Engleska feministkinja postala major srpske vojske, koju je negovala i s kojom je prešla Albaniju
Početkom jeseni 1915. godine, u Kraljevini Srbiji desilo se nešto od ogromnog značaja za svetski ženski pokret: Mejbel Stobart, stavši na čelo Srpsko-engleske poljske bolnice pri Šumadijskoj diviziji, da bi mogla zapovedati nad 60 dodeljenih joj vojnika, biva proizvedena u majora, postavši tako prva poznata žena-major u istoriji
Dugačkom spisku Engleza, Škotlanđana, Amerikanaca, Holanđana, Francuza, oba pola, koji su tokom Velikog rata i lično i materijalno pomagali Srbe, po pravilu na čelu velikog broja volontera, s kojima su dolazili iz svojih zemalja, a čija imena istorija, nažalost, većinom nije zapamtila — dodajemo još jedno, veliko ime: ono Mejbel Sent Kler Stobart.
Preporučujemo
Preminuo Branko Tepić, dečak sa kultne fotografije zbega sa Kozare iz Drugog svetskog rata
Dali su život za otadžbinu: Oko 700 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata počiva na groblju u Francuskoj
Ova zaboravljena Engleskinja, na koju podseti tek redak pomen u vidu izložbe ili okraćeg teksta svake prestupne, a koja od nas nesumnjivo zaslužuje neko vidljivo, osetno priznanje, ulicu ili spomenik — rodila se 3. februara 1862. u londonskom Vuliču, gde će 24 godine docnije biti osnovan Arsenal, najveći klub britanske prestonice.
Imala je sreću da se rodi u bogatoj porodici, koja se kasnije čak i oplemenila, pošto je 1905. njen otac Samjuel Bakster Bolton, trgovac drvetom te vlasnik pilane i hemijske fabrike, proizveden u 1. baroneta od Koped Hola, postavši tako ser. Majka Sofija Luiza rodila ju je kao treću od petoro kćeri, u porodici s dva sina.
Detinjstvo provodi u Hartfordširu, u jednoj od takozvanih „matičnih grofovija” (home counties), kako se nazivaju one što okružuju London (ova je Širem Londonu na severu), i već u mladosti pokazuje svoj nemirni, nezavisni, nekonvencionalni duh.
Dovoljno bi bilo reći, da odbija da se predstavi Dvoru, što je bio običaj za debitantkinje početkom tzv. društvene sezone, kako se nekada u Ujedinjenom Kraljevstvu nazivao period proleća i leta, tokom kojega su održavani balovi, večerinke i organizovani dobrotvorni događaji.
Devojkama i mladićima je cilj bio dobro se udati tj. oženiti; ali njoj debitovanje na dvoru kraljice Viktorije ni ne treba, ona se s 22 sasvim lepo udaje, za godinu dana starijeg irskog trgovca granitom Sent Klera Kelburna Mulholanda Stobarta, s kojim već naredne 1885. dobija Erika, i potom Lajonela 1887.
Žive udobno, jedno vreme u Kornvolu, gde njen muž poseduje nalazišta granita, ili gde trguje granitom, izvori nisu do kraja jasni; posle prelaze u London. Vreme provodi odgajajući decu, igrajući tenis (šampionka je svoje grofovije) i golf. Strastvena je golferka, izdaje čak i manju knjigu o golfu, a objavljuje i članke o pecanju.
1902. kreću finansijski problemi i porodica rešava da se preorijentiše na poljoprivredu; sele se u Južnu Afriku, koja samo što je izašla iz Drugog burskog rata, posle kojega su trijumfalni Britanci od Južnoafričke Republike, ili Republike Transval, unazad pola veka nezavisne burske države, napravili novu koloniju.
Stobarti stižu baš u Transval, ali uslovi su tamo jako teški, i komparativnu prednost kojoj su se nesumnjivo nadali, da budu među prvima u novoj koloniji, ne uspevaju da materijalizuju. No i tamo ona pokazuje svoju okretnost, otvarajući trgovačku radnju za mešovitu robu, trgujući pre svega s domicilnim življem.
No ipak se 1907. godine, poražena, sa sinovima vraća u Englesku; njen suprug ostaje da namiri sve obaveze i zatvori sve otvorene poslove, ali iznenada umire na moru, aprila naredne godine, prilikom povratka u domovinu. Stobart, sada udovica, seli se u Stadlend, mesto u Dorsetu, grofoviji na obali Lamanša.
Četiri godine kasnije udaje se po drugi put, za penzionisanog advokata Džona Herberta Grinhalša; ipak zadržava svoje prvoudato prezime i nadalje je poznata kao Stobart-Grinhalš ili čak Sent Kler Stobart. Zanimljivo je to, što i njen suprug, krajnje neubičajeno za ono vreme, pa čak i za naše vreme, počinje da se potpisuje kao „Stobart-Grinhalš”.
Negde u to doba, rešava ona da se aktivno uključi u sifražetski pokret, koji je, potpuno opravdano, postajao sve militantniji; i dok žene širom Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i, tada još uvek, Irske, demonstriraju zahtevajući pravo glasa, ona shvata da i primerom treba dokazati Muškarcu da nema toga što Žena ne može.
Koristeći se rupom u zakonu, iako nema pravo glasa, 1913. se kandiduje za odbornicu veća Londonske grofovije, i osvaja treće mesto s 1.199 glasova, na platformi izgradnje socijalnih stanova za radničku klasu i unapređenja lokalnog javnog zdravstva.
Ali i pre toga ona ulazi u nešto daleko snažnije, što će joj na koncu osigurati mesto u onom naročitom odeljku srpskog panteona u kom obitavaju ličnosti poput Flore Sends, dr Ketrin Stjuart Makfejl, Elsi Inglis, Beatris Makgregor, Evelin Haverfild, tek da pomenemo neke.
Možda je prelomna bila uspešna predstava „Dom jednog Engleza” (1909), u kojoj strani agresor, koji se obično identifikuje kao nemački, tokom invazije opseda kuću jedne obične engleske porodice, prilikom čega su žene samo nemi, nemoćni posmatrači. Da bi žene bile spremne dati doprinos odbrani otadžbine, zaključila je, neophodna im je obuka.
Zato 1910. osniva Ženski konvojski korpus za bolesne i ranjene, s ciljem da, u slučaju rata, služi kao veza između poljskih i baznih bolnica. Već maja meseca te godine organizuje obuku 50 prvih regrutkinja, koristeći se programom Kraljevske vojske Medicinskog korpusa, a uz pomoć i nadzor jednog oficira te jedinice.
Žene se uče pružanju prve pomoći, anatomiji, fiziologiji, higijeni, sanitaciji, signalizaciji, nošenju nosila, radu u ambulanti; nose naročite sivozelene uniforme: norfokšku jaknu od tvida, podeljenu suknju, tj. kilot (da bi mogle jahati, pošto se obučavaju i za to, kao i za brigu o konjima), šlem.
Dva naporna letnja kampa, uz strogu disciplinu, one provode u domu Stobartovih kod Stadlenda, o čemu podrobno izveštava „Tajms”, za šta se Mejbel lično postarala, kako bi pokret dobio na publicitetu.
Priliku da pokažu svoju vrednost dobiće, ne u nekom britanskom ratu, već na Balkanu, gde 1912. izbija vojna protiv Turske, i gde Britansko društvo Crvenog krsta i gorepomenuti Kraljevske vojske Medicinski korpus sasvim izričito ne šalju žene, tvrdeći da one nemaju šta da traže u blizini fronta.
Stobart se s tim ne slaže. Noel Bakston, član parlamenta i predsedavajući Balkanskog ratnog potpornog komiteta, kojem se lično obratila u jednom klubu, poziva je da s njim otputuje u Sofiju, gde bi imala izložiti svoj apel bugarskoj vladi, dok bi njen korpus, spreman kao zapeta puška, za to vreme na Ostrvu čekao razrešenje.
Prešavši Kanal, u Kaleu se ukrcavaju na „Orijent Ekspres”, i jedinom tada postojećom linijom, koja zaobilazi i Beograd i Sofiju (posle Velikog rata dve će linije tog slavnog voza ići kroz našu prestonicu; ali ne pre toga), stižu na istok Kraljevine Bugarske, odakle se prebacuju u bugarski glavni grad.
Stobart tamo dobija zeleno svetlo od lokalnog Crvenog krsta, i biva srdačno primljena od strane kraljice Eleonore, koja se i sama brine o ranjenicima; no ipak je neophodno dobiti dozvolu i od načelnika vojnomedicinskog korpusa, kojega nije htela čekati, već je, otresita, otišla njemu pravo na front.
Njen govor ostavlja utisak: ona dobija konačno dopuštenje da dovede svoj korpus, i da s njim priđe frontu „koliko god je to moguće”; ovome je možda donekle kumovalo i kraljičino pokroviteljstvo, imajući u vidu da im je po njihovom dolasku donirala krevete i druge potrepštine.
Tri doktorke, šest sestara, četiri pomoćnice i tri kuvarice stižu u Sofiju, a odatle polaze ka Kirklareliju, dokle im treba nedelju dana preko brda i planina, na volovskim zapregama. Pet nedelja provode na bugarskom frontu, gde se, zbog blizine Stambolu i turskim tesnacima, u krajnoj liniji i Anadoliji, gde je etničko jezgro osmanske države, vode najžešće borbe.
Vraćaju se tek po primirju, posle zauzimanja Jedrena, u čemu je bugarskoj vojsci pomogla srpska. (Bugari naš doprinos odmah počinju da potcenjuju, a naši pak da ga precenjuju, pa i za jedne i za druge ispada kao da su sami zauzeli Jedrene; a najpravilnije i najpoštenije bi bilo reći, da su ga zauzeli Bugari uz našu pomoć.)
Po povratku u merry old England, objavljuje knjigu o ovom iskustvu, „Rat i žene, iz iskustva na Balkanu i drugde”, koju posvećuje bugarskoj kraljici. Potom putuje u Kanadu na tri meseca; druge članice Korpusa, možda pod nečijim pritiskom, bez nje donose odluku da se integrišu u Britansko društvo Crvenog krsta, pa ona istupa iz sopstvene organizacije.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, život poprima uzbudljiv tok za Mejbel Stobart, a po motivima narednih događaja mogao bi se snimiti film.
Naime, naveče 19. avgusta 1914. s mužem stiže u Belgiju; od briselskih gradskih vlasti, već 20. ujutru dobija na korišćenje neku fakultetsku zgradu, za potrebe svoje bolnice, sve bez muke, pošto je belgijska vlada već napustila prestonicu i povukla se ka pojasu fortifikacija kod Antverpena.
Odmah poziva svoj novi tim, možebitno sastavljen od onih članica Ženskog konvoja koje su držale njenu stranu; ali događaji je prestižu: u 14 časova istog dana ona se povodi za svetinom koja hrli ka bulevaru Žardan botanik, i svedoči trijumfalnom ulasku nemačke vojske u Brisel, fotografišući ih.
Zatim traži način da svoju jedinicu obavesti o izmenjenoj situaciji. Tek 24. avgusta kod jednog nemačkog generala uspeva da izdejstvuje pasoš za sebe i muža, jednog kapelana i belgijskog šofera kojeg su unajmili; polaze iste večeri, putuju preko Levena (koji će sutradan biti uništen) i ujutru stižu u Haselt.
Posle doručka, njihov auto neće da upali. Privukavši pažnju, bivaju opkoljeni od strane jedne nemačke patrole, i posle temeljne provere njihovih pasoša — uhapšeni pod optužbom za špijunažu. Zabranjeno im je da međusobno razgovaraju i da se pomeraju, a straži naređeno da puca ako se o to ogluše.
Sat vremena kasnije prebacuju ih u hotel, gde ih pretresaju do gole kože i rovare im po prtljagu, pa prebacuju na železničku stanicu, gde ih utovaruju u teretni vagon, zajedno s 18 pripadnika Građanske garde (buržoaske paravojske utemeljene još 1830. tokom Belgijske revolucije) i šest običnih kriminalaca; oko 17 časova šalju ih put Tongerena, gde stižu oko 19.
Major koji ih tamo preuzima čvrsto je rešen da ih strelja, smatrajući da su mapa i fotoaparat dovoljni dokazi za špijunažu. Srdžbe i mržnje anglofobnog oficira uspeva da ih spasi drugi, oženjen Engleskinjom, koji obaveštava nadležne, pa je major prinuđen da ih ukrca na voz za Keln, gde im se ima po proceduri suditi za veleizdaju.
U Liježu opet drama: obični vojnici ih iskrcavaju iz voza, s namerom da im lično sude, no Stobartova uspeva da nekako natera jednog od dodeljenih im oficira, da razularenoj gomili pokaže papire koji pokazuju da moraju stići u Keln; i tek tada ih oni puštaju da nastave, bez papira, među kojima su i potencijalni dokazi njihove nevinosti.
Kada končano budu stigli, to neće biti u Keln, već u 70 km udaljeni Ahen, gde ih prebacuju u vojni zatvor i svakog ponaosob predstavljaju sudiji; jedino što joj je preostalo od dokaza, to je novinski isečak na kojem je jasno naznačena svrha njenog putovanja.
Sudija joj nudi hotelsku sobu, pošto je jedina žena u partiji, ali ona odbija, sem ako se isto ne ponudi i ostalima; sudija pristaje, i sutradan, posle brojnih razmenjenih telegrama, donosi se odluka o njihovoj potpunoj nevinosti, i dopušta im se povratak u London preko Flisingena, luke u neutralnoj Holandiji.
No odmah iz Engleske se ona vraća u Belgiju, i sa svojim timom stiže na liniju fronta u blizini Antverpena, koji se nalazi pod nemačkom opsadom. Posle pada grada, otvara bolnicu u dvorcu Turlavil kod Šerbura; naredne godine, smrtno smorena birokratskim poslovima daleko od fronta, Stobart rešava da krene u novi izazov.
Ime tog izazova je Kraljevina Srbija.
Nemali izazov. Rat je ovde izazvao veliko razaranje i stradanje, kako vojske tako i civila, iako je tokom prvih godinu dana vođen uspešno, s vojne tačke gledišta; ali epidemija tifusa, tri vrste istovremeno, trbušnog, povratnog i pegavog, tzv. pegavca, koja je naročita bila snažna, zapretila nas je uništiti na način na koji nijedan neprijatelj nikada nije bio u stanju.
Od 500.000 obolelih građana Srbije, oko 150.000 preminulo je; od 595 naših lekara, koliko ih je svega bilo u to vreme na 4,5 miliona ljudi, računajući i one krajeve koji su oslobođeni godinu-dve ranije, izgubili smo čak 122, tj. 20,5% — ogroman gubitak, u onim okolnostima prosto nenadoknadiv.
Sem preko saveznika, bez čije pomoći mi ne bismo uopšte mogli ni da preživimo, a kamoli da zaustavimo epidemiju, u čemu nam je najviše pomogao dr Vilijam Hanter, Britanac koji je, ne samo osmislio „srpsko bure”, o kojem je Telegraf.rs davno pisao, već preporučio i druga rešenja koja su našoj vladi pomogla da obuzda pošast.
Ali pre nego što je pošast potpuno obuzdana, u grupi stranih lekara i sestara, među kojima potpuno dominiraju oni sa Zapada, nalazi se ekipa Mejbel Stobart, koja stiže početkom aprila, nedugo nakon što će dr Hanterovi metodi krajem marta početi davati rezultate, a pre nego što će u junu biti proglašen kraj epidemije.
(Žrtava je bilo, nažalost, i kasnije; tako je engleska spisateljica i ilustratorka Mejbel Dirmer, koja je, negujući srpske bolesnike i ranjenike, „zakačila” tifus baš juna meseca, preminula od upale pluća 15. jula. Ovom darovitom ženom, pacifistkinjom, posebno ćemo se baviti.)
Stobart stiže sa sedam doktorki, 18 sestara i većim brojem pomoćnog osoblja, među kojima se nalazi i njen muž Džon. Stiže i sa svim onim što je u Londonu sakupila preko Srpskog potpornog fonda: sa šest ambulantnih kola, rendgenom i svim drugim medicinskim potrepštinama.
(Humanitarno društvo The Serbian Relief Fund, delujući pod pokroviteljstvom kraljice Marije od Teka, supruge kralja Džordža V, te pod počasnim predsednikovanjem londonskog episkopa, uspela je da za sedam godina svog postojanja sakupi novca i materijala u vrednosti od preko milion funti sterlinga, 142 miliona u današnjoj protivvrednosti.)
Na čelu Treće jedinice tog fonda, Stobart na kragujevačkom hipodromu podiže šatorsku bolnicu, i zahvaljujući motornim vozilima kojima raspolaže, leči i vojsku, i sve civile u krugu od 80 kilometara.
Svojim zalaganjem i svojom energijom, sposobnošću, pameću, prosto celim svojim razmišljanjem i delovanjem, ona privlači pažnju srpske vojske, čiji je vojni sanitet krajem septembra poziva da preuzme komandu nad jednom frontovskom poljskom bolnicom, nazvanom „Srpsko-engleska poljska bolnica”, pri Šumadijskoj diviziji, te da vozom krene na bugarskoj granici.
Ovo je neophodno jer Bugari se mobilišu, i očekuje se, mada se ne zna zasigurno, da će napasti; radi se o momentu od izuzetnog značaja za globalni ženski pokret i feminizam u celini, zato što, da bi mogla zapovedati nad 60 srpskih vojnika koji su joj stavljeni na raspoloženje — biva proizvedena u majora, čime postaje prva poznata žena-major u čitavoj istoriji svih svetskih vojski.
To se dešava malo pre 6. oktobra, kada počinje ona strašna Trojna ofanziva, koja će na tri godine učiniti Kraljevinu Srbiju državom bez zemlje; povlačenju srpske vojske preko Albanije, usled izmenjenog stanja na terenu (prosto, urušavanja fronta), prethodi izmena njenih zaduženja, i ona staje na čelo „leteće bolnice”.
Mejbel Stobart se povlači sa Srbima, a ona i njeni među poslednjima kreću u prelaz opasnih albanskih planina (Nemci im dotad sve vreme dišu za vratom, još od 17. oktobra, kada su rastavili privremeni dvodnevni logor kod Dobridola, s neprijateljskom prethodnicom udaljenom manje od osam kilometara).
Ali, za razliku od većeg dela naše vojske, njena jedinica i sanitet uspevaju da izbegnu katastrofalne gubitke, držeći se čvrsto skupa; u Skadar stižu 23. decembra, nakon bezmalo 1.300 pređenih kilometara, sve kad se sabere. Zato i biva odlikovana s naše strane: Ordenom Belog orla i Ordenom Svetoga Save.
Vrativši se u Englesku, 1916. izdaje knjigu „Plameni mač u Srbiji i drugde”, u kojoj opisuje iskušenja koja je doživela, ilustrujući ih vlastitim fotografijama; po Americi i Kanadi drži predavanja, a sav prihod tim putem sakupljen, nesebično donira Srpskom društvu Crvenog krsta.
Ali ratu se više ne vraća. Nakon njegova okončanja, a usled niza privatnih gubitaka (1918. u epidemiji španske groznice gubi mlađeg sina i snaju, i postaje starateljka njihove dve kćeri, a zatim ravno deset godina kasnije gubi i starijeg sina i muža), okreće se spiritualizmu, blisko sarađujući sa serom Arturom Konanom Dojlom, „ocem” Šerloka Holmsa.
Stobart 1935. objavljuje svoju autobiografju, i nadalje živi povučeno u Stadlendu; umire u Bornmutu, 7. decembra 1954. godine, dva meseca pre 93. rođendana.
(R. S.)
Povezane vesti
Odbijena žalba princa Harija na ukidanje policijske zaštite koju je imao
Tinejdžer osuđen na sedam godina zatvora zbog planiranja terorističkog napada
Osuđivani pedofil opet u zatvoru: Hteo da ugovori odnos sa devojčicom (14), nije znao da je to lovac
Napustili Englesku i došli u Srbiju: Melisa i Zoran se bave seoskim turizmom, gase požare i decu uče engleski
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
PREMINULI NAJSTARIJI SIJAMSKI BLIZANCI NA SVETU Jedno od njih je menjalo pol, svako je imao svoju sobu I NIKADA NISU HTELI DA SE RAZDVOJE
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
U Dubaiju niču novi NEBODERI tako luksuzni da će vam se zavrteti u glavi - CENA stanova će vas iznenaditi, a evo GDE u Srbiji možete da saznate BAŠ SVE o njima
