Kako je Crna smrt kosila Firencu, Skoplje, Hamburg, Carigrad i Pariz, i stala na atonskom pristanu

Gravira doktora Šnabela, kužnog doktora koji je sredinom 17. veka radio u Rimu. Ovo je do tada postala njihova standardna oprema. Foto: Wikimedia Commons/Ifwest

Sredinom 14. veka Evropa se suočila s jednim od najvećih izazova u svojoj istoriji: ratom protiv bakterije Yersinia pestis, koja je u Centralnoj Aziji, verovatno u današnjem Kirgistanu, oko 1338—1339. zarazila populaciju buva koje su živele na glodarima, s kojih se prenela na ljude.

Glodari su se selili zbog klime, ili putovali s trgovcima, i 1343. obreli na Krimu, gde se jedna kolonija crnih pacova, noseći zaražene buve, četiri godine kasnije krišom ukrcala na dvanaest đenovljanskih trgovačkih galija. Desilo se to u luci Feodosija, koja se tada zvala Kafa, i bila u vlasništvu Republike Đenove, koja ju je kupila od Zlatne horde i pretvorila u glavni centar svoje crnomorske trgovine.

Preporučujemo

Postoji i druga hipoteza, koja kaže da je Jani-beg, kan Zlatne horde, opsedao Kafu i preko zidina katapultom ubacivao leševe svojih ljudi koji su već preminuli od misteriozne bolesti, ne bi li zarazio Đenovljane, što nije nemoguće, s obzirom da je do Evrope već krajem 1346. stigla vest da nekakva zaraza satire Indiju, Tatariju, Mesopotamiju, Siriju i Jermeniju.

Bilo kako bilo, đenovljanske su galije, nesvesne nevidljivog i nemilog gosta, krenule put Italije. Pomorski se karavan, nakon Galate, carigradske đenovljanske četvrti (gde će baš 1348. biti dovršen čuveni toranj), podelio u Jonskom moru: jedni su preko Dubrovnika i Splita otišli do rivalske Venecije, dok su drugi preko sicilijanske Mesine (oktobar 1347) stigli u Đenovu (januar 1348).

„Feodosija“, Karlo Bosoli, 1856. Desno su ostaci đenovljanske tvrđave u luci Kafa na Krimu, na slici iz sredine 19. veka. „Crna smrt“ je odavde krenula put Evrope. Foto: Wikimedia Commons/allday.ru

Tako je počela najstrašnija od svih epidemija bubonske kuge, koja je ostavila dubok trag u kolektivnoj svesti evropskih naroda, pretvorivši njihove zemlje u „semeterije”. Na teritoriju Srpske carevine stigla je već početkom 1348, najverovatnije iz dva pravca, Dubrovnika i Carigrada. Do sredine godine već zahvatila je čitavu našu zemlju, koja tada nije bila mala, zahvatajući polovinu Balkana.

Paralelno s Balkanom, širila se kuga po celoj Italiji (sem u Milanu i i okolini, gde je bila beznačajna), po Francuskoj na jugu i zapadu i delovima severa, po južnoj Engleskoj, u Irskoj oko Dablina, po južnoj polovini Iberijskog poluostrva, čiji su delovi još bili pod Maurima; 1349. prekrila je ostatke navedenih zemalja, ovladala Portugalijom, južnom Ugarskom, prešla Dunav i Rajnu i napala Sveto rimsko carstvo, delove Skandinavije, severnu Englesku; 1350. je nastavila da se širi i do 1351. stigla do Poljske, ali već slaba, tamo nije ostavila pustoš.

Evropa je doživela ogromnu depopulaciju: kuga je usmrtila oko 30 odsto stanovništva (mada je negde išlo i do 60 posto), kojem je 200 godina trebalo da se vrati na pređašnji nivo, s tim što je bilo krajeva u kojima je oporavak trajao i duže, recimo u Toskani, koja je to uspela tek u 19. veku; neverovatno zvuči podatak, da je broj naseljenih mesta na tlu Nemačke, a bilo ih je ukupno 170.000 pre epidemije, opao za 40.000!

Karta širenja „crne smrti“, verovatno bubonske kuge, po Evropi sredinom 14. veka. Foto: Wikimedia Commons/Flappiefh/naturalearthdata.com/jstage.jst.go.jp

Ako pričamo o gubicima po gradovima, pomenimo baš Firencu, koja je 1338. imala 110—120.000, a 1351. samo 50.000 stanovnika; Pariz, koji je izgubio 50 posto populacije; Hamburg i Bremen, koji su izgubili po 60 odsto, slično kao London.

Ali to su bili neki od najvećih evropskih gradova, gde se živelo u skučenim i nehigijenskim uslovima, i gde je sve pogodovalo brzom širenju bubonske kuge i ogromnoj stopi smrtnosti. Naša carevina se nije mogla da podiči velikim brojem takvih naseobina, posebno ne delovi državnog jezgra.

Ni Skoplje, ni Kotor, ni Prizren, ni Niš, ni Brskovo (čiji značaj baš posle 1350. opada), nisu mogli prići mestima poput gore navedenih, ili Venecije, Briža, Antverpena, Đenove, Barselone, Napulja, Marselja... U novoosvojenim područjima, najveći je bio Ser, smešten relativno blizu Soluna, koji je uz Carigrad prirodno bio najozbiljnije balkansko žarište.

Seoski krajevi su svuda, pa tako i kod nas, bolje prošli, jer se kuga u njima sporije i slabije širila; samo tome imamo da „zahvalimo” što kod nas procenjeni udeo mrtvih nigde nije prešao 30 odsto.

„Smrt igra šah“, Albertus Piktor, 1480—1490., freska. Albertus Piktor je bio najpoznatiji švedski slikar poznog srednjovekovlja, a ova slika inspirisala je majstora filma Ingmara Bergama da 1957. snimi „Sedmi pečat“, u kojem je glavnu rolu igrao nedavno preminuli velikan Maks fon Sidov. Foto: Wikimedia Commons/digitaltmuseum.se/Xauxa

I premda su ondašnji medicinari shvatili da nešto konkretno širi zarazu, nisu mogli znati šta tačno; i dok su neki možda instinktivno i osećali da glodari igraju neogređenu ulogu, drugi su se okretali dežurnim krivcima za sve svoje nedaće, Jevrejima, koji su užasno postradali, zato što su zli ljudi izmislili i širili priču da oni truju bunare.

Izgleda da su naši lekari predosetili da bi izolacija mogla spasiti carsku porodicu, što je tada značilo: državu. Zbog toga se car Dušan s porodicom možda već koncem 1347. ili početkom 1348. obreo na Svetoj Gori, od koje nije bilo sigurnijeg mesta, budući da je već njena priroda sama po sebi karantinska (mada će se ta reč i taj koncept u Dubrovniku pojaviti 1377).

S druge strane, ovakvo rezonovanje je možda (ili sigurno) imalo veze i sa religijom, bez koje se ne može posmatrati život u srednjem veku, i koja je tada igrala jednu od centralnih uloga u privatnoj i društvenoj sferi. Biće da je Dušan računao da je, želi li spasiti svoj i život svoje kuće, najbolje da ode na Atos, u Hilandar, najvažniju od svih zadužbina svojih predaka.

Postojao je, ipak, jedan problem, čije će rešenje ovu njegovu posetu Svetoj Gori učiniti legendarnom, i predmetom priče čak i posle skoro sedam vekova. Naime, poznato je da je ženama zabranjeno da kroče na tlo Atosa; ali nigde ne piše da ne mogu da dođu, ako će da ostanu u nosiljci, što je upravo ono što je Dušan izveo sa caricom Jelenom.

Srednjovekovna minijatura iz 1353. godine, žitelji Turnea u Valoniji sahranjuju one koje je pokosila „crna smrt“ — bubonska kuga. Foto: Wikimedia Commons/balat.kikirpa.be

Iako bi bilo naivno pomisliti da ona čak ni u svojim privatnim odajama nije spustila noge na tlo — „zvanično”, nije: u nosiljci i kolima ona je navodno jela, nuždila i spavala.

Ovo besramno izvrtanje i zaobilaženje jasnog i preciznog pravila, koje je važilo vekovima unazad, izazvalo je negodovanje monaške zajednice na Svetoj Gori, ali nije bilo mnogo toga što su mogli da urade; srećom pa ovo nije postao presedan, iako su se Nemanjići tamo zadržali tokom zime, a možda i tokom većeg dela 1348, dok epidemija nije počela da jenjava.

Inače, Dušanu to nije bio prvi put da cinično i oportunistički zaobiđe crkvene propise: nekoliko godina ranije, uz pomoć bugarskog patrijarha, nekanonski je uzdigao Pećku arhiepiskopiju na rang patrijaršije, da bi se mogao proglasiti za cara, što je izazvalo šizmu sa Vaseljenskom patrijaršijom, koja je prebrođena tek tri decenije kasnije, uz veliki trud kneza Lazara i patrijarha Save IV.

Tokom tog perioda, mi tehnički nismo bili pravoslavni, s obzirom da se naša crkva nije nalazila u liturgijskom opštenju s ostalim pravoslavnim crkvama, što je jedini kriterijum za „članstvo” u Pravoslavnoj katoličanskoj crkvi.

(Telegraf.rs)