike, kada su odigrale prve dve secesije plebsa, bio znatno skromniji. Foto: Pixabay/Dana

Senat je vrdao. Volsci su napali neke latinske saveznike Rima, i plebejci su odbili da se prijave u vojsku dok im se ne obeća da će njihovi problemi biti razmatrani; tada su senatori popustili, ali čim su Volsci poraženi na obećanje se zaboravilo. Tako je počeo otvoreni sukob dve klase rimskih građana.

Senat i jedan od dvojice konzula za 495. (drugi je bio pomirljiv prema plebsu) izdavali su dekrete i donosili mere koje je plebs ignorisao, nije hteo ni da sasluša, a dolazilo je i do krvavih obračuna na ulicama između naroda i liktora (telohranitelji magistrata sa imperijumom, tj. konzula i pretora; liktori su obavljali i policijske dužnosti po naređenju pretpostavljenih).

Jednom je napadnuta čak i grupa senatora, koja je pokušala da primora ljude na upis u vojsku, koja se ponovo mobilisala zbog pretnje koju je senat izmislio pošto su ga dva novoizabrana konzula za 494. obavestila da plebs pod okriljem noći održava tajne skupštine. Ideja je bila da se narodu skrene pažnja a energija usmeri ka spoljašnjem neprijatelju, što je taktika koju i danas primenjuju razni režimi.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Mapa grada Rima iz doba republike. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/William R Shepherd's Historical Atlas, 1934/Kordas

Ovo je, međutim, primoralo senat na kompromis: obećali su otpis dugova za učesnike poslednjih ratova. Da to sprovede izabran je za diktatora Manije Valerije Maksim, rođeni brat Publija Valerija Publikole, čiji agnomen (nadimak) „Publikola” znači „prijatelj naroda”, a koji je dobio pošto je posle rušenja monarhije dao narodnoj skupštini pravo na žalbu.

Maksim se, ipak, prvo suočio sa novim napadom Volsca, a plebs, uveren da će mu ovaj biti naklonjen, još jednom stavio opšti interes na prvo mesto. Volsci su potučeni, volšćanska armija poklana. Rimljani su se vratili kući i Maksim je tražio od senata da ispuni obećanje. Senat je odbio, a diktatoru je narod na putu kući aplaudirao zbog uloženog napora.

Senat je potom izmislio obnovljena neprijateljstva sa Ekvima, i naredio da legije napuste Rim, ali je narodu već prekipelo. Neki legionari su predlagali da se položene zakletve oslobode tako što će ubiti konzule kojima su se zakleli; drugi su ih uveravali da je to zločin koji ne može da ih oslobodi obaveze koja je u osnovi sakralne prirode.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Prva secesija plebsa na Sveto brdo, gravura B. Barločinija iz 1849. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/copia-di-arte.com/Mario1952

Tada se pojavila neuobičajena, genijalna zamisao. Plebejac po imenu Lucije Sicinije Velut predložio je da ceo narod izađe iz grada i povuče se na Sveto brdo kod reke Anion, udaljeno nekoliko kilometara. Ovo je dočekano s odobravanjem, i narod je kao celina napustio Rim, tamo uspostavio logor i okružio ga barikadama i rovovima.

Senat, zapanjen, zaplašen da bi se unutrašnja pobuna mogla stopiti sa stranom invazijom, shvativši da vlast nema nikakvu svrhu ako nema kim da vlada, preneražen spoznajom da patriciji ne postoje sami po sebi već samo u odnosu na plebs i da, ako u državi ostanu samo oni, oni postaju plebs — napokon je posle nekoliko dana popustio, pošto su propala sva diplomatska i religiozna ubeđivanja.

Plebs je dobio otpis nekih dugova, a plebejsko veće pravo izbora dva tribuna i tri edila kao svojih predstavnika; ali poučen pređašnjim iskustvom, narod se u grad vratio tek nakon što su se senatori svečano zakleli da će pogubljen biti svako ko digne ruku na njihovog tribuna tokom trajanja njegovog mandata, čime su oni postali sakrosanktni.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Gaj Sempronije Grah (154—121. p.n.e.), narodni tribun i mlađi brat Tiberija Graha, obraća se plebejskom veću. Braća Grah su pokušali da izvrše opsežnu društveno-ekonomsku reformu u korist plebsa, i obojica su to platili glavom. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Figures de l'histoire de la république romaine accompagnées d'un précis historique Plate 127., Silvestre David Mirys (1742-1810)/Renato de carvalho ferreira

Digresija i pojašnjenje: rimske skupštine

Plebejsko veće bilo je zakonodavno telo i biralo je svoje predstavnike, ali prvobitno nije imalo karakter skupštine jer nije imalo univerzalni karakter, predstavljalo je samo plebejce. Svi građani su bili podeljeni na tribe, „plemena” organizovana po geografskom principu, četiri unutar i 31 izvan zidina; tribe su bile osnova za tributsku skupštinu, u kojoj su pravo glasa kao članovi triba imali i patriciji.

Ona se sastajala unutar zidina, za razliku od centurijske skupštine koja je imala vojnu osnovu i okupljala se na Marsovom polju. Tu su glasači bili podeljeni na centurije, glas većine u centuriji postajao je glas cele centurije (bilo ih je i do 373), a birale su konzule, pretore i cenzore. Naravno, ovo je pojednostavljeni prikaz jednog složenog političkog sistema koji se menjao kroz vreme.

Druga secesija

Borba plebsa se nastavila. 471. osnovana je tributska skupština, 457. broj tribuna povećan na deset, a 454. je senat popustio pred reformskim zahtevima i tri patricija poslao u Grčku da tamo izuče zakonodavstva Solona i ostalih, te da po povratku podnesu izveštaj. Tako je 451. izabrano deset ljudi, „decemvira”, sa ovlašćenjem da napišu novi zakonik.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Etape teritorijalnog širenja Rimske republike. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Javierfv1212, Hohum

Decemviri su uobličili rimsko običajno pravo u formi zakonika, skupština ga je uz manje izmene usvojila i on je, isklesan na dvanaest tablica, izložen na Forumu da ga pročita svako ko ume. Radi se o događaju od epohalnog značaja: Zakonik na dvanaest tablica predstavlja osnovu i jezgro rimskog prava koje opstaje do dana današnjeg, koje u svojoj srži i svom duhu još uvek važi.

Problem je bio u tome, što su decemviri, predvođeni reakcionarnim Apijem Klaudijem Krasom, uz mandat za izradu zakonika dobili i jednogodišnju vrhovnu upravnu vlast, dok su sve ostale funkcije privremeno suspendovane. Nakon isteka mandata oni su odbili da podnesu ostavke, i čak jednog vojnika, bivšeg tribuna, ubili zbog javne kritike.

Tada je Apije Klaudije, zaslepljen požudom prema lepoj plebejki Virginiji, dotičnu proglasio svojom robinjom da bi u njoj mogao slobodno da uživa; njen otac Lucije je protestovao, i pošto je Apije odbio da ga sasluša, ubio kćer da bi joj sačuvao čast. Potom je odjahao u svoju legiju da zatraži pomoć u borbi protiv tiranina.

Henrik Sjemiracki, Istorija umetnosti, Poljska umetnost, Slikarstvo, Poljsko slikarstvo

„Rimska idila. Pecanje“, Henrik Sjemiracki, 1879. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/cyfrowe.mnw.art.pl

Izbili su neredi i narod se ponovo otcepio, ovoga puta prvo na brdo Aventin, a nakon što su decemviri istrajali na svom i pod pritiskom senata, opet na Sveto brdo kao i prilikom Prve secesije. Senat, saznavši da je vojska uz narod, formalno je zbacio decemvire, proterao Klaudija, obnovio sve funkcije i plebsu potvrdio pravo žalbe centurijskoj skupštini na odluku bilo kog magistrata.

No tu se priča o Drugoj secesiji ne završava. Za 449. izabrani su konzuli Lucije Valerije Potit i Marko Horacije Barbat, koji su novim „ustavnim” zakonima prošili političku moć plebejaca, zabranivši stvaranje novih funkcija koje bi bile nepodložne žalbama, i odredivši da su zakoni doneseni na plebejskom veću pravno obavezujući za sve građane.

Senat je negodovao, pa popustio, zadržavši pravo veta. Jednako značajna bila je i odredba da se senatski dekreti (formalno saveti, senatus consulta) od sada imaju čuvati u hramu Cerere od strane plebejskih edila, pomoćnika plebejskih tribuna. Ranije su to bili tajni dokumenti, pa su ih konzuli po potrebi menjali ili uništavali, no sada su ušli u javni domen.

Samo četiri godine docnije, 445. p.n.e., odigralo se nešto što jedni istoričari tretiraju kao treće otcepljenje plebsa, drugi kao deo Druge secesije, a treći ne smatraju istinskom secesijom već samo važnom epizodom u razvoju rimske demokratije.

Insula, Ostija, Stari Rim, Rimljani, Antika

Rekonstrukcija insule u rimskoj luci Ostiji; ima očuvano prizemlje i prvi sprat pa je i njena rekonstrukcija pouzdanija. „Insula” je bila urbana zgrada za plebs iz perioda carstva; insule su bile pretrpane i užasne za život, posebno u samom Rimu. Foto: Profimedia

Uzrok sukoba sada je bila zabrana braka između patricija i plebejaca, unesena u Zakonik na dvanaest tablica, koju je te godine tribun plebsa Gaj Kanulej pokušao da ukine na skupštini, što je naišlo na otpor dvojice konzula, koji su smatrali da on predlaže uništenje društvenog i moralnog tkanja rimskog društva, i to baš u vreme kad je Rim ugrožen spolja.

Kanuleja ta argumentacija nimalo nije potresla. Podsetio je prisutni narod na doprinos niskorođenih Rimljana republici, i ukazao na licemerje patricijskog senata, koji poraženim neprijateljima daje rimsko državljanstvo dok brak patricija i plebejaca smatra za akt protiv države. Zatim je zatražio da se, ne samo obnovi pravo na „konubijum”, nego i plebejcima zakonski dozvoli konzulovanje.

Svi sem jednog tribuna podržali su ove predloge. Primedba jednog konzula, da će deca iz mešanih brakova izazvati nezadovoljstvo bogova, dovela je do štrajka i odbijanja da se brani grad od nastupajućeg neprijatelja; konzuli su zato popustili i dozvolili glasanje o braku, pa je taj deo Zakonika izmenjen, ili bolje reći, vraćen u pređašnje stanje.

Trke dvokolica, Stari Rim, Rimska istorija, Cirkus Maksimus

Maketa Starog Rima iz doba carstva; ovo su delovi grada koji su okruživali Cirkus Maksimus i Koloseum. U vreme rane republike, kada su se odigrale prve dve secesije plebsa, Rim je bio prilično primitivna naseobina, ni nalik ovome. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Pascal Radigue

Međutim, o pravu plebejaca na konzulstvo nije se glasalo jer je patricijima to bilo neprihvatljivo. Došlo se stoga do novog kompromisa: senat se složio da ubuduće onih šest tribuna koje je birala centurijska skupština iz redova obe klase, imaju konzulska ovlašćenja. Zahvalni plebs je za svih šest te prve godine izabrao patricije.

Sprečavanje treće secesije

Desetogodišnji rat sa Vejom na prelazu između petog i četvrtog veka pre nove ere, kao i pohara Rima u režiji Gala 387. p.n.e. (tradicionalno datirana u 390. p.n.e.), na neko vreme su ujedinili „naciju”, ali su plebejce opet ostavili bez sredstava za život. Njihova imanja bila su zapuštena i opustošena, oni sami u dugovima do guše; zajmodavci su tražili isplate dugova ili padanje u ropstvo.

376. tribuni Licinije i Sekstije predložili su niz mera u korist plebsa, ali su patriciji čitavu deceniju „izazivali rat za ratom, tako da bi ljudi bili suviše zauzeti da bi stigli da se bune zbog zemljišta”, piše antički istoričar Dion Kasije.

Tek „pod pretnjom treće secesije”, piše američki istoričar Vil Djurant, „senat je prihvatio ’Licinijeve zakone’, pa je vođa konzervativaca Kamil proslavio pomirenje klasa izgradivši raskošan Hram sloge na Forumu” (istorija nije načisto s tim, da li je Marko Furije Kamil samo zavetovao izgradnju ovog hrama ili ga je zbilja on izgradio).

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Rekonstrukcija Hrama sloge na Forumu, koji je Marko Furije Kamil ili zavetovao ili sam podigao 367. p.n.e., u čast pomirenja patricija i plebejaca. Zdanje je dvaput obnavljano; ovo je verovatno podigao Tiberije 7—10. godine; ko god da je sagradio prvobitno, bilo je skromnije od ovoga. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/A derivative work of a 3D model by Lasha Tskhondia - L.VII.C./sketchup.google.com/3dwarehouse / Amadscientist

Treća secesija

Mada se jedna opsurkna vojna pobuna iz 342. p. n. e. o kojoj piše Tit Livije pokatkad smatra četvrtom secesijom, pod uslovom da su treća oni događaji vezani za Gaja Kanuleja, mi ćemo prići s drugačije strane i ono što se odigralo 287. nazvati Trećom secesijom. Uostalom, među istoričarima ni ne postoji opšti konsenzus po tom pitanju.

290. p.n.e. rimska vojska predvođena konzulima Manijem Kurijem Denatom i Publijem Kornelijem Rufinom osvojila je sabinjanske ravnice, ali je zemljište podeljeno samo patricijima. Plebejci su ponovo ostali kratkih rukava, i ponovo se našli u dugovima. Zato su se 287. secesionisali na brdo Janikul, koje se nalazi na desnoj obali Tibra i nije jedno od tradicionalnih Sedam brežuljaka.

Da bi zaustavio secesiju, senat je za diktatora izabrao Kvinta Hortenzija i ovlastio ga da reši problem. Ovaj je proklamovao lex Hortensia, kojim su odluke plebejskog veća postale pravno obavezujuće za sve Rimljane, uključujući i patricije, čime je senatsko pravo veta ukinuto; i odluke tributskih skupština dobile su snagu zakona, čak i kada su u suprotnosti sa odlukama senata.

Stari Rim, Rimska istorija, Rimljani

Hram Herkula Pobednika, podignut na Forum Boarijum, starorimskoj stočnoj pijaci, sredinom 2. veka p.n.e. Od svih rimskih građevina od mermera, ova je najstarija preživela. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Daderot

Ovo se smatra „vršnim kamenom i pobedom rimske demokratije”, kojom je tzv. Sukob staleža okončan posle dva veka, mada daleko od toga da je rešio socijalne i ekonomske probleme. Ali posle ovoga počinje da se javlja nova klasa, nobilitas, sastavljena od patricija te uglednih i bogatih plebejaca.

No uprkos svemu, senat nikad nije izgubio stvarnu moć, a narod se uvek prepuštao njegovog vođstvu u trenucima najvećih iskušenja.

„Senat je uzimao inicijativu u zakonodavstvu, a običaj je sankcionisao njegovu moć daleko izvan slova zakona. [...] Senat je bio taj koji je vodio zemlju kroz sva iskušenja do pobede; a ugroženi i očajni narod prepuštao se bez protesta njegovom vođstvu i dominaciji”, piše Djurant. Senatus consultum je plebs na skupštinama bez ikakve rasprave znao usvajati, ako bi kakav hanibal bio ante portas.

Razlog je delom bio taj, što se plebs patricijima „divio čak i kada se protiv njih borio, i za skoro sve što se na njih odnosilo primenjivao izraz classicus, ’klasičan’ — tj. najvišeg ranga ili klase”; svaki je hteo da bude njen deo pa je „svaki konzul, čak i ako je bio izabran od plebsa, bivao zaražen fanatičnim konzervativizmom kada je na kraju jednogodišnjeg mandata bio primljen u Senat doživotno.”

(P. L.)

Podelite vest:

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima