Šta je istorija, a šta fikcija u "Dari iz Jasenovca" i kako je zaista radila mašinerija smrti NDH

Foto: Branimir Milovanović

Može li brutalnost ustaškog režima prema Srbima, Romima, Jevrejima i partizanima da se prikaže u 125 minuta? Film "Dara iz Jasenovca" uspeo je da, ako ne razmrsi jednu kompleksnu istorijsku temu, onda ostavi snažan utisak, podseti nas na istoriju i važnost sećanja na srpske žrtve - ne samo iz Jasenovca, već sa teritorije cele NDH. Film je podigao i veliku buru u javnosti, a mučni prikazi klanja i ubijanja u njemu kao da nam govore: "Nemoj da zažmuriš, ovo se stvarno događalo".

Preporučujemo

Međutim, "Dara iz Jasenovca" nije dokumentarni film - to je pre svega umetnička transpozicija onoga što se dešavalo, objašnjava nam istoričar Milan Koljanin, vrsni poznavalac događaja iz Drugog svetskog rata, koji je i sam izučavao logor na Starom Sajmištu ("Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941-1944", knjiga izdata 1992. godine).

U filmu se, ipak, u jednoj igranoj radnji, prepliću mnoge tužne istorijske činjenice koje su se dešavale ne samo u Jasenovcu, već u čitavoj NDH.

- To je, pre svega, umetničko viđenje, transpozicija onoga što su činjenice. Onaj ko je dobar poznavalac može da uoči da su tu neke stvari pomešane, vidi se da se nastojalo da se što kompletnije prikaže ceo taj zločinački sistem, jer je pre svega reč o sistemu. Treba naglasiti da je Jasenovac simbol i mesto najvećeg stradanja, ali su sva srpska etnička područja u toj velikoj Hrvatskoj bila stratišta, Srbi su ubijani tamo gde su živeli, ne samo u logorima. Ubijani su i u zbegovima tokom velikih operacija, kao što su Kozara i Petrova Gora, to su sve velika stratišta, ali Jasenovac je svakako simbol najvećeg stradanja i koncentracije zla - objašnjava Koljanin.

Umetnička vizija jedne Dare, koja se, zajedno sa drugim zatvorenicima bori samo da preživi još sat, dan ili nedelju, gledajući smrti u oči samo je simbol masovnog stradanja Srba. Ona je izmišljen lik, ali ko zna koliko je bilo stvarnih devojčica kojima su ustaše ubile sve, a one nekim čudom još ostale na ovom svetu i pre nego što su postale žene morale su biti majke svojoj mlađoj braći i sestrama...

Film je prikazao kako izgleda život običnog čoveka u sistemu, mašineriji genocida, uređenog po ugledu na nemačke nacističke logore, ali s jednom razlikom...

- Ovde je proces ubijanaja bio ličan. Postojao je lični kontakt između žrtve i ubice, nisu postojale gasne komore. Najčešće se ubijalo hladnim oružjem: maljevima i slično. Manji deo logoraša ubijan je vatrenim oružjem. Postojao je taj kontakt između dželata i žrtve, što govori o psihološkom profilu bića, kojima je to bila neka vrsta zadovoljstva, da ubiju na taj način što više ljudi, ali i da imaju taj lični odnos prema njima - objašnjava Koljanin.

I upravo taj karakter ubijanja jeste naglašen u filmu "Dara iz Jasenovca". Ustaša hladnokrvno, jednim potezom nožem ubija čoveka koji ga gleda u oči. Ali, mnogima je najmučnija bila scena kada upravnik Ante gasom ubija gomilu nemoćne dece koje je zbio u podrum. Nažalost, ubijanje dece gasom se zaista dogodilo.

- Potpuno autentično je prikazano ubijanje dece "ciklonom B". To je gas koji je korišćen u Aušvicu. Ante Vrban je to priznao na suđenju - dodaje Koljanin.

Jasenovac je najveći, ali ne i jedini logor

Spomen kompleks Jasenovca danas je poseljen na deo koji pripada Republici Srpskoj (Stara Gradišta) i onaj koji pripada Hrvatskoj, gde se i nalazi čuveni spomenik "Kameni cvet". Jasenovac je bio najveći, a potom sledi Stara Gradiška.

- To je nešto što je predviđeno u ustaškom sistemu uništenja kao mesto najveće efikasnosti. Uporedo sa ubijanjem na etničkim prostorima ustaška hrvatska država je stvarala mrežu logora, prvo Jadnovno i na Pagu, gde je bila italijanska okupaciona zona, a potom je formiran logor Jasenovac koji je postojao do kraja rata. Reč je o sistemu koji je odmah stvoren u NDH. Čak su postojali i zakoni o interniranju, NDH je pseudopravnim normama pokušala da opravda postojanje logora i bila su tri zalona koja su pokrivala tu materiju - objašnjava Koljanin.

Kada je u pitanju Stara Gradiška, tu zaista, kao u filmu, jesu sprovođene žene i deca. Naime, postojao je dogovor Nemca i ustaša u vezi s predavanjem logoraša na rad u Nemačkoj, jer im je bila potrebna radna snaga. Zato su odvajani muškarci od žena i dece. Kako su na rad odvodili i žene, deca su ostajala sama u užasnim uslovima, praktično osuđena na smrt.

- Mala deca i bebe ostavljeni da umru bez hrane u užasnim uslovima u toj zloglasnoj kuli, tu je krenula akcija Dijane Budisavljević i hrvatskog Crvenog krsta - naglašava Koljanin.

Jasenovac jeste bio logor smrti, ali zaista organizovan kao radni. Međutim, rad je bio samo uvertira u smrt. U okviru Jasenovca bila je čak i električna centrala, koja je snabdevala logor i naselje. Bili su poluindustrijski i zanatski objekti, kožara... sve ono što je već viđeno u velikim nemačkim logorima. Slično se radilo i u manjim logorima širom tzv. NDH.

- Postojao je još niz manjih logora u srpskim selima, koja su uništena. To su bila poljoprivredna dobra, gde su dovođeni zatočenici na rad, a posle bi bili ubijeni, jer su bili nepotrebni. To je ubijanje radom. Svi su dovedeni da bi bili ubijeni, klasičan logor smrti, s tim što je imao i radnu funkciju - objašnjava Koljanin.

Što se tiče Donje Gradine, koja je takođe prikazana u filmu kao mesto sakupljanja i pokopavanja leševa, Koljanin ističe da je to bilo, zapravo, mesto egzekucije.

Broj žrtava nikad nije usaglašen

Kada se govori o broju žrtava Jasenovca, postoje brojke od 90 do 700 hiljada ljudi.

- To je svojevrsna zamka, da se krene u onu čuvenu raspravu o brojevima, jer ta cifra koja je jednom data od 700.000 ljudi se sada čini nedodirljivom. Ona je već davno dovedena u pitanje i to je predmet velikih rasprava. Nažalost, nikada nije izvršena antropološka sudskomedicinska ekspertiza celog prostora. Postoje tehnička sredstva koja mogu da se iskoriste, geomagnetna ispitivanja, mnogo njih je spaljno, pušteno u Savu, neka tela su se raspala protokom vremena... - zaključuje Koljanin.

(Telegraf.rs)