Kako je Ukrajina mogla da bude zemlja osnivač i članica Ujedinjenih nacija, iako je bila deo SSSR?

Proslava 500 godina zaporoškog kozaštva 1990. godine, malo pre nego što će Ukrajina postati nezavisna država. Foto: Wikimedia/М.Яковенко, В.Білецький

Ruske revolucije iz 1917. godine, Februarska i Oktobarska, gurnule su prostor bivše Ruske imperije u potpuni haos. Ovom prilikom raščivijavati konkretnu situaciju na prostoru Ukrajine, na kojoj su postojale ne manje od četiri rivalske republike, koje su sve polagale pravo na čitavu teritoriju, a bile stvorene i rukovođene različitim frakcijama, nemoguće je, a nije ni tema.

Treba samo reći da su, sem Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike (Ukrajinska SSR, USSR), koju su napravili boljševici, sve bile antisovjetske i sve se borile za nezavisnu Ukrajinu; ali iz Ukrajinskog rata za nezavisnost (koji se vodio paralelno s Ruskim građanskim ratom) upravo su boljševici izašli kao pobednici.

Preporučujemo

1922. godine, četiri nominalno nezavisne države potpisale su sporazum kojim je obrazovan Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, skraćeno SSSR: Ruska SFSR, Ukrajinska SSR, Beloruska SSR i Zakavkaska SFSR, koja će se 1936. rastvoriti na Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan, kada će i autonomne centralnoazijske republike Ruske SFSR biti pretvorene u subjekte sovjetske federacije.

U temelju Sovjetskog Saveza od početka je postojala dvosmislenost, s jedne strane želja da se doslovno bude savez suštinski suverenih država a s druge strane želja da se bude snažno centralizovana država; ovo se lepo očituje u činjenici da je Ukrajina od četrdesetih imala svog ministra spoljnih poslova, koji naravno nije delovao autonomno, svakako ne drugačije od onoga što je Moskva očekivala.

Dmitrij Manuiljski, koji je kao ukrajinski ministar spoljnih poslova i šef ukrajinske delegacije, 1945. izabran za predsedavajućeg Prvog komiteta Generalne skupštine UN, i kao takav je elaborirao Preambulu i Prvo poglavlje Povelje Ujedinjenih nacija. Foto: Wikimedia/ Sweeper tamonten

Iz istog razloga, Ukrajinska SSR i Beloruska SSR su 1945. bile među 51 zemljom koje su osnovale Ujedinjene nacije, iako su tada bile deo Sovjetskog Saveza, koji ih je legalno gledano predstavljao u svetu; štaviše, Ukrajina je za vreme SSSR čak dva puta bila i nestalna članica Saveta bezbednosti, 1948—1949. i potom 1984—1985.

Sve do 1958, ukrajinsku delegaciju u UN predvodio je ukrajinski šef diplomatije, da bi te godine dobila stalnog predstavnika; zanimljivo, Dmitrij Manuiljski, kao ukrajinski ministar spoljnih poslova i šef ukrajinske delegacije, 1945. je izabran za predsedavajućeg Prvog komiteta Generalne skupštine UN, i kao takav je elaborirao Preambulu i Prvo poglavlje Povelje Ujedinjenih nacija.

Kako je to moguće? Odgovor je prost. Prvo, jednim delom smo već odgovorili: Sovjetski Savez je bio privid federacije suverenih država, koje su čak i po ustavu SSSR imale pravo na otcepljenje, koje je bilo praktično nemoguće ali teoretski izvodljivo; simulacija ukrajinske i beloruske suverenosti ovim putem, bio je „besplatan” vid projekcije takve slike Sovjetskog Saveza.

Drugo, ukrajinska i beloruska stolica u UN dale su Staljinu dva dodatna glasa u Generalnoj skupštini UN, a ponekad i u Savetu bezbednosti, što je 1945. godine bilo naročito bitno, jer je Moskva tražila balans sa Zapadom, koji je imao mnoštvo glasova, jer je mnogo veći broj država bio „kapitalistički”.

(Telegraf.rs)