• 5

Kako je Kosta Pećanac nasiljem pretio Puniši Račiću: „Do šume Dečana možeš samo preko mene mrtva”

Da li je atentator iz Narodne skupštine 1928. bio heroj zbog pucanja po nenaoružanim ljudima, ili ga to čini zločincem? Svako će na to gledati iz svog moralnog ugla. Ali, šta nam govori njegova prošlost? Zbog čega je došlo do atentata? Šta je radio po Južnoj Srbiji posle Velikog rata?

  • 5

Televizijska serija „Aleksandar od Jugoslavije” još jednom je pažnju skrenula na Punišu Račića, čoveka koji je u skupštini 20. juna 1928., na današnji dan, ubio dvojicu poslanika Hrvatske seljačke stranke, Pavla Radića i Đuru Basaričeka, ranio Ivana Pernara i Ivana Granđu, a smrtno ranio vođu te partije Stjepana Radića, koji je preminuo mesec dana kasnije.

HSS je tada bio u koaliciji sa Samostalnom demokratskom strankom Svetozara Pribićevića, koja je okupljala Srbe Prečane (one iz bivše AU). Pribićević je tog dana u skupštini sedeo pored (ili iza) Stjepana Radića; tvrdnja, da Račić namerno nije pucao u srpske poslanike, konstrukcija je hrvatskih nacionalista, kojima je, kao i svim nacionalistima, cilj da prikažu da su oni drugi svi isti.

Ali to se lepo uklapa i u narativ naših nacionalista, po kojem je Puniša pucao radi odbrane srpske nacionalne časti. A zapravo je Basariček stradao a Granđa bio ranjen tako, što je Račić (nakon ranjavanja Pernara) pucao ka Stjepanu Radiću i Pribićeviću, promašio obojicu (a pogodio onu dvojicu), potom prišao i Radiću iz neposredne blizine pucao u stomak.

Puniša Račić, Atentat u Skupštini, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

Atentat Puniše Račića na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini 1928. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / slobodnajugoslavija.com / Mladifilozof

Radićev sinovac Pavle, po nekim ocenama umereni političar, prišao je da pomogne stricu; Puniša ga je ubio na licu mesta, viknuvši: „Tebe sam tražio!” Iz skupštine je pobegao, a sutradan se predao. Dobio je 20 godina robije; posle odležanih 10 izlazio je u šetnje po Požarevcu. Pušten je 27. marta 1941., tokom okupacije je udobno živeo od svog mlina, a partizani su ga izgleda streljali odmah 1945.

Srpsko-hrvatski antagonizam igrao je ulogu u tom krvoproliću, ali značajnije su bile političke i ekonomske razlike, koje su ponekad banalno maskirane etničkim, jer ih je tako svedene bilo lakše shvatiti (a i sada je). Ilustracije radi: kad je Puniša zapretio da će oružjem štititi „interese srpstva”, Srbin Pribićević mu je povikao: „Hoćete da se u Londonu čuje da se ovde preti oružjem?!”

Treba prihvatiti da je izvestan deo običnog sveta preko Drine, bez obzira na narodnost, elitu iz Srbije doživljavao kao eksploatatora, što se neizbežno povezalo s pitanjem državnog ustrojstva. Pribićević, decenijama pristalica integralnog jugoslovenstva, počeo je da zagovara federalizaciju. Stjepan Radić ju je zagovarao i posle prihvatanja srpskog kralja i odustajanja od hrvatske republike.

(Digresija: Pribićević je posle atentata u skupštini prvo interniran u Brusu, da bi 18 meseci proveo u bolnici zbog lošeg zdravlja. Kako bi izbegao novo zatočeništvo, počeo je štrajk glađu, pa mu je dozvoljeno da napusti zemlju posle pritiska Francuske i Čehoslovačke. Razočaran, u emigraciji je postao republikanac; umro je u Pragu 1936. od raka pluća, a 1968. je prenet na beogradsko Novo groblje.)

Svetozar Pribićević, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija

Svetozar Pribićević, predvodnik Srba iz Hrvatske za vreme Austrougarske monarhije i kasnije Kraljevine Jugoslavije. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / digitalna.nb.rs / Кликери

Uopšteno govoreći, u ondašnjoj skupštini uopšte nije vladala zdrava atmosfera; vlast i opozicija su se međusobno provocirali, razmenjivali uvrede i pretnje, redovno se lupalo po klupama i zviždalo, kad god bi govorili oni iz suparničkog tabora. Barem jednom, da je nama poznato, par godina ranije, došlo je i do masovne tuče u parlamentu.

Mi nemamo uvid u celinu Punišine unutrašnje motivacije, pa ne možemo reći zašto je otišao tako daleko, tamo gde se ne ide. Ipak, teza da je to imalo (isključive) veze s nacionalnom čašću, ma koliko se to pokušavalo da prebaci samo na taj nivo, neodrživa je; teške optužbe na njegov račun, na koje on očito nije znao drugačije da odgovori, morale su biti, ako ne jedine ili ključne, a ono ključnije.

Možda je Puniša stavljao znak jednakosti između svog ličnog i nacionalnog interesa, a možda i nije. Ali nesporno je, da ga je čitava opozicija (ne samo HSS i SDS, već i Demokratska stranka i druge) godinama unazad napadala, prozivala i optuživala za pljačku privatne i državne svojine.

Za ovaj konkretni događaj je relevantno to, što su ga Hrvati i Srbi Prečani napadali zbog navodne otimačine imanja aga i begova po Bosni i Hercegovini tokom agrarne reforme; optužba se izgleda sastojala u tome, da su mnoga (ne sva) takva imanja prvo završavala u rukama raznih spekulanata bliskih vlastima, koji su ih naknadno preprodavali po visokim cenama. Da li vam to zvuči nezamislivo?

Stjepan Radić, Pavle Radić, HSS, Hrvatska istorija, Kraljevina SHS

Predsednik Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić (desno) i njegov sinovac Pavle Radić (levo). Obojica su pali kao žrtve atentata koji je u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS 20. juna 1928. izvršio Puniša Račić. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / slobodnajugoslavija.com / Mladifilozof

Da je Puniša pucao zbog uvrede srpske nacionalne časti je mit; pucao je zbog uvrede svoje časti, nakon što je Pernar doviknuo: „Opljačkali ste begove!” Niko nije tog dana rekao: „Kažite nam koliko košta ta srpska krv, da vam je u zlatu platimo”, pa da se može objasniti afektom.

I mada se taj citat, u raznim oblicima, često čuje, nije izvesno da ga je iko ikada izgovorio; neko možda i jeste, ali ne tom prilikom, ne tada u skupštini (ponekad se prišiva Pavlu Radiću, što kontrira ili njegovoj umerenosti ili verodostojnosti izjave, ponekad Stjepanu Radiću, čak i Pribićeviću; toliki broj potencijalnih autora u svakom iole kritičkom umu trebalo bi da upali lampicu za sumnju).

No čak i da je to neko izgovorio tom prilikom, u skupštini se ne puca, u miru se nigde ne puca, niti ima herojstva u pucanju na nenaoružane ljude, šta god oni pričali. Ne može se racionalizovati ubistvo, to vodi u relativizaciju ubistva kao takvog. Ako nemaš drugi argument, i fizički obračun je časniji od toga.

O Puniši se u širim crtama dovoljno zna, i mi se ovde nećemo baviti njegovom biografijom. Rodom iz Vasojevića, crnorukac, osuđen u Bombaškoj aferi i Kolašinskom procesu kao zaverenik protiv dinastije Petrović, srpski komita u Makedoniji, učesnik Balkanskih ratova, tokom Prvog svetskog antiaustrijski komita u Crnoj Gori: i tako dalje, i tako dalje.

Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

„Sigurnost na jugu”, naslovnica „Politike” od 6. decembra 1923. Ispod karikature ministra vera dr Vojislava Janjića, okruženog žandarmerijom, piše: „Dok se nisam lično uverio, mosa mogao zamisliti da su ljudi kadri toliko da lažu. Ko njih sluša, rekao bi da se dole, u južnim našim krajevima, odista ne može živeti od kačaka i komita. A ja sam se tamo osećao isto onako sigurno kao i usred Beograda”. Foto: digitalna.nb.rs / Public domain / Politika br. 5611 — godina XIX

To su stvari koje ćete pročitati u svim zašećerenim publikacijama kojima je cilj da idealizuju. Hajde mi da vidimo za šta je on u stvari optuživan, ne od Hrvata ili Srba Prečana, već od ljudi koji su iz Oslobodilačkih ratova izašli kao heroji, kako niko ne bi pomislio da se onaj povik: „Opljačkali ste begove!” odnosi na sve Srbe, umesto konkretno na Punišu i radikale.

U pomoć pozivamo izvanrednog svedoka tog vremena, ultimativnog svedoka, moglo bi se reći: četničkog vojvodu Kostu Pećanca. Da Puniša možda i nije ono što je nacionalistička mitomanija napravila od njega, naročito u zadnjih 20 godina, postaće vam jasno iz članka koji je Pećanac objavio na naslovnoj strani „Politike” 11. novembra 1923., četiri i po godine pre atentata u skupštini.

Radi se o feljtonu „Problem Južne Srbije”, u okviru kojeg su pisale tada istaknute i ugledne četničke vojvode, Pećanac i Ilija Trifunović-Birčanin, veterani Srpske akcije u Makedoniji i veterani Oslobodilačkih ratova 1912—1918., tada još uvek narodni heroji, čistog obraza, još uvek neukaljani saradnjom s nemačkim i italijanskim okupatorom.

Pisao je taj feljton i četnički vojvoda Milosav Jelić, koji je tih godina postao i novinar „Politike”, a 1931. izdao „Srbijanski venac”, posvećen onom delu srpskog naroda koji je stvorio i branio Srbiju te oslobađao ostale srpske i jugoslovenske zemlje; takođe je svoj doprinos dao i rezervni potporučnik i komandir jedne leteće čete Krsta Vidaković.

Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

„Bezbednost na železnicama”, karikatura na naslovnici „Politike” od 4. decembra 1923. Ispod piše: „Šta je, bre, brate? Zar pod starost hoćeš u ajduke? — Mani me, more, nije meni do šume. Nego idem trgovačkim poslom u Gostivar.” Foto: digitalna.nb.rs / Public domain / Politika br. 5609 — godina XIX

Sažvakati i prepričati Pećančev uvodni članak, objavljen pod prostim i ubojitim naslovom:

„PUNIŠA RAČIĆ.”

zaista bi bio greh. Toliko sadržaj tog teksta zadire u srž problema, tako bolno opisuje posleratno stanje i ondašnje društvo, javašluk i opštu otimačinu tuđeg, tako ogoljava lažne patriote kojima su vazda otadžbine puni i usta i džepovi, tako dobro opisuje kriminal i korupciju, da se mora preneti u celosti.

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

Bio sam godine 1904., pa do danas učesnik ili blizak posmatrač sviju događaja u J. Srbiji. I onda kad vladavina Abdula Hamida nije mogla da uvede red i tada, kada je Evropa prinudila Tursku da izvrši izvesne reforme. Stotine mojih drugova palo je u borbama s reformnom žandarmerijom, koju su stranci predvodili. Najzad smo ostali pobedioci zahvaljujući svesti svoga naroda.

Kosta Pećanac, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Stari četnici, Srpska akcija u Makedoniji, Oslobodilački ratovi 1912—1918, Kraljevina Srbija

Fotografija Koste Pećanca kao mladog komitskog (četničkog) vojvode, verovatno iz 1904., nastala možda negde u Skopskoj Crnoj Gori. Titulu vojvode dobio je već sa 25 godina, na Božić 1904., samom početku Srpske akcije u Makedoniji. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Ранко Николић

U prevratu od 1908 uzeli smo vidna učešća. A već 1909 otpočeli smo stari zanat, kad je Turska pokušala da uzme Srbe u vojsku i sprečili smo je u tome. U pobuni Ise Boljetinca protivu Carigrada stali smo uz njega da bismo srušili mladoturke. Pa nas je u tom poslu zatekao i rat 1912. Mislili smo da se s njim završila i naša akcija, ali smo se prevarili.

Pojavila se potreba za četovanjem u istočnom delu J. Srbije. I tamo je poslat pok. J. Babunski (Jovan Stojković-Babunski (1878—1920); prim. nov.), o čijoj su čestitosti i hrabrosti i deca pričala. Ja sam s pok. Tankosićem upućen u zapadni deo, dok je vojvoda Ilija Trifunović ’Birčanin’ s jednim odredom četnika otišao u drugi kraj.

Svi smo mi bili zapojeni velikom ljubavlju prema svom življu, terorisanom od bugarskih četa. I svi smo bili nekoristoljubivi, izuzimajući jednoga našeg druga vojvode Vasilija Trbića, koji je otimao čiflike od nezaštićenog turskog stanovništva. On je pokušavao da u taj posao uvuče i mene i Babunskog, ali mi smo to s gnušanjem odbili.

To je naša jedina sramota onoga doba, koju ja evo hoću da zabeležim. Našem radu pridružila se i vojska i upravne vlasti, te je ubrzo zaveden red kao gotovo i onaj u Šumadiji. Međutim, šta biva po ulasku pobedonosne vojske godine 1918? Niču hiljade Trbića, među kojima je Puniša Račić najjači predstavnik grabeži i nereda.

Petko Ilić, Vasilije Trbić, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Stari četnici, Srpska akcija u Makedoniji, Oslobodilački ratovi 1912—1918, Kraljevina Srbija, Kraljevina SHS

Petko Ilić (sedi) i Vasilije Trbić (stoji), kao komite (četnici) za vreme Srpske akcije u Makedoniji u prvoj deceniji 20. veka. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bulgarian Archives State Agency, archives.government.bg / BASA Спасимир

Prvo je bacio oko na šumu manastira Dečana (Pećanac, stvarnog imena Konstantin Milovanović, rođen je 1879. upravo u okolini Dečana; prim. nov). Ona je veštački zasađena još pri podizanju ove naše svetinje. I kad sam mu poručio da može samo preko mene mrtva da uđe u nju, on se pomakao samo nekoliko kilometara i dobio tu za eksploataciju više stotina hektara borove šume. Čije? Državne.

Bilo mu je i to malo, te je otišao na podnožje Skopske Crne Gore i tu uzeo 50 hektara prvoklasne ziratne zemlje (oranice; prim. nov). Tu je on onaj naš živalj, koji je vekovima nosio pod Turcima buktinju Srpstva, lišio osnovnih životnih potreba.

Njemu i njegovom ortaku Smaji Feroviću morali su bedni Srbi iz Skopske Crne Gore celog leta da kuluče i obrađuju zemlju uz jadnu nagradu. Moralo im je to još teže padati što je ista ta zemlja od njih oduzeta da se preda Puniši. I Bogu je plakati da se ovako plaća ljudima, koji su tolike usluge učinili našoj nacionalnoj stvari i tolike žrtve podneli za vreme robovanja.

Ali da se i tim zadovoljio, pa da mu se pohlepnost oprosti. Ne. Bacio se na majdan vodeničnih kamenova kod Kosovske Mitrovice, koji je Isa Boljetinac silom oteo od turske države. To zna ceo svet, pa znaju i naši gore u Beogradu. I da je pravde majdan bi imao da pripadne ili državi ili okolnim selima.

Puniša Račić, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

Puniša Račić pozira za kalendar za prostu 1927., u izdanju radikalskog četničkog udruženja „Petar Mrkonjić”, kojeg je bio predsednik. Ono je 1925. nastalo spajanjem dva radikalska četnička udruženja, koja su bila protivteža četničkom udruženju pod uticajem Jugoslovenske demokratske stranke. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bulgarian Archives State Agency, archives.government.bg / BASA Спасимир

Majdan je na takvom mestu da nudi utočište svima mogućim kačacima. Ako mi g. Vujičić (Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela 1922—1924. u 16. i 17. vladi Nikole Pašića; prim. nov.) ne veruje da je Puniša jatak kačaka Selima Dervišca zvanog ’Adet’ i drugih pedeset kačaka iz Šalje istočno od K. Mitrovice, neka upita područne mu organe.

Pa ako mu ipak ne smedne ništa kao čoveku g. Pašića, onda neka me tuži sudu da bih pred njim ovo tvrđenje dokazao. A pozivam i Punišu Račića da to isto učini.

Mislite li, dragi čitaoci, da je i majdan zadovoljio ovoga novog Sinan-pašu. Ne. I kod Ohrida je uzeo neku zemlju. Ne znam samo u kojoj veličini i vrednosti. Ali me je zaprepastilo kad sam prolazeći pored Kočana 15 prošlog meseca video da se opet meri zemlja Puniši Račiću i Draganu Bojoviću, narodnom poslaniku.

Tu kod Kočana dobio je zemlju i kuće i drugi narodni poslanik Mika Pavlović. Po pričanju sveta na jedan nezgodan način. Prosto je oteto to imanje. I kad su tri naša islužena vojnika iz te okoline iz sela Račina došli i učili seljake da se žale protivu Pavlovića, njih je jedne noći nestalo na tajanstven način, a konji su im tu ostali.

Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

„Iza naših leđa. Talijani oružaju Bugare”, karikatura na naslovnici „Politike” od 10. decembra 1923. Ispod piše: „Bugarin: ’Pst... polagano mi dodavaj te puške, da ne primeti tvoj saveznik Srbin.’ Talijan: ’Ne boj se, neće taj primetiti, on muči muku da prebroji svoje nove đenerale.’ Foto: digitalna.nb.rs / Public domain / Politika br. 5615 — godina XIX

Ovde vi imate reč g. Vujičiću. Ja znam zašto se ta imanja u jednoj produženoj liniji oduzimaju od meštana, ali da to rade privatna lica ne mogu da zamislim.

Zahvaljujući svom prijatelju Puniši Račiću mogao je Ferat Draga, narodni poslanik da izdržava preko celog leta 37 kačaka u mestu Planinac. Čemu su ti kačaci služili ja prećutkujem u interesu države. Ali se bunim protiv toga da mi sve treba da ćutimo, a da drugi toga radi pljačkaju i ubijaju. U ostalom izvedite me pred sud, pa ću sve tamo reći. Ja verujem sudovima.

Ima, čitaoci, bezbroj ovakvih primera. Ja sam uzeo samo Punišu Račića, da vam samo u nekoliko pokažem šta se sve ovamo radi. I onda šta lupamo glavu s problemom Južne Srbije? Zar vam se odgovor sam ne nameće? Ali pre nego što do njega dođete, poslaću vam još jedan članak.

Vojvoda Kosta Pećanac.”

Dva dana kasnije izašao je novi Pećančev članak pod naslovom „Pljačke i partizanstvo”; zatim je 20. i 21. novembra usledio Birčaninov tekst iz dva dela, pod naslovom „Leteće čete”, potom 27. novembra „Žandarmerija” od Milosava Jelića, i 30. novembra „Dojranska leteća četa” od Krste Vidakovića. Koliko smo mogli da ustanovimo, tu se feljton završio.

Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Kraljevina SHS

„Profesori i narednici”, karikatura na naslovnici „Politike” od 27. novembra 1923. Ispod piše: „Narednik: Svi smo mi znali da ćeš ti kao najbolji đak postati profesor, a mene kao slabog đaka izbaciše iz škole te sam sada običan narednik. Profesor: Kamo sreće da sam i ja bio rđav đak!” Foto: digitalna.nb.rs / Public domain / Politika br. 5602 — godina XIX

Dakle, jedini akter u Južnoj Srbiji koji je svojim ponašanjem zavredio da ga se stavi u naslov bio je Puniša Račić; u svom drugom tekstu, Pećanac — koji je kao poslanik izgleda bio prisutan u skupštini tokom atentata 1928., kao uostalom i gorepomenuti Vujičić, samo tada u svojstvu ministra pravde — ne bavi se posebno Račićem, ali nijednom ne propušta priliku da ga pomene.

Bogaćenje običnog seoskog ćate

Iz toga se da zaključiti da je Puniša početkom dvadesetih bio siva eminencija radikalskog režima u Južnoj Srbiji. Ali sada Pećanac — koji za sebe veli: „dvadeset godina svoga života posvetio sam Južnoj Srbiji ne da tamo stvaram radikale ili demokrate nego da pomognem oslobođenju svoje braće od tuđina” — širi optužbe protiv njega. Piše vojvoda:

„Hoću da se osvrnem i na politička podmetanja, na ono pismo Bajram Pura, koga su isfabrikovali Puniša Račić i Smaja Ferović sedeći u Uroševcu i gledajući u kartu. Sve što su ta dva čoveka mrzeli od Đakovice do Šupljeg Kamena strpali su u to pismo.

Metnuli su imena sviju popova i učitelja, naših oprobanih boraca, koji nisu radikali. Zar se može i pomisliti da bi ovi ljudi mogli da budu u dosluhu s Bajram Purom? Sem toga mogu smelo reći da su Đakovčani najlojalniji građani naše zemlje, a ovim se išlo na to da se uvuku u veleizdaju...”

Kosta Pećanac, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Stari četnici, Srpska akcija u Makedoniji, Oslobodilački ratovi 1912—1918, Kraljevina Srbija

Četnički vojvoda Kosta Pećanac za vreme Prvog svetskog rata. Slika se obično datira baš na period tokom Topličkog ustanka, ali to teško da je bilo vreme za slikanje. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / pogledi.rs / Свифт

Čak i kada piše o drugim ljudima, on napada Punišu. Puniša je za Kostu Pećanca, u onom času, arhetip lopova i razbojnika. Recimo, nekog delovođu iz Vinice — koji je „primio 7 hektara zemlje, a pritiskao još 70 tuđih”, i koji je narodu zlatom naplaćivao administrativne usluge za koje je od države već bio plaćen — on naziva: „novi Puniša Račić”.

Govoreći o nekom delovođi iz tetovskog okruga, koji je kćer udao za izvesnog „mladog advokata g. Petra Milosavljevića” i dao uz nju nameštaj i miraz od 100.000 dinara, Pećanac se obraća ministru Vujičiću i od njega traži da Punišu Račića pita „da vam kaže kako se ovoliko mogao obogatiti jedan običan seoski ćata”.

Kada, „poznavajući njegovo rodoljublje”, apeluje na Ljubu Davidovića, predsednika Demokratske stranke, da izda proglas narodu na jugu da sav pređe u radikale, Pećanac to čini ironično, jer „samo će na taj način [narod] moći da se hvata u koštac s raznim Račićima i tako da obezbedi sebi mir i spokojstvo”.

Vojvoda Birčanin u svojim tekstovima, u skladu s njihovim naslovom, govori o letećim četama, kako su se zvanično posle Velikog rata zvali naši komitski/četnički odredi nanovo obrazovani radi borbe protiv bugarskih komita/četnika. Od njega saznajemo, da je Pećanac iz ovog poduhvata bez objašnjenja uklonjen, i to po nalogu viših instanci.

Ilija Trifunović Birčanin, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Stari četnici, Srpska akcija u Makedoniji, Oslobodilački ratovi 1912—1918, Kraljevina Srbija

Četnički vojvoda Ilija Trifunović Birčanin na fotografiji iz 1907., iz vremena kada je bio neosporni narodni heroj i borac za slobodu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / pogledi.rs / Zoupan

Birčanin za tu spletku sumnjiči „našeg krvoloka Ferata Draga”, kojeg Pećanac pominje kao bliskog saradnika Puniše Račića. Međutim, sem Pećanca, Račića niko imenom ne pominje; svi oni se bave četničkom protivbugarskom akcijom s kojom Puniša nije imao veze.

Jedno razočarano „ako”

Naravno da se sve ovo može tumačiti i po principu „ruka ruku mije”: Pećanac i Birčanin mogu biti smatrani za „pajtose” koji jedan drugog podržavaju i pridržavaju; Pećanac može imati neki svoj interes u tadašnjim napadima na Račića; a obojica mogu imati interes u napadu na radikale, bez obzira na nominalno protivljenje „partizanstvu”.

Ipak je neobično to, što su optužbe na račun Puniše stizale s toliko različitih strana, kao i to, što Pećanac Puniši spočitava vrlo konkretne stvari, nikakva apstraktna sagrešenja; vojvoda kaže: oteo je to i to, pokušao je da otme to i to, šuruje s tim i tim, tu i tu, čini to i to; vojvoda ne kaže samo: „Puniša je pljačkaš” — on pojašnjava zbog čega ga smatra pljačkašem.

Ilija Trifunović Birčanin, Istorija Srba, Srpska istorija, Istorija Srbije, Stari četnici, Srpska akcija u Makedoniji, Oslobodilački ratovi 1912—1918, Kraljevina Srbija

Komitska četa vojvode Ilije Trifunovića Birčanina 1907., za vreme Srpske akcije u Makedoniji. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Fb.com/Историја-Четничког-покрета-1903-1918-383953345098236

Pride, Pećanac traži da ga se tuži kako bi sve dokazao. Pričamo o vremenu u kojem su kleveta i uvreda časti shvatane vrlo ozbiljno, kada se pazilo šta se priča, i kada takve tužbe nisu bile retke. Teško da bi ovako teške optužbe, i to protiv agenta režima, bez nekakvih dokaza čak i četnički vojvoda pomišljao da stavi na naslovnicu najuglednijeg srpskog lista. No da li je do tužbe došlo, ne znamo.

Da se za kraj vratimo Birčaninu, tj. njegovom zaključku, koji je, mada nema veze s Punišom, interesantno preneti, zato što ćete u njemu prepoznati ljude ovog doba, naše savremenike, pripadnike modernih „jagnjećih brigada” i ratne profitere, koji su takođe držali, i drže, slovo o patriotizmu. Govoreći o uspesima letećih četa, Ilija Trifunović, čovek koji je na Solunskom frontu izgubio ruku, veli:

Posle toga je izvršena opšta partijska ofanziva protivu letećih četa i četnika u opšte. Prvo su otpočeli oni policijski činovnici, koji južne krajeve smatraju kao svoj lični mastan zalogaj. Za akciju su angažovali izvesan broj narodnih poslanika i onda svi skupa poveli kampanju preko ’Balkana’.

I pravo je bilo da na četnike juriša ova družina. Naša su tela i izrešetana kuršumima i delovi tela amputirani da bi oni na jugu mogli da pljačkaju, da bi narodni poslanici imali 300 dinara dnevnice i trgovali i da bi glavni urednik ’Balkana’ Savić mogao da zida petokatnicu. Tolike smo mi godine ratovali, a taj čovek puške ne opali. Danas on drži pridike o Srbizmu i patriotizmu. Ako!

(P. L.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Kazem ja tebi,slusaj ti mene, j.bo ti njega

    ISTORIJA SE PONAVLJA

  • Laki

    Tacno. "Agrarnom reformom" je Kralj u Bosni "otkupio" zemlju od veleposednika (vecinom muslimana) , podelio Srbima (oko 120000 njih je dobilo), a nakon par meseci kasa je "presusila" I bogatasi su ostali I bez zemlje i bez nadoknade. Ostali su mnogi na ulici.

  • Oldtajmer®

    Ovakav jedan tekst je vredniji od svih rijalitija, karleuša, luna, anastasija... Dosta smo istoriju učili 'po potrebi' vlasti i tabloida, samo što izgleda da izumiru oni koje interesuju ozbiljne teme. Sada je vreme zatupljivanja naroda.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima