Kako se jedan car odsečenog nosa kroz vodovodnu cev vratio na presto: Sve avanture Justinijana II

Detalj freske „Bitka između Iraklija i Hozroja” od Pjera dela Frančeske, sredina 15. veka. Car Iraklije je 628. dokrajčio Sasanide i povratio Časni krst, nakon što su ga Persijanci odneli iz Jerusalima 614. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/The Yorck Project (2002) 10.000 Meisterwerke der Malerei

Presudna za preobražaj Istočne rimske u Romejsku carevinu ili Vizantiju, bila je vladavina Iraklijeve dinastije, koja je, uz par prekida, jednim jednogodišnjim i jednim desetogodišnjim, obeležila burno stoleće između 610. i 711.

Eponimni utemeljitelj kuće, započeo je po uspeću na tron transformaciju države: ukinuo je legije i zajedno s tim načelnu podelu vlasti na civilnu i vojnu, uvodeći tematski sistem, dok je latinski jezik zamenio grčkim kao zvaničnim u carevini: da pomenemo samo neke njegove reforme.

Preporučujemo

Proces preobražaja svakako nije počeo pod Iraklićima, niti se pod njima završio, ali se oni nalaze u njegovoj vremenskoj srži; njihovo je doba bilo velikih uzbuđenja, ratova sa Sasanidima, uspona islama, eksplozije islama, ekspanzije kalifata, ratova s kalifatom, unutrašnjih previranja, možda čak prvih znakova buduće ikonoklazme, a svakako barem jačanja temelja onoga što će dovesti do ikonoklazme.

Poslednji Iraklić na carigradskom prestolu bio je Justinijan II Rinotmet, koji je nasledio svog oca Konstantina IV; ovaj je bio sin Konstansa II, a ovaj sin Iraklija II i sinovac Konstantina III, koji su bili sinovi prvog Iraklija: Konstantin III je Iraklijev sin iz prvog braka s Fabijom Evdokijom, a Iraklije II iz drugog Iraklijevog braka, sa svojom sestričinom Martinom, ćerkom svoje rođene sestre Marije; brak je to, najblaže rečeno, učinilo nepopularnim u crkvi i narodu, pošto se radilo o incestoidnom odnosu.

Mladi Justinijan II na mozaiku u bazilici San Apolinare in Klase, u Raveni, u Italiji. Foto: Wikimedia/Marvelfannumber1

Justinijan II je vladao u dva navrata, prvo od 685. do 695, a drugi put od 705. do 711. godine. Oba puta je zbačen s prestola, zato što je svoju viziju povratka romejske države na raniji stupanj moći nametao na veoma brutalan način svojim podanicima, tako što se i prema najmanjoj opoziciji odnosio kao prema pretnji po svoj život, bez ikakvog takta. Njegova politika preseljavanja stanovništva samo je povećala tu omraženost.

Drugi put kada je zbačen, ubijen je, ali mu je prvi put samo odsečen nos, te otuda i nadimak Rinotmet, što bi se moglo prevesti kao „Odsečenog Nosa”; „političke” mutilacije u Vizantiji i vizantijskom svetu (pa tako i kod nas, setimo se Dečanskog), bile su deo političke borbe, zato što su sakatoga eliminisali kao politički subjekt i pretnju; pre Justinijanova povratka na vlast, nije postojao presedan da se neko takav povratio.

Tih deset godina njegovog života materijal su za pustolovni film. Za početak, u jednom trenutku je dobio novi nos, mada istoriografija još uvek načisto sa tim kako i kada (možda čak i nakon povratka u Carigrad); obično se smatra da mu je postavljena zlatna replika nosa, ali ima i onih smatraju da mu je ovaj mogao biti rekonstruisan ranom plastičnom hirurgijom, koja je, premda primitivna, ipak postojala; no pošto se ne zna obim oštećenja njegovog nosa, ne može se o tome ništa pouzdano reći.

Mutilacija Justinijana II, tj. sečenje njegovog nosa nakon prvog zbacivanja s prestola, na ilustraciji iz 1480. Foto: Wikimedia/Master of the White Inscriptions, Master of the Getty Froissart

Proteran je u Herson na Krimu, gde je tri godine kasnije saznao da je pao s vlasti i njegov „naslednik”, uzurpator Leontije, kojega je rasprestolio i utamničio jedan mornarički zapovednik po imenu Apsimar, nakon što ga je vojska na Kritu izvikala za cara kao Tiberija III (njegovo izvorno ime predmet je spora u pogledu porekla: mogao je biti slovenskog, gotskog ili jermenskog, a neki spominju i turkijsko).

Na Krimu je Justinijan II kovao planove i zavere i počeo da skuplja podršku i saveznike za povratak na tron, zbog čega su tamošnji zvaničnici 702. ili 703. odlučili da ga vrate u Konstatinopolj, s obzirom da je takvo delovanje bilo pretnja i za njih. Ali on je za to saznao i iz Hersona pobegao kod Ibuzira, hazarskog kagana, koji ga je oduševljeno primio i za mladu mu dao svoju sestru, koja prilikom krštenje postaje Teodora, čime se možda hteo oponašati prvi Justinijan.

Posle venčanja, njih dvoje su se smestili u Fanagoriji, na obali Azovskog mora. Ali Ibuzir nije ostao imun na novčanu ponudu Tiberija III i pristao je da organizuje ubistvo svog zeta: u dom Justinijana i Teodore šalje lokalnog upravnika Balgicina i upravnika Kerča Papacija, ali Teodora uspeva da prokljuvi njihovu nameru i da na vreme upozori muža, koji zatim obojicu davi i ribarskim čamcem beži natrag u Herson.

Bugarski kan Tervel prima novac od Justinijana II kao nadoknadu za pomoć pri povratku na presto. Foto: Wikimedia/Astromentum

Teodora je ostala u bratovljevom zatočeništvu, gde se porodila i Justinijanu rodila sina, Tiberija; s mužem se ponovo sastala nakon što ovaj povratio presto, a da se među njima razvila ljubav vidimo već i iz toga, što je car bio spreman i da ratuje za njenu slobodu: prvo je poslao manju flotu, koja je stradala u oluji, nakon čega je Ibuzir obavestio zeta, ne samo da ima sina, nego i da su Teodora i dečak slobodni da mu se pridruže.

Ali je pre svega toga Justinijan II prošao kroz brojne pustolovine. Stigavši u Herson, okupio je svoje pristalice i odmah zaplovio ka zapadu, severnom obalom Crnog mora. Negde između ušća Dnjestra i Dnjepra naleteli su na oluju; priča kaže da je jedan od njegovih saputnika, u najtežem trenutku, pružio ruke ka njemu i rekao da će ih Bog poštedeti ako ovaj obeća da se neće svetiti svojim neprijateljima, na šta mu je stari-budući car odgovorio: „Ako poštedim i jednog njih, nema me Bog odmah ovde udavi.”

Preživeli su oluju, međutim, i stigli do Bugarske. Tamo je Justinijan otišao kod kana Tervela, od kojeg je zatražio pomoć, koju mu je ovaj dao, u zamenu za mnogo novca, titulu kesara (cezara) i ruku Justinijanove ćerke iz prvog braka, Anastasije; tako je u proleće 705. krenulo 15.000 bugarskih i slovenskih konjanika na Carigrad, čijim stanovnicima ni posle tri dana ubeđivanja nije padalo na pamet da predaju grad.

Mapa vizantijskog Carigrada. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Cplakidas

Čovek odsečenog nosa tada je okupio svoje najbliže saradnike i pristalice iz logora, i provukavši se kroz nekorišćenu vodovodnu cev na severnoj strani bedema, koju su izvidnici slučajno otkrili dan ranije, ušao u grad, u kojem je zatim okupio članove svoje stranke i preuzeo kontrolu nad carskom palatom, u činu koji se može opisati kao ponoćni državni udar.

Ovo se izgleda desilo 10. jula; Tiberije III je pobegao u Bitiniju, gde je i uhvaćen, najverovatnije 21. avgusta, i zatim zajedno sa Leontijem odvučen na Hipodrom, gde su obojica javno poniženi, a onda i obezglavljeni kod jedne od gradskih kapija (postoji mogućnost da je Teodosije III, car 715—717, zapravo sin Tiberija III, koji je postao episkop Efesa oko 729. godine; pošto se Teodosije III posle abdikacije svakako zamonašio, to nije nemoguće).

Kao što rekosmo, šest godina kasnije Justinijan II je pogubljen posle novog puča u režiji Filipika Vardana; Justinijanova majka Anastasija odnela je tada u Vlahernsku crkvu svog unuka Tiberija IV, kojeg je Justinijan uzdigao na suvladara, misleći da će šestogodišnji dečak tamo biti siguran; ali su ga Filipikovi vojnici pronašli iza oltara, izneli napolje i ispred crkve ubili. Divno vreme u divnoj pravoslavnoj imperiji (ne treba ništa idealizovati).

(Telegraf.rs)