Kako je nastala lutrija i kako se jedan filozof obogatio nasamarivši kralja pomoću tiketa

Foto: Shutterstock

Lutrija, u smislu prodaje tiketa sa ciljem izvlačenja nagrada, prvi put se pojavljuje u Nizozemskoj (kako su se skupno nazive sve provincije današnje Holandije i belgijske Flandrije) u XV veku, ali izgleda da neki arhivski zapisi podržavaju pretpostavku da je sistem stariji od toga.

Čitav niz tamošnjih gradova organizovano je lutrijom prikupljao novac za izgradnju bedema, a znamo da je 9. maja 1445. godine u Sluisu nagradni fond od 4.304 tiketa bio današnjih 170 hiljada dolara.

Preporučujemo

I narednih vekova se tako radilo, više ne zbog zidina već zbog drugih javnih radova ili radi pomoći siromašnim građanima, zbog čega ne čudi da je holandska Državna lutrija (hol. Staatsloterij) najstarija na svetu. Štaviše, reč „loto, lutrija” i dolazi od holandske reči za sudbinu: „lot”.

Lutrijska kola u Londonu jula 1826. Radilo se o poslednjoj državnoj lutriji u Engleskoj, nakon čega je ona ugašena, zbog stalnog pritiska opozicije. 1994. je osnovana Nacionalna lutrija, ali je ona privatna kompanija koja radi pod državnom licencom. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Ashton, A History of English Lotteries" (1898) p 72 / Rjensen

U Italiji se lutrija prvi put javlja 9. januara 1449. godine u Milanu, kada je dve godine ranije osnovana (i godinu dana kasnije ugašena) Zlatna ambrozijanska republika, skupljala novac za rat protiv Mletačke republike.

No, za eksploziju popularnosti lutrija ima da zahvali Đenovljanskoj republici u kojoj se narod svakih šest meseci kladio na to ko će biti izvučen za nove članove Velikog veća (90 kandidata za pet nameštenja); pošto ljudima to nije bilo dovoljno često, imena su zamenili brojevima i delili ih međusobno; tako se rodila savremena lutrija.

Zahvaljujući Italijanskim ratovima krajem XV i početkom XVI veka i francuskoj vojnoj intervenciji, te činjenici da je kralj Fransoa I otkrio postojanje ove igre na sreću, lutrija je stigla i u Francusku. Prvi put je organizovana 1539. s ciljem punjenja državne blagajne, ali najzanimljivija i najčuvenija bila je ona iz prve polovine XVIII veka.

Čuveni mislilac i pisac Volter, rođen kao Fransoa Mari Arue, bio je jedan od najvažnijih ličnosti epohe prosvetiteljstva koji je tokom prvih decenija svog života bio neprestano na meti kraljevskih vlasti zbog kritikovanja režima.

Izvlačenje lutrije u Kuperovoj dvorani u Londonu 1809. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Pyne, William Henry, Combe, William, 1904, Lottery in The Microcosm of London or London in Miniature, Volume II / Jappalang

Čak, jedanaest meseci je bio zatočen u Bastilji, u ćeliji bez prozora, iza tri metra debelih zidova, i to zbog satiričnog stiha u kojem je optužio ondašnjeg regenta, Filipa II, vojvodu Orleana, da je spavao sa sopstvenom ćerkom.

Nakon nekoliko godina progonstva u Engleskoj, vratio se u otadžbinu skoro bez prebijene pare i tokom jedne večere sreo kasnije slavnog matematičara Šarla Marija de La Kondamina koji mu je predložio shemu na osnovu koje bi zaradili brdo novca bez muke i bez kršenja zakona.

Naime, francuska vlada je prodavala tokom ranog XVIII stoleća seriju državnih obveznica da bi punila budžet, ali su, nakon što im se ekonomija 1720-ih našla u slobodnom padu, bili prinuđeni da snize kamatne stope zbog čega im je pala i tržišna vrednost. Zbog toga, niko nije hteo da kupuje nove obveznice.

Tada je zamenik ministra finansija Le Peletije-Defor došao na pametnu ideju, kako da ubije tri muhe jednim udarcem: da podigne vrednost postojećih obveznica, da pospeši prodaju novih i da zaradi neke pare za državnu riznicu.

Grobnica Voltera u pariskom Panteonu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Yann Caradec / Paris 16

Njegovo rešenje? Da omogući vlasniku obveznice da kupi loto-tiket povezan s nominalnom vrednošću date obveznice (svaki tiket bi koštao hiljaditi deo vrednosti obveznice). Srećni dobitnik bi dobio ne samo nominalnu vrednost svoje obveznice već i džekpot od 500.000 livri što bi u suštini značilo da je obezbeđen do kraja života.

Da li smo rekli da je to bila pametna ideja? To je bila mnogo, mnogo glupa ideja. Jer, ako ste posedovali obveznicu koja je nominalno vredela jako malo, mogli ste loto-tiket da kupite za siću (hiljaditinu obveznice), a opet imali biste istu šansu da dobijete onaj džekpot kao i neko sa obveznicom vrednom 100.000 livri koji je morao da potroši 100 livri za loto-tiket.

La Kondamin je tako shvatio da ako bude kupio veliku količinu manjih obveznica nominalne vrednosti 1.000 livri (koje su na tržištu koštale dosta manje), moći će da se nakupuje mase loto-tiketa za samo jednu livru po tiketu, da potroši daleko manje od džekpota a da osigura čest dobitak i uvek veći od uloženog.

E, sad, La Kondamin je već bio imućan čovek, ali je njemu i drugim članovima „sindikata” (nisu bili sami u priči) Volter bio potreban radi očuvanja reputacije; usto je Volter bio snalažljivac koji je brzo pronašao notara s kojim je sklopio dil, čime je rešio glavni problem: da je jedna osoba kupovala veliku količinu tiketa kod nepoverljivog notara pobudila bi sumnju vlasti i sve bi propalo.

Više od 15.000 ljudi prisustvuje izvlačenju lutrije 2. septembra 1962. u Stražunu, NR Slovenija, FNR Jugoslavija. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Večer / Danilo Škofič

Spletka je bila uspešna, sindikat je dobijao svakoga meseca, i redovno basnoslovne džekpotove. Nakon nekih godinu dana, međutim, vlasti su shvatile šta se dešava, i to baš zbog Voltera koji je na poleđinama tiketa pisao budalaštine i odavao se, recimo, porukama poput: „Živela odlična zamisao Mari de La Kondamina”.

Ministar finansija je Voltera i ekipu izveo na sud, ali su bili oslobođeni jer ništa nelegalno nisu radili, i dozvoljeno im je da zadrže novac. Lutrija je, međutim, ukinuta.

Volter je iz svega izašao bogatiji za oko pola miliona livri, a najvažnije od svega je bilo to što je sada mogao da se posveti filozofiji i književnosti; a takođe je i La Kondamin mogao da se posveti nauci (merio je obim Zemlje na Andima, ustanovio da naša planeta nije savršena sfera, mapirao Amazoniju).

Možda je to, u civilizacijskom smislu, bilo najkorisnije nasamarivanje kralja i države u istoriji.

(P. L.)