Dan kada su Osmanlije pravoslavlju iščupale srce iz grudi: 570 godina od pada Carigrada pod Turke

Politička situacija na Balkanu u vreme osmanske opsade Carigrada 1453. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / NeimWiki

U proleće 1453, kada se osmanska sila, predvođena sultanom Mehmedom II Osvajačem, skupila da ga zauzme, Carigrad, Konstantinopolj, bio je manje od senke svog nekadašnjeg sebe.

Preporučujemo

Od centra sveta, grada koji je, današnjim rečnikom, živeo 24/7, posle pada pod krstaše 1204. i oslobođenja 1261. godine, posle ekonomskog i teritorijalnog urušavanja Vizantije u XIV i prvoj polovini XV veka, posle Crne smrti koja je 1347—1349. usmrtila polovinu gradskog stanovništva, „Novi Rim” je spao na niz utvrđenih sela, razdvojenih velikim poljima, okruženim petovekovnim bedemima.

Bedemi su, ipak, bili u solidnom stanju, posle krupnih radova izvršenih za vreme Jovana VIII, pretposlednjeg cara, i manjih popravki za vlade njegovog mlađeg brata, Konstantina XI, poslednjeg cara — nekoliko meseci pre opsade Carigrada, srpski despot Đurađ Branković dao je novac za njihovu obnovu, znajući da će morati osmanskom sultanu da pošalje ljude da ih napadaju: a poslao je 1.500 elitnih konjanika, kao i rudare iz Novog Brda, da potkopavaju temelje.

Bilo je to nevoljno, ali se moramo suočiti s tim da smo tada bili na antihrišćanskoj strani, na kojoj je, pored pravoslavnih Grka, bilo nešto katoličkih Aragonaca (konkretno Katalonaca) i mnogo Italijana: pored papskih snaga, bili su tu Đenovljani i njihovi ljuti rivali Mlečani, koji su se udružili da bi pomogli Romejima: doduše, ne iz dobrote srca svoga, jer niko tako ne ulazi u rat (čak ni Nikolaj I od Rusije 1914, šta god propagandisti govorili), već iz interesa, tj. interesâ.

Dvostruki bedemi Teodosija II proširili su Carigrad u odnosu na Konstantinov bedem. Građeni su tokom 405—413. Posle tri razorna zemljotresa krajem 447. i početkom 448., obnovljeni su za 60 dana angažovanjem cirkuskih frakcija. Prvi put su probijeni 29. maja 1453. (krstaši su 1204. grad zauzeli sa morske strane). Mnogi delovi bedema još postoje, a ima i delova koji su poput ovog obnovljeni. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Bigdaddy1204

Interesâ je bilo pregršt; Đenovljane i Mlečane nije bilo briga za uniju, niti bi oni odgovorili na papin poziv za pomoć Romejima zbog izgleda da ovi prihvate „vraćanje u okrilje Katoličke crkve” (gledano iz rimokatoličkog ugla), imali su oni krupnijih briga, trgovinskih; Rimljani su, međutim, uniju i odbranu bedema hrišćanstva videli kao primarni cilj, dok su Grci prosto gledali kako da prežive. Ali ne svi Grci: bilo ih je među klirom koji su radije priželjkivali Turke — tolika je mržnja njihova prema katolicima i Latinima bila.

Zapovedništvo nad gradskim kopnenim bedemima predato je Đenovljaninu Đovaniju Đustinijaniju, iz kuće Dorija (što će biti interesantno ljubiteljima fudbala, osobito kalča, osobito Sampdorije), koji je bio iskusni i istaknuti kondotijer, koji je izgleda o svom trošku okupio 700 vojnika i prispeo na dve lađe. Romeji su imali do 10.000 obučenih vojnika i još 30—35.000 naoružanih civila, uz 26 brodova, od čega 10 romejskih, 8 mletačkih, 5 đenovljanskih i po jedan aragonski, ankonski i provansalski.

S druge strane, Turcima je lično komandovao Mehmed II, a njegov glavni adut, pored brojčane nadmoćnosti i nemogućnosti branitelja da popune zidine na svim tačkama, bili su topovi, naročito onaj veliki, legendarni, nazvan „Bazilika”, koji je izradio ugarski inženjer Orban iz Transilvanije (ili nemački po nekim izvorima, ili pak vlaški: Laonik Halkokondil ga opisuje kao „Dačanina”).

„Opsada Carigrada”, Žan Le Tavernije, 1455. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bibliothèque nationale de France / expositions.bnf.fr / पाटलिपुत्र

Turci su, po savremenim procenama, imali 60—80.000 vojnika ukupno, uz 31 galiju i 95 velikih čamaca; onovremeni izvori govore o mnogo većem broju Osmanlija—stotinama hiljada—ali danas istoričari smatraju da su ti izvori umnogome preterivali, i da te brojke prosto nisu realne. Koliko god da je Mehmed II imao vojnika, opsadu je s njima počeo 6. aprila 1453, ali ako je mislio da će brzo završiti posao, grdno se prevario.

Opsada je potrajala do 29. maja, a karakterisala ju je ogorčena i herojska borba branitelja srca istočnog hrišćanstva, što je Carigrad nesumnjivo bio (zapravo, bez rivalstva Rima i Carigrada, ne bi postojala ni podela crkve, pa ni onoga što danas zovemo pravoslavljem); turski saperi, mnogi od njih Srbi, kopali su tunele da bi se urušile zidine, ali je nemački inženjer Johanes Grant planirao i nadgledao kopanje kontratunela i omogućavao Romejima da upadaju u neprijateljske i ubijaju kopače.

Grci su odbili da se predaju i povuku iz grada, uz obećanje da će im životi biti pošteđeni, čak i onima koji odluče da ostanu u gradu: car Konstantin XI, po majci Srbin iz kuće Dragaš, po ocu Paleolog, odbacio je sultanovu ponudu i poručio mu da su svi oni odlučili da umru po svojoj slobodnoj volji, bez ikakvih obzira prema svojim životima.

„Mehmed II ulazi u Carigrad“, Fausto Zonaro (1854—1929). Foto: Wikimedia Commons/worldvisitguide.com

Tako su se i branili: junački, tog poslednjeg dana, kada su Turci malo posle ponoći 29. maja pokrenuli opšti juriš. Izgledalo je da će se hrišćani ipak odbraniti, ali je teško ranjavanje Đustinijanija i njegovo povlačenje s bojišta unelo pometnju, pa su se Turci probili (saborci su ga lađom izvukli iz grada, i on je umro 1. juna; glasine o kukavičluku su neosnovane); Konstantin je, kažu, bacio svoju purpurnu odeždu, konstatovao: „Grad je pao a ja i dalje živim”, i poveo juriš na neprijatelja, slavno poginuvši.

Omražen od strane Romeja za života, držan za jeretika zato što se zalagao za uniju s Rimom, zato što je podržavao tu uniju, i zato što je u krajnoj liniji lično i bio u uniji s Rimom, herojskom borbom i smrću se u očima Grka iskupio — toliko da se krajem tog stoleća pojavila legenda da on i nije poginuo, da ga je anđeo spasio, pretvorio u mramor i sakrio ispod Zlatne kapije, da spava i čeka poziv s neba da se probudi i spasi svoj narod.

A taj narod, koji je u gradu brojao oko 40.000 pre opsade, posle tri dana pljačkanja i haranja, koliko je sultan dao svojoj vojsci, spao je na šačicu među ruševinama: velika većina je porobljena, ubijena, silovana. Vele da je Mehmed zaplakao ulazeći u grad, videvši koliko je poharan; ipak, Osmanlije su mu odmah povratili staru relevantnost, načinivši ga prestonicom svoje velike i moćne carevine, pa je ubrzo pod njihovom upravom obnovio negdašnju slavu, što ju je uživao dok je Istočna rimska carevina bila na svom vrhuncu.

(P. L.)