Kako je funkcionisao Frankov odbor "za iskupljenje nemoralnih žena": Mnoge su spas potražile u smrti

Foto: Tanjug/AP

U Španiji je u vreme fašističkog Frankovog režima delovao zastrašujući Odbor za zaštitu žena, a sa ciljem "iskupljenja nemoralnih žena". Nastao je krajem 1941. godine, a ukinut je dekretom 1984. godine, s tim da novija istraživanja pokazuju da je samo promenio ime, ali da nije u potpunosti nestao... U ovim institucijama žene su mučili, izgladnjivali, kupali hladnom vodom i terali da rade bez da budu plaćene za to.

Informacije koje se godinama pojavljuju dokazuju da je ovaj Odbor žestoko kršio ljudska prava. Naime, služio je kao mehanizam za vršenje stroge patrijarhalne kontrole nad onim devojkama koje su se usudile da ospore model "dobre žene".

Preporučujemo

Kako je sve počelo?

Kraljevskim ukazom od 11. jula 1902. godine u Ministarstvu pravde je stvoren Kraljevski odbor za suzbijanje trgovine belim robljem, koji je kasnije reformisan 1904. i 1909. godine dolaskom Druge republike. Opet je reorganizovan 1931. godine kada dobija naziv Odbor za zaštitu žena, ali biva raspušten 1935. godine, poverivši svoja ovlašćenja Višem savetu za zaštitu maloletnika. Dekretom od 6. novembra 1941. godine ponovo je formiran i delovao je sigurno sve do 1984. godine, kada su njegova ovlašćenja u pogledu zaštite žena preneta na autonomne zajednice.

Početkom 50-ih godina 20. veka nastaju "ženski popravni domovi" kojim su rukovodile časne sestre pod okriljem katoličke crkve.

Novinarka Andrea Momoitio, borac za ženska prava, istraživala je Odbor za zaštitu žena nakon što je za njega čula "sasvim slučajno". Naravno, nije mogla da ne postane opsednuta njime kada je shvatila šta ta organizacija znači sama po sebi...

Ona je prvu informaciju o Frankovoj ogranizaciji dobila kroz priču o Mariji Izabeli, koja je u "zatvoru" provela 23 godine života.

"Prvo sam dobila njen zatvorski dosije, zatim policijski, i u svima se navodilo da je takozvani Odbor za zaštitu žena bio u centru Patronato u Salamanci, tačnije u Santa Marti de Tormes", rekla je i dodala da su svi podaci sačuvani u Pokrajinskom istorijskom arhivu Salamanke koje je dobila na mejl nakon što je platila izvesnu sumu novca.

Međutim, u fajlu je nedostajalo mnogo toga, a istoriju o zatvoru su pisali uglavnom muškarci. Novinarka je istakla da je mogla da rekonstruiše život Marije Izabele za koju dokumenta kažu da "nije izuzeta od patrijarhalnog greha".

Mariju Izabelu je u popravni dom odvela majka, a da nije ni znala šta se tamo tačno dešava. Kao razlog za odlazak u popravni dom je rekla da "nije mogla da uradi ništa sa njom" misleći verovatno na njenu budućnost.

Foto: Tanjug/AP

Mlade žene su mogle da uđu u ove popravne domove nakon što ih je policija pronašla da rade u javnim kućama, zbog "nemoralnog ponašanja", pritužbi članova porodice i pojedinaca, na zahtev saradničkih građanskih i verskih vlasti ili na zahtev same žene.

Tokom četiri decenije pod vladavinom Franciska Franka se svašta dešavalo, a mnogi događaji su do dana današnjeg ostali nepoznati. Prekretnicu, kada je reč o Odboru sa zaštitu žena, predstavlja smrt mlade Inmanculade Valderame koja je nastupila osam godina nakon smrti fašističkog vođe.

Kada nisu imale izlaza - samoubistvo

Devojčica Inmanculada Valderama imala je 15 godina kada je umrla od posledica navodnog pada sa prozora na trećem spratu ženskog popravnog doma San Fernando de Henares. Prema zvaničnoj verziji, devojčica je tog 19. septembra 1983. godine želela odatle da pobegne.

Žene i devojčice su bile zatvorene, ponižene i maltretirane svakodnevno. Stavljali su ih pod hladne tuševe, terali ih da se mole i morili ih glađu.

U ovim ustanovama su boravile ćerke samohranih majki, samohrane majke i devojčice ili žene koje su bile silovane, dok je silovatelj bio napolju, slobodan. Navode se i razlozi koji su bili pre svega smešni, a zbog kojh su žene bile zarobljene.

"Jedna je uhvaćena kako ljubi svog dečka na ulici, druga je uhvaćena kako puši tokom školske nastave", navodi se.

Često nisu imale izlaza, pa su dizale ruku na sebe i najčešće, skakale sa prozora ili terase zgrade.

Foto: Istoriski arhiv Junta de Andalucía

Iako nakon Frankove smrti i dalje je u državi vladalo uverenje da žena mora biti disciplinovana misleći se na njeno telo i um. Popravnim domovima je rukovodila katolička crkva nazivajući je "patrijarhalnom zatvorskom mrežom". Zapravo se Crkva u ovom slučaju koristila da bi "zamazali oči", ali stvarnost je bila zaista drugačija.

Trgovina belim robljem

Nakon dolaska Franka, Rimokatolička crkva je dobila status državne crkve i vraćena su joj sva prava oduzeta tokom Druge Republike.

Postoje navodi koji svedoče da je Crkva bila umešana u trgovinu belim robljem, odnosno, bebama koje su rodile zarobljene žene u Odboru za zaštitu žena uz objašnjene da su novorođena deca umrla na porođaju.

Prema navodnim dokumentima, oko 300.000 dece je ukradeno u periodu do kraja rata 1987. godine.

Mlade trudnice nisu imale ginekološku pomoć, porađale su se same i zbog toga su im bebe često umirale prilikom porođaja. Nažalost, one koje su imale sreću da rode zdravo dete, Crkva je uzimala.

"Idem da potražim ogledalo da ga stavim ispod tebe da možeš da vidiš kako se ku*ke porađaju", izjava je jedne od babica koja je porađala mladu ženu u Odboru, prenosi Nodo50.

Šta su žene doživljavale?

"Ako se budeš loše ponašala, odvešću te kod monahinja", bila je rečenica koju je mnogo žena čulo kao pretnju za nešto više od četiri decenije koliko je trajala diktatura, prenosi El Pais.

Devojke su unutar ovih zatvora trpele konstantna mučenja, batine, mukotrpno su radile, a da nisu bile plaćene. Sa druge strane, poniženja je bilo u izobilju. Bile su gladne, izmučene, nazivali su ih pogrdnim imenima.

Velika većina žena, prilikom dolaska u ove institucije, nije znala čega se plaši i zbog čega da se plaši, a oni su navodili 1941. godine da je njihov cilj da "iskupi pale žene i pomogne onima kojima je pretila opasnost od pada".

Odbor za zaštitu žena je bio organizacija koja je kažnjavala svako transgresivno ponašanje koje dovodi u pitanje stroge moralne standarde Frankovog režima.

On je bio institucija zadužena za "moralno dostojanstvo žena, posebno mladih, da spreči njihovu eksploataciju, da ih udalji od poroka i da ih vaspitava u skladu sa učenjem katoličke crkve i religije".

Frankova diktatura koristila je strogu patrijarhanlu kontrolu da kazni sve one dobre žene "koje su posrnule u ulogama pobožnih, pokornih i nesebičnih majki". Taj koncept se odnosio na žene koje su se bavile prostitucijom ili na one koje su bile vlasnice svoje seksualnosti i želele da budu sa onim sa kim su želele...

Istoričarka Karmen Gilen navodi u svojoj tezi o Ženskom upravnom odboru da je ovaj sistem društvene kontrole bio od suštinskog značaja za garantovanje stabilnosti diktature i da je "žena bila zadužena da prenese vrednosti na svoje potomstvo, što je bio priroritet".

Godinu dana nakon smrti Inmanculade ovaj Odbor je ugašen kao i svaka druga frankistička uspomena tokom tranzicije, odnosno bez ikakvog zahteva za odštetu žrtvama. Ustvari, većina verskih redova koji su zatočili žene, prošli su bez posledica.

Foto: Tanjug/AP

Nažalost, nijedan noviji zakon ne smatra zatočenike žrtvama diktature.

Dekretom 1985. godine je zatraženo ukidanje organizacije došlo je do samo promene imena, ali Upravni odbor nije nestao.

"Sada se više ne zove Odbor, ali socijalne službe nastavljaju da funkcionišu na isti način, i dalje postoje reformske škole. Tako je dekret kojim se pokušavala ukinuti organizacija 1985. godine doveo do toga da ona promeni naziv, ali nije nestao", navela je Andrea.

Novinarka je istakla da se monahinje nikada nisu ispovedile za okrutne grehe koje su počinile na hiljadama mladih žena s obzirom da one i dalje rade u okviru svojih parohija.

"Nisu se izvinile, ali je istina da niko od njih to nije ni tražio", dodala je.

Andrea smatra da je prvi korak koji država treba da preduzme jeste da Odbor za zaštitu žena stavi na veoma vidljivo mesto u našem kolektivnom sećanju i da o njemu "priča što je više moguće".

(Telegraf.rs)