Šta se desilo s jevanđeljem u kojem Isus kaže da ima ženu? Ateisti su bili oduševljeni, a onda...

„Isus je plakao”, Džejms Tiso, 1886—1894. Foto: Wikimedia/James Tissot /Brooklyn Museum

Godine 2012. svet je potresla objava profesorke Karen L. King sa Harvardske škole bogoslovije, koja je usred Rima „gradu i svetu” obznanila postojanje drevnog papirusa, četvorovekovnog koptskog prevoda nekog jevanđelja koje je najverovatnije bilo napisano na grčkom u 2. veku, a koji je ona nazvala „Jevanđelje po Isusovoj ženi”.

Sa jedne strane piše: „[...] ne [za] mene. Moja majka mi je dala život [...] Učenici rekoše Isusu, [...] poreci. Marija (nije) vredna toga. [...] Isus im reče, "Moja žena [...] sposobna je biti moj učenik [...] Neka se opaki ljudi namnože [...] A za mene, ja sam s njom da bih [...] slika [...]”; sa druge strane fragmenta stoji svega nekoliko reči: „moja majka [...] tri [...] četvrti”.

Preporučujemo

Neveliki fragment, četiri s osam centimetara, izazvao je pometnju u naučnoj zajednici, posebno što je ispitivanjem papirusa potvrđeno da se radi o autentičnom dokumentu. Vest je bila kao poručena za sve ateiste i antihrišćanske militante: eto dokaza da je sve u šta verujete laž, da je sve obmana, sve vreme ste verovali u laži, i tako dalje.

Na to da stvari ne stoje tako prvi je ukazao otac Henri Vansbro, katolički sveštenik iz Engleske, benediktinski monah iz Jorkšira i učenjak sa Oksforda. „Ovo nije od prevelikog značaja za hrišćansku crkvu. To pokazuje da je postojala grupa koja je imala ova uverenja u drugom veku, hrišćani ili poluhrišćani, koji možda nisu dovoljno razmislili o implikacijama kanonskih tekstova, pa nisu videli da Isus nije mogao biti oženjen. Ovo se tiče istorije, pre nego vere”, objasnio je on.

Tzv. Jevanđelje po Isusovoj ženi, jedna od dve strane papirusa, za koji se ispostavilo da je savremeni falsifikat. Foto: Wikimedia/abc.es

Uprkos gomilanju glasova koji su dovodili u pitanje autentičnost dokumenta, profesorka King je nastavila da objavljuje naučne radove o svom otkriću, čak i nakon što se, krajem 2014, došlo do konsenzusa da se radi o falsifikatu, posebno pošto je novim ispitivanjem papirus datiran na 8. vek, kada je Egipat već bio pod Arabljanima, pa se postavilo pitanje, zašto bi neko tada kopirao opskurni tekst iz 2. veka. Bilo je i raznih drugih tekstualnih dokaza u prilog toga da se radi o falsifikatu.

Posebno je bilo sumnjivo to, što je Kingova odbijala da otkrije poreklo misterioznog dokumenta (u Rimu 2012. nije predstavila, ne dokument, nego ni njegovu fotografiju, tvrdeći da je u avionu slomila laptop, što je mnoge njene kolege već tada naljutilo, jer je delovalo neozbiljno). Sve dok 2016. Arijel Sabar, kurdistanski Jevrejin iz Iraka, profesor hebrejskog sa Univerziteta Kalifornije (maternji jezik mu je neoaramejski) nije raskrinkao veliku laž.

Ono što Karen King nije htela da otkrije, Sabar je otkrio koristeći „Gugl”. Autor dokumenta je Valter Fric sa Floride, doseljenik iz Nemačke, ranije jedan od direktora Muzeja Štazija u Berlinu, otpušten posle nestanka nekih predmeta iz zbirke; on je studirao egiptologiju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu početkom devedesetih (izbačen zbog plagiranja), a koji je izučavao koptski jezik.

„Vaskrsenje Isusa Hrista”, Pjero dela Frančeska, 1463—1465, freska iz Gradske većnice u Sansepolkru. Foto: Wikimedia/Piero della Francesca

On je prosto uzeo stari papirus i na njemu napisao koptski tekst, koristeći mastilo na bazi ugljenika kako bi zavarao trag, i čak registrovao sajt na adresi „gospelofjesuswife.com” — tri nedelje pre nego što je poslovična Karen objavila vest u Rimu.

Gospodin Sabar je takođe izneo i dokaze da naučnici koje je Kingova angažovala da ispitaju autentičnost dokumenta, ne samo da ranije nisu imali iskustva sa ispitivanjem arheoloških objekata, nego su imali i privatne veze s njom, o kojima ona nije obavestila javnost: jedan je bio porodični prijatelj iz detinjstva a drugi u rodbinskim vezama sa jedinim učenjakom koji je isprva verovao u autentičnost dokumenta.

Tako funkcioniše naučna i akademska zajednica: ona je samoregulativno telo čiji delovi (ljudi, institucije) jedni druge neprestano preispituju i kritikuju. Kažemo ovo zbog ljudi koji misle da je moguće da naučna zajednica krije, recimo, kakvog je oblika Zemlja, ili pravu istoriju Srba, ili koju god već paranoičnu teoriju zavere gajite.

(Telegraf.rs)