Gde je umro Gavrilo Princip: Nisu mogli da ga osude na smrtnu kaznu, pa su ga mučili u ovom jezivom zatvoru

Foto: Telegraf

Gavrilo Princip je za ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije osuđen na 20 godina robije, a da je bio punoletan, dobio bi smrtnu presudu. U to vreme je smrtnu kaznu mogao dobiti samo onaj stariji od 20 godina. Gavrilo je imao 19 kad mu je suđeno. Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom razaranju. Na današnji dan 1918. je, u zatvoru u Terezinu (Češka), on umro.

Princip je odveden na izdržavanje robije u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj. U Terezin su u decembru iste godine prebačeni i drugi učesnici atentata u Sarajevu – Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, ali Princip je držan u strogoj izolaciji i pod torturom.

Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu potvrđeni i o njima se zna samo na osnovu svedočenja pojedinih zatvorenika, i sećanja stražara.

U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas jedino u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj teškoj smrti. Princip je ostavljan tako danima, a nakon godina torture izranjavljena leva ruka mu se inficirala i morala je da bude amputirana.

Spavao je na golim daskama. Tu su bili pacovi.

Zatvorenici u Terezinu su izdržavali kazne u nehumani uslovima - hranjeni su neredovno, mučeni konstantno, a ako bi se neko razboleo – pre je ostavljan da umre, nego lečen.

Svi ovi “tretmani” bili su mnogostruko gori za “ubicu cara”. Pričalo se da je Gavrilo hranu dobijao tek svaki peti dan, a da je svakodnevno mučen i to na naročito surove načine. Navodno, stavljali su ga u drveno bure u koje je prethodno bilo zakucano mnoštvo eksera, pa bi ga u njemu kotrljali dok se ekseri zabadaju u Gavrilovo izmučeno telo, piše Istorijski zabavnik.

Nakon godina takvog strašnog života, Gavrilo Princip jednostavno više nije mogao dalje. Umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Ironično, malo pred kraj Prvog svetskog rata. Zvaničan uzrok smrti bila je tuberkuloza, a zabeleženo je i da je Princip u trenutku smrti težio manje od 40 kilograma.

Dva groba za Principa

Prema unapred predviđenom planu, telo Principa trebalo je da zauvek nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, nakon rata otkrio lokaciju groba.

Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu da bi 1939. bili sahranjeni u “Kapeli Vidovdanskih heroja”.

Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis “Vidovdanski heroji” sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”.

Pesma koju je urezao u zid ćelije

Pesmu je napisao u zatvoru, neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da ju je urezao kašikom. Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u "Zvonu", pod naslovom "Sarajevski atentat 1914".

Sarajevski atentat 1914

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

“Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi!”

Ko je Žerajić kojeg pominje u pesmi

Veruje se da su Principovi ideali o oslobođenju rođeni zahvaljujući činu Bogdana Žerajića, čiji grob je Princip obilazio i na njemu ostavljao cveće. Žerajić je postao njegov idol nakon što je 2/15, juna 1910. godine, kada organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ nije ni postojala, pokušao da ubije generala Marijana Varešanina, austrougarskog zemaljskog poglavara u Bosni.

Nevesinjac je ispalio u Varešanina čak pet hitaca, a potom je šestim presudio sebi. Ovaj čin Bogdana Žerajića od njega je napravio legendu među omladinom koja je snila snove o oslobođenju. U njegovom poduhvatu omladina okupljena u Mladoj Bosni videla je ostvarenje svojih težnja. Žerajića je Princip opevao i u stihovima: "Al pravo je reko pre Žerajić, soko sivi, ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi".

Ko je bio Bogdan Žerajić?

Žerajić je slovio za jednog od prvih nacionalno-revolucionarnih predstavnika bosanskohercegovačke omladine.

Rođen je u 1886. godine u Nevesinju, gimnaziju je završio u Mostaru, a pravo je studirao u Zagrebu. Potom ga put odvodi u Srbiju u Kruševački okrug, gde je jedno vreme radio kao učitelj. Prema nepotvrđenim informacijama Žerajićev brat od strica, general dr Milan Žerajić bio je lični lekar kralja Petra prvog, a Milanov brat Risto lični lekar kralja Aleksandra.

Žerajić je, iskazivao svoje nezadovoljstvo politikom srpskog građanstva u Bosni i Hercegovini, koje je, verovao je, napustilo svaku stvarnu borbu protiv "tuđinske vlasti u zemlji i krenulo putevima političkog oportunizma".

Samo nekoliko meseci pre atentata na Varešanina, u januaru 1910. godine, Žerajić je svom prijatelju Vladi Gaćinoviću napisao pismo u kom se čita sva njegova bol, nemoć i nezadovoljstvo zbog situacije u državi.

Te reči predstavljaju odraz Žerajićevo raspoloženja nakon Deklaracije Kraljevine Srbije koja je priznala aneksiju BiH. Prethodno boraveći na komitskom kursu u Vranju kod kapetana, kasnije majora Ace Blagojevića gde se spremao za "nešto veliko", on je sigurno bio silno razočaran tim aktom Srbije.

- Danas baš dobih od tebe pismo. Ja sam mislio još prije da ti pišem, bio sam i pismo napisao, ali sam bio lijen da ga pošaljem, nego sam ga izbucao. Nemoj da se čudiš tome, jer ja silno duševno patim, strašni su mi osjećaji i ja nemam snage da ih drugom kažem - započinje svoje pismo Žerajić.

U istom pismu je naveo da je skeptik koji više ni u šta ne veruje, te da jedino veruje u to da postoji maler i malerozni ljudi, te da je jedan od njih baš on.

- Samo me jedno tješi, a to je što imam snage i što ću je imati kako mi se čini, ako ustrajem do kraja. Osećam svu tegobu položaja u kome se nalazimo. Bedno je naše stanje. Duh je okovan u okove opšte volje. Sve što je bilo veliko i sveto, pravo istinito, sve je umuklo... - pisao je Bogdan, koji je zastupao potrebu beskompromisne borbe protiv Austrougarske, svom prijatelju neposredno pre nego što će dati život za ideju o oslobođenju.

Originalno pismo se čuva u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu:

(Telegraf.rs)