Vatikan nikada nije priznao Nezavisnu Državu Hrvatsku: Ovo vam dežurni mrzitelji uvek prećutkuju

Jedan od susreta Pavelića i Stepinca. Foto: Wikimedia

Odmetnuti elementi srpskih službi, koji su delovali na svoju ruku i za ono što su oni razumevali kao nacionalni insteres, stajali su iza obuke pripadnika Mlade Bosne, njihovog naoružavanja i prebacivanja natrag u Austrougarsku, s ciljem likvidacije Franca Ferdinanda; ali organizacija tog atentata nameće pitanje, da li se uopšte računalo na mogućnost uspeha, ili se Austrougarima samo htela malo zapržiti čorba.

Kraljevina Srbija kao država sa tim svakako nije imala nikakve veze, ona nije mogla biti odgovorna za delovanje svakog člana svog aparata ponaosob, kao što ni Vatikan kao država i Katolička crkva kao institucija i kao celina, nisu mogli biti odgovorni za ono što su ustaše i radikalni elementi katoličkog klira radile pravoslavnom življu na prostoru tzv. NDH.

Preporučujemo

Nije tajna da je katolička hijerarhija, ne samo u Hrvatskoj, s odobravanjem dočekala vest o obnovi hrvatske državnosti, i to bez obzira na okolnosti (samo četiri godine ranije, prethodni papa Pije XI objavio je encikliku „Mit brennender Sorge”, napisanu, ne na latinskom već na nemačkom, koja je prokrijumčarena u Treći rajh i pročitana s propovedaonica: bio je to otvoreni napad na naciste i Hitlera).

Ljudi svuda sve gledaju jednostrano; ali treba uzeti u obzir da uvek postoje dve strane. U ovom slučaju, treba računati na to, da se tokom međuratnog perioda procenjivalo, i verovatno preterivalo, da je oko 200.000 katolika prešlo u pravoslavlje, jer je za napredovanje bilo lakše ako si pravoslavac.

Papa Pije XII. Foto: Wikipedia

O tome se kod nas malo govori, o toj totalnoj dominaciji Srba u svim institucijama kraljevine: Srbi jesu bili najbrojniji narod, ali nisu bili većina od 90% pa da čine 89% pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova, ili 96% zaposlenih u ministarstvu prosvete, slično kao i u ministarstvu spoljnih poslova (sem Slovenca Antona Korošeca, koji je premijer bio pet meseci, svi ostali na tom položaju su bili Srbi); i za ovu priču nije čak ni bitno da li je to istina, već da li su Hrvati tog doba imali utisak da je to istina.

Pored toga, nije tajna ni da je katolički klir u tzv. NDH ili učestvovao u vršenju stravičkih zločina nad pravoslavnim stanovništvom, ili podstrekivao na to, ili barem odobravao: kako ko među njima. Ali svakako ne sav katolički klir, svakako ne većina njih: protivno je ljudskoj prirodi da većina bilo gde učestvuje u vršenju i odobravanju zločina.

Na primeru Srebrenice to možemo lepo da vidimo: ne radi se o tome da većina u srpskom društvu odobrava ono što se desilo tamo, već da negira da se to desilo, a to je ključna razlika (odbijanje društva da se suoči s istinom je prosti defanzivni mehanizam, funkcioniše i na kolektivnom i na individualnom nivou), jer nema šanse da je neko naš tako nešto uradio, a ako i jeste, onda mora biti pravedno, ili isprovocirano (u tom smislu treba možda čitati ovu vest vezanu za masakr u Mladenovcu).

Ustaše odvode Srbe na streljanje, Banija 1942. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / znaci.net / Muzej revolucije naroda Jugoslavije / Nepoznati autor / Mladifilozof

Jednako tome, neki elementi katoličke hijerarhije su spasavali ustaše i druge fašiste, i naciste, od savezničke pravde, i izvlačili ih na sigurno, u Južnu Ameriku. Ali ne Katolička crkva kao institucija; kao što nije Srpska pravoslavna crkva kao institucija blagosiljala puške kvislinških formacija u istom tom vremenu, i slala ih da se bore protiv komunista za račun okupatora, nego su to radili pojedinačni sveštenici.

Vatikan nikada nije priznao Nezavisnu Državu Hrvatsku; papa Pije XII je Pavelića primio na polučasovnu audijenciju prilikom „poglavnikove” državne posete Rimu maja 1941. (zatim ponovo 1943), ali je posle toga u Zagreb poslao, ne nuncija, diplomatskog predstavnika, već apostolskog vizitatora da bude pri Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, ne pri vladi tzv. NDH.

Pavelić se tim zadovoljio jer više od toga nije mogao da izvuče, pa je to narodu predstavio kao priznanje; ali je Vatikan, kao i mi s „privremenim institucijama u Prištini”, pravio razliku između formalno-pravnih i faktičkih vlada, i dozvoljavao saradnju i pregovore s potonjima, bez odobravanja njihovog legitimiteta ili politike koju vode.

Štaviše, zapisnik sa sastanka Pija XII i Pavelića pokazuje, da mu je papa rekao da nova država ne može biti priznata pre mirovnog sporazuma i da Sveta stolica mora ostati nepristrasna, da mora misliti o svima, zato što katolika ima na svim stranama, i da ih Sveta stolica sve mora poštovati. Uostalom, jugoslovensko kraljevsko poslanstvo je ostalo u Vatikanu.

(Telegraf.rs)