Kako je Amerika jednom bez ikakvih posledica bombardovala Rusiju

Lovci s klipnim motorom „bel P-63 kingkobra” američke proizvodnje, u okviru Zakona o zajmu i najmu dati su tokom Drugom svetskog rata Sovjetima i bili su godinama kasnije deo njihovog ratnog vazduhoplovstva. Foto: Wikimedia/US Gov

Ništa se naročito nije dešavalo na sovjetskom vojnom aerodromu „Suhaja Rečka” na Ruskom dalekom istoku tog neobično toplog 8. oktobra 1950. godine: Korejski rat je buktio nekoliko stotina kilometara južno, ali se ovamo to nije osećalo.

Preporučujemo

Sovjetski Savez je, zajedno s Amerikom, bio učesnik konflikta — ali ograničeno involviran, za razliku od Amerike, budući da je slao opremu i vojne savetnike Severu ali ne i vojsku, za razliku od svog rivala. Ni vazdušni dvoboji između sovjetskih pilota na aparatima MiG-15s i američkih na F-86s nisu još bili počeli.

Posada i osoblje tri eskadrona 821. lovačko-avijacijskog puka u „Suhoj Rečki” nisu imali zbog čega da se brinu, nije bilo planirano ni da se leti, rezervoari u avionima su bili prazni — što će se uskoro pokazati kao važna stvar, nakon što je rat stigao iz vedra neba: bukvalno.

Uletevši 100 km duboko u sovjetsku teritoriju, 8. oktobra 1950. u 16.17 sati, dva američka mlazna lovca lokid P-80 šuting star pojavila su se na nebu i počela da pucaju po avionima parkiranim na zemlji, oštetivši ih šest i uništivši jedan, koji je u potpunosti izgoreo. Da su bili puni goriva bilo bi mnogo gore.

Američki mlazni lovac „lokid P-80 šuting star”, c. 1946—1947. Foto: Wikimedia/USAF

Ljudskih žrtava nije bilo, ni mrtvih ni ranjenih, a slučaj je hteo da avionske „žrtve” budu baš aparati američke proizvodnje, lovci bel P-63 kingkobra, koje su SAD predale Sovjetima tokom Drugog svetskog rata u okviru Zakona o zajmu i najmu.

Amerikance tako nije imao ko da goni; ali čak i da je bilo goriva u avionima i da su uprkos tome preživeli napad, kingkobre sa klipnim motorima ne bi imali šanse protiv mlaznjaka. U svakom slučaju, vest o ataku odmah je stigla do kremaljske vrhuške, koja nije bila načisto da li se radilo o grešci ili objavi rata.

Za svaki slučaj, Sovjetsko ratno vazduhoplovstvo odmah je podiglo uzbunu na najviši nivo, prvi put od kraja Drugog svetskog rata, i po svedočenju jednog od pilota napadnutog puka, Nikolaja Zabelina, sedeli su u avionima ili pored njih od jutra do mraka, čekajući da počne konačni obračun titana socijalizma sa titanom kapitalizma...

Pored toga, novi migovi 15s upućeni su na Daleki istok, i uskoro su se uključili u borbe iznad Koreje; pre toga, dan nakon napada, SSSR je u Ujedinjenim nacijama najoštrije protestovao, ali ništa više od toga. Pre svega zato što su poverovali američkim uveravanjima da nije bilo namere.

Sovjetski „Mig-15” na nebu iznad Koreje, 1952—1953, trpi napad američkog „F-86 sejbr”, čija ga topna kamera snima. Američkim aparatom upravlja kapetan Manuel „Pit” Fernandez, pilot 4. lovačko-presretačkog krila 334. lovačko-presretačkog eskadrona Ratnog vazduhoplovstva SAD. Foto: Wikimedia/USAF

Zapravo su dva aviona, koja su imala zadatak da bombarduju severnokorejski aerodrom u Čongđinu, usled navigacione greške zalutali u sovjetski prostor, naleteli na neki aerodrom i protumačili ga kao željeni cilj.

Da su napravili ogromnu grešku prvi put su posumnjali kada avioni nisu eksplodirali — nije bilo šanse da severnokorejski avion stoji parkiran na pisti bez goriva do vrha rezervoara. Onda su ugledali ostrvo koje nije trebalo da postoji, jer nije bilo nikakvog ostrva kod Čongđina.

Po povratku u bazu i po predaji izveštaja, njihov komandant, general-major Erl Partridž, rekao im je da će ili biti odlikovani ili poslati na vojni sud. Desilo se ovo drugo, ali su kažnjeni blago i prekomandovani u baze u Japanu odnosno Filipinima.

Hari Truman je govoreći u UN preuzeo odgovornost i objasnio da je u pitanju bila navigaciona greška i loš proračun od strane pilota, što je sovjetska strana odgovorno prihvatila, mada verovatno nije poverovala; piloti 821. lovačko-avijacijskog puka svakako nisu.

(Telegraf.rs)