Crno predviđanje po kalendaru Asteka: Smak sveta može nastupiti u suton 27. IX 2026.

Mural Dijega Rivere u Nacionalnoj palati u Sijudad de Meksiku, na kojoj je prikazana astečka pijaca sa Tenočtitlanom na jezerskom ostrvu u pozadini. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Drkgk

Ovih meseci suočavamo se s opasnošću od globalne apokalipse, nuklearnog smaka sveta. Vrlo je verovatno da će opasnost narednih godina opstati u nekom obimu, a nije isključeno ni da će se povećati. Ostajemo nam samo da se nadamo da, uprkos pretnjama, do tog najgoreg scenarija neće stvarno i doći.

Za razliku od nas, Asteci su svoj smak sveta — svog sveta — davno doživeli. U pandemijskom haosu, za svetsku javnost je praktično neprimetno prošla prošlogodišnja 500. godišnjica španskog osvajanja Carevine Asteka, kao i onih mezoameričkih kraljevina koje su bile španski saveznici protiv astečkog terorističkog režima.

Preporučujemo

Kažemo „terorističkog” i stojimo iza toga. Žrtvovanje ljudi postojalo je u svim mezoameričkim kulturama, ali su Asteci to podigli na industrijski nivo i stvorili takvu atmosferu straha i užasa, da su u poređenju s njima, krvoločni običaji ostalih susednih naroda poput Maja (naročito Maja), zaista bili dečja igra.

UPOZORENJE: Nastavak teksta nije prikladan za mlađe i osetljive osobe

„Osvajanje Meksika od strane Kortesa”, nepoznati autor, druga polovina 17. veka. Slika prikazuje osvajanje Tenočtitlana 1521. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Artanisen

Osvajanje Meksika — od februara 1519. do 13. avgusta 1521. — izveo je jedan pustolov, Ernan Kortes, koji se odmetnuo od krune (zapravo od Velaskesa, guvernera Kube), nakon što se s obala Jukatana vratila ekspedicija Huana de Grihalve, donoseći priče tamošnjih žitelja o zlatom bogatoj, mnogoljudnoj državi u dubini kopna.

Kortes se na čelu 630 momaka (među njima 30 samostrelaca i 12 arkebuzira), raspoređenih na 11 lađa, iskrcao u blizini ušća reke Jamapa u Meksički zaliv, utaborio i mesto nazvao Villa Rica de la Vera Cruz, što znači „Bogato selo Istinskog krsta”, budući da su tu našli zlato i da su se iskrcali na Veliki petak.

Tako je, ukratko, počeo „sumrak proždirača ljudskih srdaca”, dosta ranije nego što su oni sami očekivali, i svakako ne na način na koji su očekivali. Jer, prethodnu ceremoniju Nove vatre uspešno su okončali svega 12 godina ranije, i trebalo je da budu mirni još četiri decenije.

Tek tada je trebalo da se po njihovom verovanju ponovo javi opasnost od neizlaska Sunca na istoku i smaka sveta, ali je umesto toga 1521. s istoka izašlo kastiljansko sunce i smaklo svet Mešikа, tog naroda koji je vladao carevinom koju zovemo astečkom, i koji je postao sinonim za Asteke.

Jezero Teškoko, samo središte astečkog sveta, pre dolaska Španaca. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Own work, from the work of Christine Niederberger in Paléopaysages et archéologie pré-urbaine du Bassin du Mexique (CEMCA, México, 1987). / Yavidaxiu

O čemu se zapravo radi? Pokušaćemo da budemo jezgroviti. Asteci su imali dva kalendara u svom kalendarskom sistemu, koji je svoju osnovnu strukturu delio s drugim mezoameričkim sistemima. Detaljno pričati o tom sistemu prevazilazi potrebe ovog teksta, jer je izuzetno složen, tako da ćemo se koncentrisati na najbitnije.

Prvi kalendar je bio donekle sličan našem, u smislu da je imao 365 dana. Služio je za brojanje godina i za praćenje godišnjih doba, te je stoga bio važan za poljoprivredu i uopšte privredu. Imao je 18 meseci od po 20 dana, a na kraju godine se dodavalo pet tzv. nepovoljnih dana koji su se nazivali nēmontēmi (to podseća na francuski revolucionarni kalendar).

Drugi kalendar je bio verski, ritualni, i imao je 260 dana, od kojih je svaki bio posvećen pojedinačnom bogu. Sveštenici su se starali za to da svaki bog svog dana bude propisno ispoštovan tačnim obredom, i gotovo po pravilu prinošenjem ljudske žrtve, retko jedne, imajući u vidu da je godišnje verovatno žrtvovano oko 20.000 ljudi.

Ne zna se da li žrtvovani većinski bili Asteci, njihovi saveznici ili ratni zarobljenici. Fernando de Alva Kortes Ištlilšočitl (direktni potomak kralja Ištlilšočitla II od Teškoka i čukununuk cara Kuitlahuaka, naslednika Montezume II i vođe otpora protiv Španaca), početkom 17. veka piše da je godišnje žrtvovano svako peto astečko dete, mahom plemićkog roda, dobrovoljno dato od strane roditelja.

Mapa Tenočtitlana, astečke prestonice, na ostrvu jezera Teškoko. Nekoliko nasipa, ispresecanih prolazima za plovila, premošćenim mostovima, povezivalo ga je s kopnom, dok je akvadukt od terakote donosio svežu pijaću vodu s obližnjih planina, pošto je jezerska bila slanjikava, iako su Asteci to pokušali rešiti velikom branom. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Hanns Prem / HJPD

Bilo kako bilo, završetak dva kalendara se preklapao na svakih 18.980 dana, tj. na svake 52 godine. Taj 52-godišnji ciklus nazivali su šiuhnelpili; njegovog poslednjeg dana dolazilo je do „Vezivanja godina”, najvažnijeg verskog i kulturnog događaja u Asteka.

Tokom tog najgoreg nēmontēmija od svih, verovali su da se svet nalazi u velikoj opasnosti zbog nestabilnosti povezane sa smenom do koje treba da dođe. Kako bi osigurali početak novog ciklusa za čovečanstvo, kako bi Sunce nastavilo da izlazi na istoku još barem 52 godine, i kako zvezdane boginje cicimime ne bi sišle i proždrale svet — preduzimane su brojne mere i vršeni su brojni rituali.

Tih dana ljudi su se uzdržavali od rada, postili, ritualno se čistili i puštali krv, uništavali stare kućne predmete i unosili nove (pre svega ognjišno kamenje, ali i odeću, posuđe, idole, itd, sve ono čija je bit mogla da se poveže sa starim ciklusom), ćutali, zajedno s pogruženim sveštenicima u crno obojenih lica, u crnim i skerletnim odeždama.

Strah je bio opšti i gušeći: oni koji nisu ćutali, kukali su, cepali svoju odeću, noktima grebali lica. Na sve strane čuo se lelek i plač. Na ulicama, kojima su odrpane hodale izbezumljene gomile, nisi mogao videti ni trudnu ženu, jer su zatvarane u žitnice da se ne bi pretvorile u divlje zveri, ni dete, kojima nije dopuštano da zaspu da se u snu ne bi pretvorila u glodare.

Umetnički prikaz Tenočtitlana, koji se nalazio na ostrvu jezera Teškoko, tamo gde je danas Sijudad de Meksiko. Ostrvo je s kopnom bilo povezano nasipima, i izbrazdano kanalima, tako da se može govoriti o „američkoj Veneciji” (obrnuto ne može, jer je Venecija ipak bila starija). Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Aztec (Mexica) Gallery, INAH, National Museum of Anthropology, Mexico City. / Gary Todd

U suton poslednjeg dana krenula bi procesija sveštenikâ kulta boga vatre Šiutekutlija, koji je prikazivan kao mladić, i koji se preklapao s bogom Huehueteotlom, koji je prikazivan kao starac, pa se često smatra aspektom ili epitetom Šiutekutlija (otuda i neretka upotreba pojma „Šiutekutli-Huehueteotl”).

Prerušeni u bogove i praćeni mnoštvom naroda, sveštenici su polazili iz ceremonijalnog središta Tenočtitlana, astečke prestonice, ka jugu, nasipom preko jezera Teškoko, ka brdu Huišačtlan (danas: arheološko nalazište „Sero de la Estrelja”), koje se nad Meksičkom dolinom uzdiže na visini od svega 224 metra, ali koje je bilo vidljivo iz njenog većeg dela i na vrhu kojeg se nalazio oltar.

(Tenočtitlan je bio smešten na jezerskom ostrvu i manjim okolnim ostrvima. Bio je izbrazdan kanalima, a s obalom povezan trima glavnim nasipima, od kojih se južni granao na dva; nasipi su bili ispresecani prolomima s mostovima, kako bi čamci i druga plovila imali prolaz. Akvadukt od terakote dopremao je svežu pijaću vodu s okolnih planina, jer je jezerska bila slankasta, mada su Asteci to donekle rešili velikom branom. Jezero su Španci isušili zbog poplava, i tu je danas Sijudad de Meksiko, koji se pod uticajem engleskog pogrešno naziva „Meksiko Siti”.)

Tada se svaka vatra u carevini gasila, od hramovnih preko dvorskih do onih u običnim kućama. Sve oči su bile uprte u vrh Huišačtlana, i svaki je zadržavao dah u strašnom iščekivanju i neizvesnosti. Pitanje je bilo, ne života ili smrti ovog ili onog čoveka, nego pitanje sveta i ne-sveta, bića i ne-bića, nastavka postojanja ili gašenja sveg postojanja.

Prikaz žrtvovanja iz jednog od brojnih astečkih kodeksa koji su napisani ili neposredno pre dolaska Španaca ili ubrzo potom, ali od strane samih Asteka. Ovde vidimo sveštenika koji telo žrtve baca niz stepenice Velike piramide, nakon što joj je izvadio srce, koje će sam pojesti; u podnožju, plemić odvlači leš kući da ga pojede na gozbi. Foto: Wikimedia Commons / Public domain

Gore na brdu, sveštenici u crno obojenih lica, u crnim odorama, na žrtvenik bi položili i vezali čoveka i na grudi mu spustili suvarke. Čim bi se sazvežđe Orion pojavilo na horizontu (Asteci su ga zvali „Ocilo”, povezujući ga sa stvaranjem vatre), ugledavši Orionov pojas (tri zvezde u istoj liniji, kod nas Kosci), glavni sveštenik u skerletnoj odori bi ocilima zapalio vatru čoveku na grudima.

Čim bi se vatra primila, ritualnim bodežom od opsidijana rasporio bi grudi žrtve, izvadio mu srce i spustio ga u tu vatru na grudima da se razgori. I dok se celom dolinom pronosio uzdah rasterećenja, od te vatre je paljena ogromna lomača: narod je mogao da odahne, sve će biti u redu, svet nastavlja da postoji.

Tim činom bi počinjao novi 52-godišnji ciklus. Iza toga bi sledila nova žrtvovanja te večeri i noći, ali ono prvo je bilo najvažnije. Vatru s glavne lomače trkači su odmah potom nosili ka glavnim hramovima, odakle se širila ka manjim i ka raznim svetilištima, konačno i ka privatnim domovima, sve do poslednje najbednije izbe u zemlji.

Živopisan i maštovit običaj, premda brutalan, pa ipak treba zahvaliti Špancima što postoje, pa zbog njih on više ne postoji. (Crvena linija multikulturalizma bi morala biti ljudski život.)

Prikaz žrtvovanja iz jednog od brojnih astečkih kodeksa koji su napisani ili neposredno pre dolaska Španaca ili ubrzo potom, ali od strane samih Asteka. Ovde vidimo ne samo čin žrtvovanja, već i kanibalistički običaj koji ga je pratio. Foto: Wikimedia Commons / Public domain

Elem, čim bi se u kućama zapalile nove vatre, ljudi su slavili odsecanjem svojih i ušiju svoje dece. Uši su bacali u ognjište, ka kojem su rukama prskali krv. Skakali su u vatre radi samožrtvovanja ili pročišćenja; okićeni girlandama cveća, cele noći niko nije spavao u divljem slavlju. Bio je ića i pića, ali samo su najpovlašćeniji imali da okuse žrtve: sveštenici srcâ a vlastela trupove.

Tokom narednih 13 dana trajao je karneval u carevini: svečano obučeni ljudi hvatali su se u kola i plesove, mnogi su nosili ritualne maske, igrale su se igre, svuda se čula muzika frula, školjki i doboša, a pesnici su se nadmetali svojim pesmama. Kuće su se čistile i bojile u belo, unosio se nov nameštaj, a na državnom nivou, hramovi su ponovljivani i proširivani.

Ceremonija Nove vatre nije bila posebna odlika astečke kulture, štaviše, bio je to drevni i rašireni obred u čitavom postklasičnom Srednjem Meksiku, koji su Mešike prisvojile negde tokom stogodišnjeg perioda između svog doseljavanja na taj prostor sa severa i osnivanja Tenočtitlana 1325. godine, te 1428. kada su osvojili vlast u Dolini.

U stvari, „Anali Tlatelolka” pominju da su Asteci, nakon što su izborili samostalnost od svojih srodnika Tepaneka (možda 1403), to proslavili Novom vatrom, što je označilo početak kalendarskog računanja Asteka, te je u njihovom slučaju ova ceremonija imala i dinastički i „nacionalni” značaj. Tako da ne bi trebalo previše razmišljati o sutonu 27. septembra 2026., pošto za nas nije relevantan.

A do tada ima još 1552 dana.

(K. H.)