Srpkinja rodila dva zadnja rimska cara: Jedan priznao papu, drugi umro braneći Carigrad s katolicima

Vizantijska minijatura s prikazom cara Manojla II Paleologa, carice Jelene Dragaš Dejanović i tri od njihova četiri sina: budućeg cara Jovana VIII, budućeg morejskog despota Teodora i budućeg solunskog despota Andronika (nedostaje Konstantin, koji će postati poslednji romejski car). Foto: Wikimedia/ Musée du Louvre

Jelena Dragaš Dejanović bila je kći velmože Konstantina Dragaša, koji je posle Maričke bitke 1371. postao osmanski vazal i kao takav, zajedno sa Markom Mrnjavčevićem, poginuo 1395. u Bici na Rovinama, prilikom sudara turske vojske sa vlaškom. No tri godine ranije, udao je svoju kćer iz prvog braka, za vizantijskog cara Manojla II Paleologa.

Jelena je imala maltene besprekorni rodoslov, barem s očeve strane, s obzirom da ne znamo ko joj je bila majka, ali možemo pretpostaviti da se radilo o ženi veoma plemenitog roda, imajući u vidu da se Velbuždska kneževina Jeleninog oca graničila na jugu s Romejskom carevinom, na istoku s Bugarskom (i Turskom), gore s Moravskom kneževinom Lazara Hrebeljanovića, zapadno sa Zemljom Brankovića i Markovom kraljevinom.

Preporučujemo

Ali spekuliše se da to bi to mogla biti Tamara, kćer bugarskog cara Ivana Aleksandra Asena; otac Konstantin bio je sin velmože Dejana i Teodore Nemanjić, kćeri kralja Stefana Uroša III Dečanskog iz (drugog) braka s Marijom Paleolog, koja je bila izdanak bočne grane vizantijske vladarske kuće; Jelenina maćeha, Evdokija, druga ćerka romejskog cara Aleksija III i Teodore Kantakuzine, pre udaje za Konstantina bila je žena Tađedin-paše od Sinope, emira Limnije, oblasti Trapezuntske carevine, koji je poginuo 1386.

Njena udaja za Konstantina je predstavljala svojevrsni presedan: bilo je nečuveno da se za hrišćanskog vladara uda bivša pripadnica harema, i to udovica nekog Turkmena; ali može se pretpostaviti da je na mladu Jelenu, rođenu oko 1372, u tim formativnim godinama ona ostvarila veoma veliki uticaj.

Jovan VIII Paleolog, na slici italijanskog renesansnog slikara Benoca Gocolija. Foto: Wikimedia/public domain

Jelena imala 20 kada su je otac i maćeha uspeli udati za cara Manojla II (koji je lane sebi osigurao presto, kada je, posle smrti svog oca, pobegao iz osmanskog, Bajazitovog talaštva), kojem je rodila — tvrdi Georgije Sfrances — desetoro dece, od kojih su neka imenovana, neka ne, neka sporna da su njena (poput prve kćeri koje je verovatno Manojlovo nezakonito dete), ali većina nesporna.

Najvažnija su dva najstarija sina, zbog sudbine koja im je zapala. Naime, Manojlo je 1425. abdicirao, zamonašio se pod imenom Matej i leta iste godine umro; nasledio ga je sin Jovan kao Jovan VIII, dok se Jelena i sama zamošila u carigradskom manastiru Kira Marta; kao monahinja je osnovala starački dom, prozvan „Nada očajnika”, u manastiru Svetog Jovana u Petrionu.

Jovan VIII, pristalica i potpisnik Firentinske unije s Rimom, umro je 1448. i za naslednika odredio svog mlađeg brata Dimitrija, ali se Jelena s tim nije složila, držeći Dimitrija nesposobnog za takvu dužnost; zato je podržala Konstantina, svog najstarijeg živog sina, i kao regentkinja preuzela vlast u Konstantinopolju, sve dok Konstantin nije 1449. stigao iz Mistre i bio krunisan za cara, kao Konstantin XI Dragaš Paleolog („Dragaš” je ubacio u čast svoje majke).

Konstantin XI Dragaš Paleolog, poslednji romejski car, na portretu iz 1584. Foto: Wikimedia/ British Museum

Umrla je 23. marta 1450. u Konstantinopolju i imala sreće da ne doživi pad grada tri godine kasnije, 29. maja 1453, kada joj je sin i car poginuo braneći poslednju barikadu Rimske imperije na izdisaju, sa zapadnim plaćenicima, pre svega Đenovljanima, kao okosnicom svoje vojne sile. Pravoslavna katoličanska crkva slavi je kao svetiteljku baš tog 29. maja, u njenu i čast njenog sina, dok se njena lobanja kao relikvija čuva u riznici manastira Svetog Patapija u Lutraki, kod Korinta.

Tamo je, po legendi, posle pada Carigrada stigla zajedno s moštima tog sveca; naime, Agelis Notaras, rođak carske porodice, prešao je na planinu Geraneju kod Atine, posle tih tragičnih događaja, i u jednoj pećini kod Termaje (danas Lutraki), sakrio njene i mošti sveca, gde su kasnije pronađene. Ali izvori koje smo koristili ne kažu kada su pronađene, pa je teško reći da li su autentične; manastir je novijeg datuma, podignut je 1952.

(Telegraf.rs)