Kako je Norveška postala to što jeste: Pre 120 godina izborila je samostalnost, a evo koji potezi su je jačali

Norveški Storting, skupština, doneo je 7. juna 1905. pre 120 godina, odluku o osamostaljenju te zemlje od švedske krune. Prethodno, od 1814. Norveška se nalazila u personalnoj uniji sa Švedskom, pošto je tadašnji pokret za suverenost doživeo neuspeh, najviše kao posledica međunarodnih okolonosti, odnosno činjenice da su se ondašnje velike sile, pobednice nad Napoleonom, suprotstavile osamostaljenju Norveške.

Prethodno, tokom četiri veka, od Kalmarske unije 1397. u personalnoj uniji sa Danskom, Norveška je tada odlukom dvora u Kopenhagenu prepuštena Švedskoj. Bila je to posledica prilika u kojima se Danska našla zbog prethodne podrške tada poraženom Napoleonu.

Preporučujemo

Dobivši saglasnost ključnih evropskih sila Švedska je te 1814. vojno zaposela Norvešku, nakon desetodnevnih borbi, što je krunisanom proglašnjem zajedničke države, odnosno personalne unije dva kraljevstva pod jednom krunom.

Iako je Norveška sve vreme formalno pravno imala status posebne kraljevine, pri čemu su, po ustavu Norveške, ovlašćenja monarha bila bitno slabija od onih koje je predviđao ustav Švedske, a zajednička je bila isključivo spoljna politika, osim krune i, delom, odbrane, nezadovoljstvo u Norveskoj je raslo.

Osim razbuđenih nacionalnih osećanja, i sećanja na prethodno ugušeni pokret za osamostaljenje, pre svega, bila je reč o različitim ekonomskim interesima dve zemlje.

Norveška je tradicionalno bila siromašna zemlja, sa malo obradivih površina koje su donosile mršave prinose. Otuda je tamošnje stanovništvo bilo okrenuto moru, ribarstvu i trgovini, uglavnom okrenuto Britaniji, ali i vanevropskim zemljama.

Vlastodšci u Štokholmu međutim donosili su protekcionističke mere zamišljene kao mera zaštite švedske privrede, i najviše su bili okrenuti privrednoj saradnji sa Nemačkom.

Vlada u Kristijaniji, današnjem Oslu, posebno je bila nezadovoljna činjenicom da diplomatska mreža Švedske, njeni konzularni agenti, ničim nisu podržavali interese norveških pomoraca, niti tamošnjih poslovnih krugova.

Po ustavu Norveške kralj je imao isključivo pravo suspenzivnog veta, a ovlašćenja Stortinga bila su ogromna, za razliku od Švedske gde je postojala mogućnost apsolutnog veta krune.

Šta više, po zakonima iz 1884. kralj u Norveškoj vise nije mogao da imenuje vladu po svom izboru, niti da je održava na vlasti protiv volje Stortinga.

Situacija je dodatno zategnuta pošto je zakonski 1895. ograničen promet roba između dve zemlje kao plod švedske protekcionističke politike.

Vlada u Kristijaniji insistirala je otuda da bude uspostavljena posebna norveška diplomatska mreža, sa težištem na ekonomskim interesima, što bi podrazumevalo širu konzularnu mrežu van evropskog kontinenta, u Americi i duž pomorskih ruta oko Afrike i u Indijskom okeanu. Bila je to, pored drugog borba za šira tržišta, za šta Štokholm nije tada pokazivao poseban interes.

Kristijan Mihelsen, predsednik vlade Norveške, početkom 1905. obrazovao je koalicioni kabinet koji je, pod uticajem liberalnih krugova, zahtevao uspostavu odvojene norveške konzularne mreže, što je zatim usvojio i Storting.

Zajednički kralj Oskar II stavio je međutim veto na taj zakonski predlog, pa je Mihelsenova vlada podnela ostavku.

Kralj potom ni ostavku nije uvažio, što je dovelo do ustavne krize.

Storting je zatim proglasio kraj unije sa Švedskom. Teza je bila da je kralj napustio svoju ulogu kralja Norveške, narušavajući ustavni sistem zemlje, odnosno da on više ne funkcioniše kao norveški kralj.

Raskid unije konačno je tada, 7. juna 1905. godine, usled nagomilanog nezadovoljstva u Norveškoj, usvojen bez glasa protivljenja unutar norveškog Stortinga, predstavničkog tela, skupštine kraljevstva.

Storting je takođe tada doneo odluku da Mihelsonov kabinet nastavi da deluje kao privremena vlada do daljnjeg, čime su njemu preneta ovlašćenja koja je inače imala kruna. Zakazan je i referendum o daljem statusu Norveške.

Švedska vlada je poteze vlade u Kristijanji prvo deklarisala kao buntovno ponašanje.

Na referednumu održanom 13. avgusta, svega 0,05 odsto glasova bilo je protiv osamostaljenja Norveške.

Situacija međutim nije bila tako jednostavna. Postojala je bojazan da se ne ponovi situacija iz 1814. kada je Švedska vojno intervenisala u Norveškoj, ugušivši oružjem pokret za suverenost.

Smatra se da je važnu ulogu u pravcu pomirljivog rešenja tada imao Hjalmar Branting, čelnik švedskih socijaldemokrata, koji se odlučno suprotstavio vojnom rešenju. Stvar je otišla tako daleko da je zaprećeno generalnim štrajkom u Švedskoj, a vojni obveznici su pozivani na neodazivanje.

Paralelno, trajala je diplomatska akcija u ključnim prestonicama Evrope, s podrškom osamostaljenju Norveške. Fritjof Nansen, čuveni polarni istraživač, lobirao je tada uspešno u Londonu u korist vlade u Kristijaniji.

Najvažnije, švedski kralj Oskar II nije bio voljan da zarati, uprkos zahtevima konzervatnih aristokratskih krugova njegove zemlje, kako je to docnije rasvetlila istoriografija.

Usledili su pregovori poslednjeg dana avgusta, u Karlstadu, na kojima su pomirljivi tonovi prevladali.

Formalno, Švedska je punu suverenost Norveške priznala 26. oktobra, kada se kralj Oskar II odrekao norveške krune.

Potonjim odlukama norveškog Stortinga za kralja te zemlje izabran je danski princ Karl, inače daleki rod srednjovekovnih vladara Norveške, koji je na presto stupio pod imenom Hakon VII, čime je postao osnivač nove vladarske dinastije Norveške.

(Telegraf.rs/Tanjug)