Jedna istanbulska noć 1955. bila je za Grke crna kao barjak: Kako je nebo plakalo iznad Bosfora

Finale antigrčkih nereda u Istanbulu 6—7. septembra 1955. godine, kada je na ulice izašla vojska da bi sprečila da se stvari otmu kontroli. Foto: Roger-Viollet via AFP / Roger Viollet / Profimedia

1955. godine istanbulski Grci, mnogi među njima bogati trgovci, bili su prosperitetna zajednica od nekih 100.000 ljudi, istaknutih i uglednih u svim sferama društvenog delovanja, što je bio dovoljan razlog za zavist turske sirotinje, koja je bila u gradskoj većini.

Bila je to decenija vlasti premijera Adnana Menderesa (1950—1960), kojeg će hunta obesiti 1961, i vreme kompromisa s ultrakonzervativnim sektorima društva, što je bilo oličeno u izgradnji hiljada džamija i u pojačanom nacionalizmu, koji je sa svojim neizbežnim pratiocem šovinizmom uzimao oblik antihelenizma.

Preporučujemo

Ključalo je, naime, na Kipru, gde su tamošnji Grci zahtevali ujedinjenje s Grčkom, a pošto istovremeno Turskoj na ekonomskom planu nisu cvetale ruže, carigradski su Heleni, kojima je išlo sasvim dobro, optuženi od strane nekih da su praktično kao kolektiv agenti grčke države, čime su postali idealna meta i sredstvo za skretanje pažnje turskog naroda sa bitnih stvari i pravih krivaca za svoje nedaće.

Menderes je objavom od 28. avgusta 1955, da Kiparski Grci planiraju pokolj tamošnjih Turaka, stvorio neophodne uslove za stravične događaje koji će se odigrati na Bosforu, a čiji će neposredni povod biti dve vesti od 6. septembra: tog dana je propala londonska mirovna konferencija o Kipru, da bi zatim bilo objavljeno da su Grci postavili bombu u rodnu kuću Kemal-paše Ataturka, tvorca moderne Turske, u kojoj je bio smešten turski konzulat u Solunu.

Ataturkov muzej u Solunu, smešten u njegovoj rodnoj kući, ujedno je i zgrada turskog konzulata. Foto: Wikimedia/TheOnassis

Mada je svaka sličnost s okolnostima pod kojima je počela Kristalna noć u Trećem rajhu slučajna, treba naglasiti da je kuća pretrpela tek manje oštećenje, koje se u izveštajima turskih medija pretvorilo u potpuno rušenje; a da je grčka policija za ovaj zločin uhapsila turskog vratara, o tome se u turskim medijima već ništa nije moglo čuti.

Istog popodneva došlo je do „spontanog” okupljanja na trgu Taksim, u organizaciji vlasti, što je dokazano na suđenju posle vojnog puča: četiri hiljade taksista besplatno su dovozili izgrednike s druge strane moreuza, iz Male Azije, dok su im opštinski kamioni, postavljeni na strateškim tačkama širom grada, delili alatke poput pijuka, sekira, lopata, čekića, palica, pajsera i kanistera s benzinom.

ZBIRKU FOTOGRAFIJA ISTANBULSKOG POGROMA POGLEDAJTE OVDE

Mnogi su sami stigli iz divljih naselja oko grada, gde je bila velika sirotinja, gde su živeli prosti ljudi sposobni samo za binarno razmišljanje, koji su se lako mogli nahuškati na „neprijatelja” (u deceniji koja je pogromu prethodila, broj stanovnika Istanbula porastao je za 60%, sa 1 na 1,6 miliona; novi stanovnici mahom su živeli u takvim naseljima).

S Ataturkovim slikama u rukama, uzvikujući parole poput: „Smrt Grcima, svi hrišćani idu pod zemlju”, nagrnula je tako sastavljena needukovana rulja od nekoliko desetina hiljada, da se obračuna s nedužnim Grcima u Istanbulu, uzvikujući antigrčke i antihrišćanske parole, zazivajući smrt, ne štedeći ni Jermene ni Jevreje.

Karta Istanbulskog pogroma 1955, antigrčkih nereda u najvećem gradu Turske Republike. Foto: Wikimedia/self

Orgijanje je prestalo tek tokom jutra narednog dana, i to posle intervencije vojske, koja se aktivirala zbog opasnosti da se stvari otmu kontroli; u neredima je život izgubilo 16 ili 37 Grka (izveštaji variraju), 32 teško povređeno, a preko 1.000 lakše; silovano je najmanje 200 grčkih žena i devojčica, a navodno su silovani i dečaci, pa čak i muškarci; muškarci, čak i sveštenici, među njima i jedan jermenski, prisilno su obrezivani.

O pričinjenoj materijalnoj šteti ne vredi ni govoriti, tu se radilo o stotinama miliona dolara: po procenama međunarodnih organizacija 150 miliona, po grčkim procenama 500 miliona. Konkretno, govorimo o 4.348 trgovačkih radnji, 110 hotela, 27 apoteka, 23 škole, 21 fabrici, 73 crkve (po nekim procenama, 90% svih u gradu) i oko 1.000 kuća: objektima potpuno uništenim ili teško oštećenim.

ZBIRKU FOTOGRAFIJA ISTANBULSKOG POGROMA POGLEDAJTE OVDE

Pogrom i uništenje, kao i bojkot grčkih radnji i razne druge vladine mere koje su usledile, izazvali su narednih godina konačni egzodus Grka iz Istanbula: od 100.000 koliko ih je tada živelo tamo, sada ih je ostalo svega 2.000; to etničko čišćenje ništa dobro nije donelo Turskoj, samo je iz privredne jednačine uklonilo jednu produktivnu i korisnu zajednicu, i nateralo je da se preseli u susednu, rivalsku državu, da nju gradi i izgrađuje.

Treba pomenuti i da je Turska posle toga kompenzovala Grke, ali da to nije moglo da donese ni približno zadovoljenje pogođenima, i da je izgleda pokrilo samo 20% njihovih potraživanja.

(Telegraf.rs)