Sve o prvom Kupu evropskih šampiona 1955: Engleska arogancija i pobeda Partizana nad moćnim Honvedom promenili istoriju fudbala (VIDEO)
Dok čekamo početak nove sezone Lige šampiona, moramo se podsetiti prvog ikada Kupa evropskih šampiona koji je počeo pre šezdeset tri godine u Lisabonu mečom između Sportinga i našeg Partizana, a završio se na Parku prinčeva pre šezdeset dve
Prvo međunarodno fudbalsko klupsko takmičenje u Evropi utemeljeno 1897. godine bilo je austrougarski Čelindž-kup (što se može prevesti kao Kup izazivača, mada je pehar nosio engleski naziv jer su se u ono doba Englezi u svemu imitirali). Kažemo međunarodno zbog posebnog ustrojstva Austrougarske monarhije — koja je u stvari bila unija dve države, Austrije i Ugarske, koje su delile nekoliko zajedničkih institucija i funkcija, poput spoljnih poslova i vojske, i bile u carinskoj i monetarnoj uniji — iako su skoro svi učesnici bili iz Beča, Budimpešte i Praga.
Preporučujemo
Sin Zvezdine legende i veliki talenat Srbije potpisao za Partizan! (VIDEO)
Bivši fudbaler Partizana sam sebi stopirao prelazak u Anderleht
Ono je ukinuto 1911. godine, a danas se drži za prethodnicu Srednjoevropskog kupa, poznatijeg kao Mitropa-kup, koji se na inicijativu Huga Majsla, legendarnog austrijskog fudbalskog trenera, igrao u periodu 1927-1940. pa onda ponovo u periodu 1951-1992, uz jednu godinu pauze (poslednji pehar digao je banjalučki Borac). Pre Drugog svetskog rata, Mitropa-kup je bio prestižan pehar za koji su se borili klubovi iz Italije, Švajcarske, Austrije, Mađarske, Čehoslovačke, Jugoslavije i Rumunije; donekle je tako bilo i pedesetih, ali nakon toga ovo postaje trećerazredno takmičenje.
1930. godine FK Servet organizuje Kup nacija, kao prvi pokušaj da se okupe evropski državni prvaci ali i da se odgovori na Svetsko prvenstvo koje je FIFA organizovala te godine u Urugvaju, a koje je veći deo evropskih saveza bojkotovao. Kup nacija igran je u Ženevi, a pobedio je FK Ujpešt Doža kao prvak Mađarske i osvajač Mitropa-kupa prethodne godine.
Nisu sve zemlje, međutim, imale u tom trenutku još uvek klasična prvenstva, kod nekih se šampion još uvek odlučivao osvajanjem kupa, pa su se u Ženevi našli i neki osvajači kupova. Tako je francuski FK Set (danas u četvrtoj ligi) igrao baš kao osvajač kupa prethodne godine, FK First Beč kao osvajač kupa unazad dve godine (iako je bio treći u austrijskom prvenstvu u sezoni 1928—29) te Bolonja kao pobednik Nacionalne divizije u sezoni 1928—29. (poslednji šampion pre uspostave Serije A, koja je krenula u sezoni 1929—30, a koju je osvojio Internacionale kojem su fašisti iz ideoloških razloga bili promenili ime u Ambrozijana po Svetom Ambroziju Milanskom, zaštitniku grada).
Takođe, tu su bili i FK Go Ahed Igls kao holandski šampion od prethodne godine, španski FK Real Union Irun (danas trećeligaš) kao osvajač Kupa kralja 1927. iako je bio deveti u prvoj ikada sezoni Primere 1929. a šesti 1930. (šampion te godine bio je Atletik Bilbao), FK Grojter Firt kao prvak Nemačke (pre Bundeslige osnovane 1963. godine, nemački šampionat se igrao po nokaut-sistemu između prvaka regionalnih liga), dok su ga kao aktuelni šampioni igrali domaćin, švajcarski FK Servet, belgijski FK Serkl Briž i čehoslovački FK Slavija Prag.
Između otvaranja 28. juna na kojem je bečki FK First razvalio domaćina sa 7-0 i finala 6. jula u kojem je Ujpešt tukao Slaviju 3-0, desilo se mnogo zabavnih stvari koje vrlo simpatično ilustruju i ondašnji svet i nedužnost ondašnjeg fudbala, u odnosu na ovo doba kada je praktično podignut na industrijski nivo. Recimo, Real Union Irun je najavljen kao šampion Španije za 1929, što nije bilo tačno kao što već znate, a takođe je njima kao i Bolonji dopušteno da izvedu neke igrače koji uopšte nisu bili u klubu. Još je Bolonja kasnila na turnir pa je njihov meč sa Go-Ahed-Iglsima odigran posle prvog meča četvrtfinala.
Četiri godine nakon Drugog svetskog rata počeo je da se igra Latinski kup na kojem su igrali prvaci „latinskih“ evropskih država: Francuske, Italije, Portugalije i Španije. Igrao se do 1957. godine, a pehar su dizali po dva puta Barselona, Milan i Real Madrid, dok je Rems to izveo jednom.
Međutim, čuvši da se u Santjagu u Čileu 1948. godine organizovalo Prvenstvo južnoameričkih prvaka, kao prethodnica onoga što znamo kao Kup Libertadores, i to po sistemu jedne grupe i igranja svakoga sa svakim u periodu od 7. februara do 17. marta, na kojem je trijumfovao brazilski FK Vasko da Gama, urednik francuskog lista „L’Ekip“, Gabrijel Ano, počinje da propagira stvaranje evropskog kontinentalnog turnira kojim bi se utvrdila i krunisala najbolja evropska ekipa za svaku sezonu.
Kao i za mnogo šta drugo u fudbalu, za konačno organizovanje Kupa evropskih šampiona presudna je bila engleska umišljenost i gordost, prepotentnost i arogancija, megalonija i psihoza. Naime, nakon niza prijateljskih mečeva iz kojih su izašli kao pobednici, a posebno nakon što su u jednoj od najčuvenijih utakmica u istoriji fudbala rezultatom 3-2 tukli Honved dana 13. decembra 1954. godine, menadžer Vulverhemptona Sten Kalis proglasio je svoj tim „šampionom sveta“.
Povela se žestoka rasprava: na izjavu Kalisa da su Vulvsi dokazali da je engleski fudbal i dalje najbolji na svetu, uprkos poniženjima njihove reprezentacije u mečevima sa Mađarskom, austrijski je novinar Vili Majsl (rođeni brat Huga Majsla) ukazao na činjenicu da je Honved tri nedelje ranije izgubio i od beogradskog Partizana isto 3-2 pa ipak „niko nije nazvao Partizan šampionom sveta“ . Gabrijen Ano je bio još glasniji: Vulvsi su inferiorni u odnosu na Real Madrid i AC Milan, govorio je. „L’Ekip“ je potom izbacio tekst u kojem je predložio propozicije za novi turnir i tek je onda UEFA klimnula glavom i dala dozvolu.
Tokom prvih pet sezona učesnike Kupa šampiona biralo je uredništvo „L’Ekipa“, na bazi više faktora, ne nužno zbog toga što je neki klub osvojio titulu. Naime, pošto je u to rano doba bilo najvažnije da se takmičenje ispropagira i izgura, da se ne rizikuje njegovo gašenje, morali su da se zovu najatraktivniji i najprestižniji klubovi, oni koji su poznati širom Evrope.
Po tom je kriterijumu za prvu sezonu 1955—56. izabran i Partizan, ne zato što je bio šampion svoje zemlje. Partizan čak nije bio prvak šest godina unazad, i neće biti ni šest narednih, iako je, svi kažu, tada igrao najbolji fudbal i bio najbolji tim: u periodu između 1949-1961. crno-beli nisu osvajali titulu, čitavih jedanaest sezona.
VIDEO: Partizan 3-2 Honved, 17. novembar 1954. godine, prijateljska utakmica na stadionu JNA pred oko 55.000 gledalaca
Šta više, FK Partizan je u sezoni koja je prethodila ovoj prvoj Kupa evropskih šampiona, osvojio tek peto mesto, iza Hajduka, BSK Beograda (nekoliko godina ranije FK Metalac je uzeo ime ugašenog predratnog kluba pozivajući se na njegovu tradiciju i titule, kasnije postao OFK-a), Dinama Zagreba i Crvene zvezde.
Ali, očigledno je da je francuski list tačno znao šta radi jer je Partizan igrom dokazao da je s pravom pozvan u društvo najboljih na kontinentu, po kojem je, uostalom, deceniju unazad putovao i na prijateljskim mečevima i mini-turnirima oduševljavao lepršavom i efikasnom igrom, dok je na klupi sedeo legendarni Ilješ Špic a na terenu bili Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski (kasnije tvorac evropskog Bajerna iz Minhena, bez kojeg taj klub danas ne bi ni postojao u ovom obliku), Aca Atanacković, Ratko Čolić, Franjo Šoštarić, Miloš Milutinović, Marko Valok, Branko Zebec, i drugi. Neki od njih igraće i u ovoj premijernoj sezoni najvažnijeg klupskog nadmetanja na našem kontinentu.
Pored beogradskih crno-belih, da učestvuju pozvani su austrijski Rapid Beč, belgijski Anderleht, danski Arhus, francuski Rems, mađarski MTK, italijanski Milan, holandski PSV Ajndhoven, poljska Gvardija Varšava, portugalski Sporting Lisabon, nemački Sarbriken kao predstavnik Sarske oblasti (koja je tada još uvek bila pod savezničkom okupacijom i izdvojena iz Zapadne Nemačke sve do 1957), škotski Hibernijan, španski Real Madrid, švedski Đurgarden, švajcarski Servet i nemački Rot-Vajs Esen.
VIDEO: Sporting Lisabon 3-3 Partizan, prva utakmica u istoriji Kupa evropskih šampiona, u prvoj sezoni 1955—56.
Neki su bili šampioni, dok drugi nisu. Engleski šampion 1955. bio je Čelsi (u inat Vulvsima), koji je pozvan da učestvuje, ali mu je Fudbalska asocijacija zabranila da igra pod izgovorom da će to uticati na domaće prvenstvo. Šampioni Holandije, Mađarske i Danske, tim redosledom Sheveningen, Honved i Kopenhagen, odbili su da učestvuju pa su ih zamenili već pomenuti klubovi.
Počelo je od osmine finala. Rot-Vajs Esen je igrao protiv Hibernijana: nakon 0-4 u Nemačkoj bilo je 1-1 u Škotskoj, pa je Hibernijan otišao u četvrtfinale gde se sastao sa Đurgardenom koji je u prvom kolu izbacio poljsku Gvardiju nakon remija u Švedskoj i ubedljive pobede 4-1 u Varšavi. Rems je tukao Arhus ukupno 2-4, pobedom u gostima u prvom meču 2-0 i remijem kod kuće 2-2, pa se u četvrtfinalu sudario sa MTK koji je najubedljivije pregazio Anderleht sa 10-4, pobedom od 6-3 u Budimpešti i 4-1 u Briselu.
Milan je prošao Sarbriken ukupnim rezultatom 7-5: nakon poraza na svom terenu 3-4, Milanisti su se sabrali i uozbiljili i tukli protivnika 4-1 u gostima. Potom su udarili na bečki Rapid, koji je sa 6-2 prošao kroz PSV Ajndhoven: slavni austrijski klub bio je ubedljiv na svom terenu 6-1, i minimalni poraz u revanšu nije mogao da promeni ni opšti utisak a ni ishod dvoboja.
Servet je udario na Real Madrid, ili bolje reći krenuo lopatom na bager: posle 0-2 u Švici bilo je 0-5 u Madridu, pa je „kraljevski klub“ prošao dalje ukupnim rezultatom 0-7. Tamo se sastao sa Partizanom, koji je prošao Sporting.
VIDEO: AC Milan 7-2 Rapid Beč, revanš-meč četvrtfinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1955—56.
Završili smo priču o osmini finala sa našim velikanom, ali samo zbog efekta, jer je priča Kupa evropskih šampiona upravo počela tekmom između Sportinga i Partizana u Lisabonu: 4. septembra 1955. godine u 18h po centralnoevropskom vremenu, pred oko 30.000 gledalaca na Nacionalnom stadionu počeo je prvi meč u istoriji ovog takmičenja, upravo između ova dva kluba.
Prvi gol u istoriji KEŠ-a postigao je u 14-om minutu utakmice Žoao Baptista Martins za Sporting, ali je Partizan izveo prvi preokret u istoriji KEŠ-a i to golovima Miloša Milutinovića u 45-om i 50-om minutu, čime je dotični postao prvi fudbaler u istoriji KEŠ-a koji je dao dva gola na meču. Kvim je izjednačio za domaće u 65-om, ali je Beograđane u prednost vratio veliki Bobek u 73-em. Konačni rezultat postavio je Martins u 78-om minutu, čime je postao drugi čovek u istoriji KEŠ-a koji je dao dva gola na meču.
Revanš na stadionu Jugoslovenske narodne armije igran je pred oko 15.000 ljudi, dana 12. oktobra 1955. godine u 15h po centralnoevropskom vremenu. Partizan je poveo golovima Miloša Milutinovića, „Plave čigre“ kako su ga zvali, u 15-om i 29-om minutu. Smanjio je Brandao u 49-om, ali je onda u 64-om i 74-om Milutinović dao još dva gola i povisio na 4-1, čime je postao prvi fudbaler u istoriji Kupa šampiona koji je dao četiri gola na meču. Brandao je snizio prednost crno-belih u 77-om, ali je Stanoje Jocić u 88-om postavio konačnih 5-2.
Partizan je otišao u naredno kolo ukupnim rezultatom 8-5 i postao čak prvi klub u istoriji Kupa evropskih šampiona koji je prošao dalje, u nokaut-fazi ili bilo kako. Naime, četiri utakmice su se igrale toga dana, ali ova beogradska je najranije počela; Real je po centralnoevropskom vremenu igrao sa Servetom u 16:30h, dok su Hibernijan i Rot-Vajs Esen te Gvardija i Đurgarden igrali u večernjim terminima.
VIDEO: Real Madrid 4-0 Partizan, prva utakmica četvrtfinala prvog Kupa evropskih šampiona u sezoni 1955—56.
U četvrtfinalu sudarili su se tako Đurgarden i Hibernijan, Rems i MTK, Rapid Beč i Milan te Real Madrid i Partizan. Hibernijan je bio bolji od Đurgardena, pa je nakon dve pobede, 3-1 u „gostima“ (meč nije odigran u Švedskoj zbog leda već u Glazgovu, u Škotskoj) i 1-0 u Edinburgu, otišao dalje ukupno sa 4-1. Rapid i Milan su u Beču igrali 1-1, ali je onda domaćin u revanšu sahranio Bečlije sa 7-2 i otišao u polufinale. Najviše golova palo je u dvomeču između Remsa i MTK: čak 14. Naime, francuska ekipa je tukla Mađare sa 4-2 na svom terenu, dok je u revanšu u Budimpešti bilo 4-4, pa su dalje otišli Francuzi.
Nama svakako najzanimljiviji duel bilo je odmeravanje snaga između Reala i Partizana. „Kraljevski klub“ je u Madridu 25. decembra pred 105.532 gledaoca na stadionu „Santjago Bernabeu“ slavio ubedljivo sa 4-0, golovima Kastanja u 12-om i 23-em minutu, te Henta u 36-om (on će biti jedini koji će protiv Partizana igrati i u finalu 1966) i Alfreda Di Stefana u 70-om. Partizan se nije predao, međutim, pa je 29. januara 1956. godine dočekao Real na JNA pred 40.000 ljudi.
Partizan je poveo u 24-om minutu golom Miloša Milutinovića, a na 2-0 je sa bele tačke u 46-om povisio Prvoslav Mihajlović. Tri minuta pre kraja Milutinović je postigao još jedan gol, za konačnih 3-0. Nedostajao im je jedan da se izjednače sa favoritima, a mogli su jer je Real bio razmontiran: tresle su se prečke, ali problem su pre svega bili zima i sneg koji je prekrio teren te Partizan svoju bolju igru i inicijativu nije mogao artikulisati na najbolji način pa se čak u jednom trenutku lopta zaustavila na gol-liniji. Predsednik Reala Santjago Bernabeu kasnije je u svojoj autobiografiji napisao da je to bio najuzbudljiviji meč u istoriji kluba, koji je u Beogradu bio pred katastrofom.
VIDEO: Partizan 3-0 Real Madrid, revanš utakmica četvrtfinala prvog Kupa evropskih šampiona u sezoni 1955—56.
Dalje je dakle otišao Real Madrid, ali je Miloš Milutinović ostao sa svojih osam golova najbolji strelac tog prvog Kupa evropskih šampiona, sa dva više od najbližih pratilaca Petra Palotaša (MTK) i Leona Glovackog (Rems), tri više od Alfreda Di Stefana.
Rems je u polufinalu izbacio Hibernijan sa 3-0 ukupno, i to 2-0 kod kuće (mada je od četvrtfinala pa nadalje, Rems sve mečeve igrao na stadionu „Park prinčeva“ u Parizu, gde je takođe bio planiran, pa i održan, završni meč turnira) i 1-0 u gostima. Real je jedva slavio protiv Milana: posle 4-2 na „Santjago Bernabeu“, pred 129.690 gledalaca, Milanisti su ih tukli sa 2-1 na San Siru, pred oko 30.000 ljudi; tako da je na kraju ukupno bilo 5-4 za Madriđane.
Finale na Parku prinčeva je bilo efikasno i vrlo uzbudljivo. Pred 38.239 gledalaca i engleskim sudijom Arturom Edvardom Elisom, nominalni gost Rems je poveo već u 6-om minutu preko Mišela Leblona, da bi samo četiri minuta kasnije povisio na 2-0 golom Žana Templina. Opet četiri minuta kasnije, u 14-om, nominalni domaćin Real se vraća u igru pogotkom legendarnog Alfreda Di Stefana, a poravnava rezultat preko Rijala u 30-om. Rems se vraća u vođstvo preko Mišela Idalga u 62-om: 2-3. Samo pet minuta kasnije Markitos izjednačuje, a u 79-om Rijal dovodi Real prvi put u vođstvo na utakmici.
VIDEO: Real Madrid 4-3 Rems, finale prvog Kupa evropskih šampiona u sezoni 1955—56.
Do kraja se rezultat nije menjao. Real je postao prvi šampion Evrope, što je uspeh koji će ponoviti u četiri uzastopne sezone koje su sledile. Sa Remsom će u finalu ponovo igrati 1959, ali pre toga tući će se i pobeđivati Fiorentinu i Milan. Posle drugog finala sa Remsom, Real će odigrati onaj nestvari završni meč protiv Ajntrahta iz Frankfurta koji će rešiti u svoju korist rezultatom 7-3 (kada je Puškaš da četiri gola, a Di Stefano tri).
Što se tiče ove prve sezone 1955—56, recimo još toliko, da je odigrano ukupno 29 mečeva i da je na njima postignuto 127 golova. Prosek je, dakle, bio fantastičan: 4,38 po meču.
Od svih ovih klubova, neki nisu uspeli da održe nivo na kojem su tada bili. Servet je danas drugoligaš, MTK i Rems su ove sezone izborili povratak u elitno društvo, Hibernijan je to izveo prethodne, Sarbriken i Rot-Vajs Esen igraju regionalne lige, dakle četvrti nivo takmičenja, Gvardija je toliko propala da čak ni Poljaci ne znaju da kažu u kojoj se tačno ligi taj klub danas nadmeće. Od ovih 16 klubova, pet je uspelo da se nekada u istoriji Kupa evropskih šampiona domogne finala: Rems, Milan, PSV, Real Madrid i Partizan. Real, PSV i Milan su ga osvajali.
Narednih godina, drugi jugoslovenski klubovi će biti pozivani. Zvezda će biti pozivana u drugoj sezoni, kada će stići do polufinala, trećoj, kada će stići do četvrtfinala, i petoj, kada će ispasti u osmini finala, dok će Dinamo u četvrtoj sezoni neslavno završiti već u kvalifikacijama. O tome opširnije drugom prilikom.
VIDEO: Da li je Engleska na prevaru 1966. došla do titule u fudbalu?
(O. Š.)
Povezane vesti
Igrao za Zvezdu, njegov sin ga prati u stopu, a on sada nosi dres Partizana: Sjajna fudbalska priča Brazilca
Veterani Partizana i Konstantina odigrali meč za Helenu (8): Potrebno još 750.000 evra za lečenje devojčice
Saznajemo: Partizan u julu na turniru u Moskvi: Crno-beli zakazali mečeve sa Dinamom i CSKA
Beograd, Hram, Marakana, "Recept za ljubav": Pogledajte kako su navijači Zvezde najavili 173. večiti derbi
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Gorki
To je PRVI DOKAZ da ne partizan ODUVEK bio DRZAVNO MEZIMCE !!!!!! Da je bio mezimce Tita Tudjmana i ondasnjih Generala JNA !!!!
Podelite komentar
KK Partizan šampion Evrope 1992
Nek se zna da kad je Partizan igeai fudbal ovi nisu ni znali kako to izgleda hahaha.A finale 1966 zna se da smo pokradeni.....a i sad sno najbolji ranhirani srpski klub na uefinoj tabrli 73 mesto zauzimamo.Mnoge ovo boli .,
Podelite komentar
Звезда🇷🇸🇷🇸🇷🇸🏅🏅🏅🏆🏆🏆⚽⚽⚽
Једна од највећих њихових истинских легенди, Милош Милутиновић, је иначе био навијач Звезде. То му је била и једна од три неостварених жеља, да игра за тим за који је навијао. "Milutinoviću, a za koga ti navijaš? Zavladala je smrtna tišina. Sekunde postale minuti. To nije bilo obično iščekivanje. To je ono očijukanje golmana i pucača pred penal u 90. minutu. Naizgled jednostavno pitanje, a u stvari sudbinsko. Svi gledaju u momčića u plavom džemperu s fino uređenom frizuricom koji kreće... - Od kada znam za sebe navijam za Zvezdu, a..."
Podelite komentar