NEVEROVATNO! Čitav jug Italije za 118 godina osvojio samo dva skudeta. Dve najsevernije regije 84! (VIDEO)

Što južnije to tužnije, kaže naš narod, misleći naravno na svoju zemlju. Međutim, nismo mi jedini gde ovo važi. Na stranu daleka Amerika, isti princip može da se primeni i na naše susedstvo u Evropi, pa čak i na Evropu generalno.

Preporučujemo

Što se Italije tiče, svi znaju da je jug siromašan a sever bogat. Linija blagostanja prati granicu nekadašnjeg Napuljskog kraljevstva i Kraljevine Dve Sicilije (koja je nastala nakon Napoleonskih ratova ujedinjenjem Napulja i Sicilije), i to je prati praktično bez greške. Gradovi podno Alpa razvijali su se u poslednjih hiljadu godina na potpuno drugačiji način od feudalnog juga, a ekonomske se prilike ne menjaju preko noći.

To koliko je ovo tačno možda najbolje svedoči fudbal. Kalčom - to je opšte poznato - dominiraju klubovi sa severa, pre svega Juventus, Inter i Milan; u suštini, klubovi iz dva grada, Torina i Milana. Međutim, jedno je dominacija a nešto je sasvim drugo totalna isključenost juga iz društva osvajača skudeta.

Najpre, bitno je tačno definisati šta je sever. U pitanju su, što se osvajača naslova državnog prvaka tiče, regije Pijemont, Lombardija, Ligurija, Emilija-Romanja i Veneto.

Potom, važno je uzeti u obzir i istorijat državnog prvenstva Italije. Počelo je turnirom koji se nazivao "Prima kategorija" 1898. godine; 1921. formirana je "Prima divizija", a već 1926 - "Nacionalna divizija". 1929. godine počinje trenutna epoha - Serija A.

Regija Pijemont ima najviše titula - 48. Juventus je osvojio 32, Torino i Pro Verčeli po sedam, te Kasale i Noveze jednu. Ove tri potonje ekipe najbolje su bile pre nego što je osnovana Serija A.

Lombardija ima 36 titula, a Milan i Inter su jedini klubovi iz ove regije sa skudetima - imaju ih po 18. Zatim dolazi Ligurija sa 10 trofeja, od čega je Đenovihih devet, a Sampdorijina jedna; naravno, oba kluba su iz Đenove.

Emilija-Romanja ima sedam titula, i sve su Bolonjine. Verona je 1985. godine osvojila jedinu titulu za regiju Veneto. Sardinija je toliko zapadno da ne može biti jug, ali tehnički svakako nije ni severna Italija; no, bila je istorijsko jezgro Kraljevine Pijemont, pa bi možda bilo zgodno uglaviti je u njihovu priču, mada to nije ključno; u svakom slučaju Kaljarijeva titula iz 1970. godine se mora pomenuti.

Toskana je regija na granici između severa i centralne Italije; i istorijski i geografski, teško ju je definitivno svrstati u ovu ili onu grupu. Uglavnom, ni ona nije jug. Njene dve titule doneo je najveći klub iz njenog glavnog grada Firence - Fiorentina.

Lacio, centralna regija u kojoj se nalazi prestoni Rim, nešto je uspešnija, ali ne dramatično; njenih pet titula, tri Romine i dve Lacija, smešne su u poređenju sa onim što su kroz istoriju fudbalskog nadmetanja na "Čizmi" činili severnjaci.

Uglavnom, kao što možete da primetite, najuspešnije su najsevernije regije, Pijemont i Lombarija, koje su toliko severno da se graniče sa Švajcarskom, i toliko izlaze na Alpe da se jedan blaženopočivši stadion u Pijemontu (svi ga se sećamo) zvao Stadion podno Alpa (Stadio delle Alpi).

Kako krenete ka jugu, tako se smanjuje broj osvojenih titula po regijama. Već Pijemontu susedna Ligurija i Lombardiji susedna Emilija-Romanja imaju po pet puta manje od njih. Oseka se nastavlja preko Toskane i Lacija, a onda dolazimo do Kampanije.

Kampanija je regija čiji je glavni grad Napulj. Istoimeni klub - koji mi, u originalu, kao i Romu, zovemo Napoli - osvojio je dve titule prvaka, obe u drugoj polovini osamdesetih.

To su jedine dve titule prvaka Italije koje je Kampanija ikada osvojila, za 118 godina nadmetanja.

Šta više, to su jedine dve titule koje je čitav jug Italije osvojio za tih 118 godina.

A jug Italije - popularni Mecođorno, što znači "podne" - nije samo Kampanija. Abruco, istočno od Lacija, uglavnom se svrstava u jug; zatim su tu Molize, Apulija, Bazilikata, Kalabrija i Sicilija. Sve one zajedno imaju samo te dve Napolijeve titule.

Stvari su utoliko strašnije ako uzmemo u obzir činjenicu na koji je način Napoli došao do te dve titule: uz pomoć jednog jedinog čoveka, najvećeg ikada, Dijega Armanda Maradone.

Međutim, ni to nije najstrašnije, najstrašnije je to što su ceo grad i regija skupljali pare da bi doveli Maradonu, to se nikada ne bi desilo da je Napoli morao sam da "iskešira".

- Nemamo gradonačelnika, kuće, škole, autobuse, zaposlenje ni sanitaciju, ali ništa od toga nije važno zato što imamo Maradonu - pisao je tada jedan napolitanski dnevni list.

Jug.

(O. Š.)