Na jedinom Svetskom prvenstvu na kome NIJE IGRANO FINALE mi smo bili u identičnoj grupi kao i sada (FOTO)

Mađarska poštanska marka u čast Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/Darjac

Svetsko prvenstvo u fudbalu je, u to nema sumnje, jedan od dva najveća sportska događaja na našoj planeti. Jedino takmičenje koje je veće i važnije jesu Olimpijske igre. Fudbal je, uostalom, najpopularnija igra koja opčinjava ljude na svim meridijanima — tako prosta a opet tako genijalna — te stoga ne čudi što smotra na kojoj svi narodi mogu da odmere snage privlači toliku pažnju javnosti ovog globalnog sela u kojem živimo.

Finale je kruna te smotre, to odmeravanje snaga nad svim odmeravanjima snaga, utakmica ka kojoj vode sve druge utakmice, najveći i jedini san svakog nacionalnog tima koji uspe da se plasira na završni turnir koji se svake četvrte godine održava u zemlji koja "dokaže" da je kadra da taj turnir organizuje.

Sad zamislite Svetsko prvenstvo bez finala! Kakva glupost! Kakva nebuloza! Kakav nemogući scenario koji samo dokonim budala može da padne! Sigurno vam takve stvari prolaze kroz glavu.

Brazilska poštanska marka u čast Svetskog prvenstva 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/Brasil Correio

A ipak, postojalo je jedno Svetsko prvenstvo na kome finale nije igrano. Nema nikakve veze sa izbijanjem kakvog rata, nema veze sa prekidom takmičenja iz bilo kog razloga. Niti je ishod bio takav, da nismo dobili svetskoga prvaka. Naprotiv, svetski prvak je nepobitno utvrđen i danas se ta zemlja-pobednica diči tim trofejom. Dakle, nije bilo finala, a pobednik je poznat.

Kako? Pa, slobodno možemo reći zbog one pomenute gluposti koja više nije ponovljena. Naime, pričamo o prvom posleratnom Svetskom prvenstvu koje se 1950. godine održalo u Brazilu, na kojem je — na predlog organizatora — isproban jedan drugačiji format od onog predratnog, a čiji je jedan deo ipak opstao na svim potonjim turnirima.

Brazilci su tada predložili FIFA-i da se šesnaest ekipa podeli u četiri grupe od po četiri tima, da svako igra sa svakim, da samo pobednici grupa odu u finalnu grupu u kojoj bi opet svako igrao sa svakim, pa da ona reprezentacija koja tu osvoji najviše bodova bude prvak sveta.

Ulaznica za "finalni" meč na Marakani između Brazila i Urugvaja na Svetskom prvenstvu 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/copadomundo.uol.com.br

Njihov glavni poriv za ovakvim formatom bio je novac: mnogo su potrošili na gradnju stadiona i želeli su da se odigra što je moguće više utakmica zbog prodaje ulaznica. Računica je bila jako jednostavna: da se igralo kao 1934. i 1938. godine, kao čisti nokaut-turnir, bilo bi samo 16 mečeva, uključujući tu i onaj za treće mesto; ovako bi bilo 30 zagarantovanih utakmica.

Sa druge strane, budući da su se mnoge evropske reprezentacije zbog novca nećkale da li da uopšte putuju za Južnu Ameriku, ovakav format svima je garantovao najmanje tri utakmice, pa se nije moglo desiti da neko pređe pola sveta zbog 90 minuta (plus nadoknada koja se računala stopiranjem vremena pri većim prekidima).

FIFA nije bila baš oduševljena, ali je popustila pred brazilskom pretnjom da će odustati od organizacije. Naravno, pobeda je tada (i decenijama nakon toga) još uvek donosila dva boda, a remi, kao i sada, jedan. Određeno je da se u slučaju istog broja bodova igra dodatna utakmica koja bi odlučila pobednika svake grupe.

Reprezentacija Urugvaja koja je na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. godine osvojila drugu titulu prvaka sveta. Foto: Wikimedia Commons/Bildbyrån

U 1. grupi bili smo mi, Brazilci, Meksikanci i Švajcarci, što nestvarno podseća na grupu u kojoj ćemo igrati na Svetskom prvenstvu u Rusiji ovog leta; jedino se razlikuje zbog Meksika, a i to samo donekle, budući da je i Kostarika takođe srednjeamerička zemlja.

U 2. grupi bile su Engleska, Španija, Čile i Sjedinjene Države, u 3. grupi pak Švedska, Italija, Paragvaj i Indija (Indija se nakon žreba povukla, mnogi veruju zbog zabrane da se igra bosonogo, koja je donesene dve godine ranije), a u 4. grupi samo Urugvaj, Francuska i Bolivija, i to zbog odustajanja Škotske i Turske, te odbijanja Portugalije i Irske da zauzmu njihovo mesto; ponudu je bila prihvatila samo Francuska, ali se i ona posle žreba povukla, tako da su Urugvaj i Bolivija ostali sami.

Dakle, na kraju je bilo samo 13 ekipa, Englezi su bili jedini debitanti, a najbolji tim na svetu u tom trenutku — Mađarska — finalista prethodnog Svetskog prvenstva — nije igrao zbog političkih razloga (Rusi su primorali na bojkot sve koje su mogli, uključujući i Čehoslovačku koja je bila finalista 1934. godine).

Jugoslavija je pobedila Švajcarsku 3-0, Meksiko 4-1 i izgubila od Brazila 2-0. Bili smo, dakle, drugi u grupi. Pobednici ostalih grupa su bile Španija, Švedska (koja je tako bila ispred branioca titule Italije, koju je opet u kvalifikacijama za ovo predstojeće Svetsko prvenstvo u Rusiji izbacila u baražu: kuriozitet) te Urugvaj (koji je u svom jedinom meču u grupnoj fazi do nogu potukao Boliviju 8-0).

U finalnoj grupi, Urugvaj je igrao sa Španijom 2-2, Brazil je sahranio Švedsku 7-1 (na narednom Svetskom prvenstvu koje se igralo u Brazilu, onom 2014. godine, istim rezultatom Nemci su sahranili Brazilce u polufinalu: kuriozitet), pa onda i Španiju 6-1, Urugvaj je dobio Švedsku 3-2, a Šveđani potom Špance 3-1.

Taj meč između Švedske i Španije igrao se 16. jula u Sao Paulu, istovremeno sa mečom koji se između Urugvaja i Brazila igrao u Rio de Žaneiru, na Marakani. Rezultati su pre tog poslednjeg kola slučajno bili takvi, da je onaj meč u Sao Paulu bio meč za treće mesto, a onaj u Riju za titulu prvaka sveta.

Brazil je poveo u 47. minutu, da bi Urugvaj prvo izjednačio u 66. a onda i pobedio golom u 79. minutu. Kada je pao taj drugi gol, na Marakani — na kojoj je u tom trenutku bilo 200.000 ljudi — zavladala je potpuna tišina, a kada se sve završilo ceo stadion je bio u suzama, i to bukvalno: čitav stadion je plakao u nastupu masovne histerije, što je bio do tada neviđeni prizor o kome se i dan-danas govori i koji je verovatno odigrao bitnu ulogu u globalnoj promociji fudbala i njegovom krunisanju kao kralja sporta uopšte.

Spomenik u Montevideu, prestonici Urugvaja, u čast titule fudbalskog prvaka sveta osvojene u Brazilu 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/

Jugoslavija je ostvarenim rezultatima osvojila peto mesto, premda je ta rang-lista zvanično objavljena tek 1986. godine. Nećemo se buniti ako se svi rezultati u našoj grupi ponove i ovoga puta, u Rusiji.

Još dva kurioziteta za kraj. Prvo, na ovom turniru pobedniku je po prvi put dodeljen trofej Žila Rimea (koji će poslednji put biti dodeljen 1970. godine). Drugo, i na ovom turniru smo imali svog sudiju, Hrvata Lea Lemešića, inače legendu splitskog Hajduka koji je u periodu 1926-1941. za klub sa Poljuda na 491 meču postigao 455 golova. Za vreme Drugog svetskog rata, kao i mnogi hajdukovci, bio je u partizanima, pa je tako 1944. na Visu ušao u rukovodstvo ovog kluba koji je bio u izgnanstvu (pošto za vreme italijanske okupacije nisu hteli da igraju u Seriji A, a nije im padalo na pamet da igraju u ligi tzv. NDH nakon što je Split 1943. došao u okvire te ustaške tvorevine).

(O. Š.)