99 odsto Srba ne zna da je ovo naše, a da je pronađeno u Italiji — ceo svet bi znao!

Šlem „Berkasovo-I” pronađen 1955. u sremskom selu Berkasovo, rimski je šlem s početka 4. veka i čuva se u Muzeju Vojvodine. Foto: Wikimedia/Jebulon

Berkasovo je selo u opštini Šid, blizu granice s Republikom Hrvatskom, od nekih hiljadu ljudi, sa značajnim udelom Rusina koji čine oko 15 odsto stanovništva, u kojem je u 15. veku postojala tvrđava, a koje je tokom 18. veka bilo unijatsko.

1955. našao se na usnama celokupne svetske arheološke javnosti: na lokalitetu Ašman, severozapadno od Berkasova, otkrivena su dva kasnorimska grebenasta šlema, gvozdene osnove sa srebrnom pozlaćenom oplatom, koja danas predstavljaju pojam kasnoantičke oružarske veštine — oba šlema, ali naročito šlem br. 1 (ili Berksovo-I).

Preporučujemo

„Izuzetnog je sjaja”, kaže se na sajtu „Sveoarheologiji.com”, „ukrašen umecima od staklene paste koji imitiraju dragi kamen smaragd i poludrago kamenje oniks i kalcedon. Verovalo se da smaragd čuva snagu vere, oniks je u predstavi oka imao ulogu stvaranja straha kod neprijatelja, dok je plavi kalcedon označavao telesnu snagu nosioca šlema.”

Svakako nije pripadao caru, inače bi bio zlatan i optočen draguljima, kakvi su bili oni od Konstantina Velikog i Valentinijana; ali pripadao je nekoj značajnoj osobi u vojsci, možda generalu ili nekom centurionu, možda čak i „prvom koplju” — ali definitivno muškarcu koji je neposredno učestvovao u bitkama.

Rimski šlem s početka 4. veka, pronađen 2006. u selu Jarak kod Sremske Mitrovice (antičkog Sirmijuma), čuva se u Muzeju Vojvodine. Foto: Wikimedia/Museum of Vojvodina

Naime, iako su verovatno izrađeni u samom Sirmijumu, jednoj od četiri faktičke prestonice carstva krajem 3. veka, u kojem su se tada nalazile brojne oružarnice, ovi šlemovi nisu paradni, o čemu rečito „govore tragovi krvi na onom raskošnijem iz Berkasova i činjenica da su sva tri imala tešku gvozdenu osnovu za odbranu od udaraca, koja bi bila nepotrebna da su korišćeni u paradne svrhe” (treći je pronađen pre dvadesetak godina u ataru sela Jarak kod Sremske Mitrovice).

„Manje raskošan šlem iz Berkasova u stručnoj literaturi je poznat kao šlem broj 2. Za razliku od šlema broj 1, gvozdena osnova mu je debljine 4 mm, kalota je dvodelna, nema ukrašene umetke i nije u potpunosti očuvan (delimično je rekonstruisan jer ga je nalazač prilikom vađenja iz zemlje oštetio motikom).”

Takođe, natpisi na šlemovima iz Berkasova, izvedena punktiranjem i urezivanjem, omogućila su njihovo datiranje: na šlemu br. 2 nalazi se natpis „VICIT [LIC]INIANA”, što je arheolozima omogućilo da ih vremenski smeste na početak 4. veka: vlasnici šlemova su možda učestvovali u Bici kod Cibala, današnjih Vinkovaca, gde su se 8. oktobra 314. ili 316. tukli Konstantin i Licinije (prvi je dobio).

Šlemovi iz Berkasova, koji se čuvaju u Muzeju Vojvodine (kao i onaj treći iz Jarka), toliko su bitni kao arheološko otkriće da se taj tip šlema u svetu naziva po selu u kojem su nađeni: tip Berkasovo (doduše, nemačka arheologija ih zove Berkasovo-Durne, po mestu Durne u Holandiji, gde je takođe nađen sličan šlem i po kvalitetu izrade i po raskoši).

Kasnorimski šlem tipa „Berkasovo” (naziv po vojvođanskom selu u kojem je najčuveniji primerak pronađen 1955. godine), otkriven 1910. u Holandiji. Foto: Wikimedia/Michiel

Berkasovo-I je toliko lep, da je slika koju ovde vidite nastala avgusta 2013. u Rimu, na privremenoj izložbi u Koloseumu; činjenica da je pronađen kod nas, i da se čuva u našoj zemlji, može da nam bude na ponos.

Englezima je na ponos anglosaksonski „Šlem iz Saton Hua” (7. vek) koji je zapravo potpuna rekonstrukcija, budući otkriven u segmentima, kao i onaj naš iz Jarka (na slici br. 2 u ovom tekstu), koji je takođe morao da bude temeljno rekonstruisan.

A opet, svi Englezi i praktično ceo svet zna za taj šlem; 99 odsto ljudi u Srbiji, a možda i manje, nema pojma da ovaj šlem iz Berkasova uopšte postoji, a kamoli gde se nalazi; poenta je da moramo postati svesniji svog kulturnog nasleđa i bolje upoznati s njim.

Prosto, nedovoljno cenimo ono što imamo; a otuda i potiče popularnost pseudoistorijskih teorija u Srbiji — kad jedno društvo ne ceni dovoljno ono što ima, onda izmišlja svoje „istine” kako bi premostilo jaz između ono što jeste i onoga što želi da jeste.

(Telegraf.rs)