Priča o poslednjem Indijancu u divljini: Kako se Iši 40 godina skrivao od kauboja

Išijev portret. Foto: Wikipedia/Nepoznati autor

Iši je iz šume izašao 29. avgusta 1911. i odmah bio prozvan „poslednjim kamenodobnim Indijancem” u Sjedinjenim Državama. Mada su kasnije bačene neke sumnje na to, smatralo se da se radi o poslednjem „čistokrvnom” američkom domorocu, onome koji je preostao posle genocida i zaraznih bolesti koji su njihov broj sveli na kap ranijeg mora.

Kažemo „genocida” jer Amerikanci priznaju da su nad američkim domorocima izvršili genocid, shvatajući da genocid nikada nije kolektivni čin (šta god pričali ljudi koji su u genocidu učestvovali ili ga kasnije pravdali, želeći da ličnu odgovornost podele sa drugima, kako bi svoju savest rasteretili), već ono što pojedinci rade drugim pojedincima, koji pripadaju zajednici različitoj od njihove.

Preporučujemo

Iši se rodio 1861. kao pripadnik plemena Jahi, koje je bilo deo naroda Jana; živeli su u Kaliforniji, i pre početka „zlatne groznice” (1848) brojali oko 400 ljudi, dok je Jana ukupno imao oko 1.500 pripadnika.

S obzirom da je Kalifornijska zlatna groznica trajala do oko 1855, Iši se rodio nakon nje, ali kopači zlata nisu prestali da dolaze, eksploatacija nije prestala, širenje civilizacije i zaraznih bolesti nije prestalo, naseljavanje „bledolikih” nije prestalo, zagađivanje vode rudarenjem, izlovljavanje jelena i riba, pokolji nad Indijancima nisu prestali.

Fotografija Išija od 29. avgusta 1911. godine, dana kada je izašao iz šume. Foto: Wikipedia/Nepoznat fotograf

U seriji takvih genocidnih događaja, ostaci ostataka njegovog plemena uništeni su. Tokom 1865. ubijeno ih je 74, da bi ih onda naredne godine, u zločinu koji je poznat kao Masakr kod Tri Knola (eng. Three Knolls Massacre), potera jedne grupe doseljenike u jednom danu pobila 40, nakon čega ih je preostalo 33 odraslih. Pet godina kasnije, u zločinu poznatom kao Masakr kod Kingslijeve pećine, ubijeno ih je 30.

Jasno je da su se tokom tog perioda rađali i umirali; nakon tog poslednjeg pokolja, bilo ih je između pet i dvadeset, mada se obično smatra da je broj bio jednocifren. Preživeli donose odluku da odu u potpuno skrivanje; Iši je među njima.

U šumi, bez da iko zna da postoje, oni srećno propuštaju poslednju deceniju Kalifornijskih indijanskih ratova (koji su počeli 1850, čim je Kalifornija postala savezna država, i trajali sve do 1880, uz učešće Vojske SAD i Kalifornijske državne milicije), osnivanje internata čiji je cilj bila dublja asimilacija starosedelačkog stanovništva, potere za onima koji su iz rezervata bežali u brda.

Iši je odrastao skrivajući se. Prolazile su decenije. Krajem 1908, jedna grupa istraživača naleće na njihov logor i ustanovljava da tu borave jedan sredovečni muškarac, jedna sredovečna žena, i dve starije osobe: bili su to Iši, njegova mlađa sestra, njihova majka i njen brat.

Iši u „civilizovanoj” odeći 1914. godine pali vatru na tradicionalan način. Foto: Wikipedia/Saxton T. Pope

Uspeli da pobegnu, svi sem majke koja je bila bolesna i nije mogla da se pomeri, pa se zamotala u ćebad; nije otkrivena iako su istraživači razbucali logor. Ali ubrzo po povratku Išija, majka mu je umrla; uzalud je čekao povratak sestre i ujaka: nikada se nisu vratili. Tako je nastavio da živi sam, sve do leta 1911.

Tog pomenutog avgusta prišao je gradiću Orovilu, gde su ga lokalni psi opkolili. Šerif ga je priveo, ali nije podigao optužnicu za skitnju već je pozvao Muzej antropologije Univerziteta Kalifornije (danas: Herstov muzej), na čijem se čelu tada nalazio Alfred Kreber, koji je i predložio da ovaj dođe da živi u muzeju, umesto u nekom rezervatu u Oklahomi.

Iši se nikome nije predstavio, jer je po običaju o njegovom identitetu morao da posvedoči drugi član njegovog plemena, a on je bio poslednji; Iši stoga nije njegovo pravo ime, to samo znači „čovek” na jeziku Jana: mi ne znamo kako se on zapravo zvao, i nikada nećemo saznati.

Poslednje godine svog života proveo je u muzeju u San Francisku, kao zaposlenik te ustanove, pomažući u istraživanju i ispitivanju kulture svog naroda, i demonstrirajući kulturu Jahija posetiocima: tako je to bilo, ako istinu uvijemo u oblandu: zapravo je bio muzejski eksponat, atrakcija za bele posetioce pred kojima se oblačio u tradicionaonalnu nošnju svog plemena, pravio vrhove od opsidijana i obojenog stakla za strele i koplja, itd.

AUDIO: Poslušajte snimak Išijeve pesme

Ruku na srce, nije to bilo sve, snimao je i pesme, priče i legende svog naroda i tako ih otrgao od zaborava, pa ovaj muzej i danas čuva te snimke, koji predstavljaju neverovatno blago, u svetskim razmerama. Ali takođe je u tu svrhu primoran bio i da poseti zemlju svog naroda i mesta gde su na nad njima izvršeni pokolji, u ime nauke.

Bio je poznat u San Francisku, često su ga viđali kako šeta parkom Golden Gejt, i kako lovi po brdu Sutro (koje se tada zvalo Parnasus, da ne kažemo Parnas, po kojem je dobilo ime), koje se nad parkom nadnosi. Preminuo je marta 1916. od tuberkuloze, koja je u to vreme harala SF.

Iako je njegova umiruća želja bila da ga, po plemenskom običaju, kremiraju, prisutni univerzitetski doktor je izvršio obdukciju nad njim, mada je Kreber savetovao protiv toga, ali pošto je bio na putu u to vreme, nije mogao to da spreči. Pitanje je i da li bi uopšte sprečio, jer iako je Išija nazivao svojim prijateljem, po povratku u SF poslao je Išijev mozak u Smitsonijan radi daljeg ispitivanja.

Ostalo jeste kremirano i pepeo je položen na jednom groblju južno od SF; na mozak se čekalo 80 godina: tek 2000. je, posle duge i uporne kampanje indijanskih organizacija, došlo do sjedinjenja mozga i pepela; urna je potom prebačena na tajnu lokacihju u dolini Dir Krik, gde Iši više neće biti uznemiravan.

(Telegraf.rs)